Kada je donet zakon o nacionalnim savetima srbijanski političari su izjavljivali da je Srbija, u pogledu zaštite manjina, postala brend i lider u regionu. Najnovija zbivanja oko konstituisanja nacionalnog saveta Bošnjaka pokazaju da je ta vrsta hvalisavosti, a njoj su srbijanski političari skloni, bez realnog osnova.

Vlasti u Beogradu, ako žele da unaprede položaj manjina, moraju voditi računa (i) o tome da ne doprinesu zaoštravanju njihovih međusobnih odnosa, a čemu upravo ovih dana prisustvujemo. Propisujući Bošnjacima strožije uslove za formiranje nacionalnog saveta, vladino ministarstvo je sasvim nepotrebno doprinelo tom zaoštravanju.

Od onih koji vode, ili pretenduju da vode manjinsku politiku, građani očekuju da ispolje daleko veći stepen političke umešnosti. To posebno važi za Ministrastvo za ljudska i manjinska prava. Od ministarstva se očekuje da deluje u interesu manjina, a ne stranačko-političkih oligarhija, da ne podvaja manjine i ni na koji načine ne doprinosi podelama unutar njih.

Ni Beogradu, ni sandžačkim Bošnjacima ne odgovara (dalje) zaoštravanje odnosa: Beogradu već zato što će svaki novi sukob teško izblamirati njegovu privrženost pravima manjina i odvući ga od strateškog cilja – priključenja EU, a Bošnjacima zato što će otežati realizaciju njihovih prava i učiniti ih predmetom nacionalističkih optužbi i napada.

Tokom svog boravka u Beču Tadić je, na proslavi 150 godišnjice Srpske crkvene opštine, izjavio da je pitanje identiteta pitanje smisla našeg postojanja. Ako je pitanje identiteta važno za Srbe, zašto ne bilo važno za i Bošnjake? Ili za bilo koju drugu manjinu?!

Kada je, pak, o smislu našeg postojanja reč, to pitanje nije u opisu posla predsednika Republike – za razliku od njega, više prava da se tim pitanjem bavi ima muftija ili neki drugi verski dostojanstvenik. Međutim, pitanje odnosa državnih institucija prema manjinama mora biti predmet njegove pažnje. Ništa tako ne podstiče antagonizam kao uverenje pripadnika određene zajednice da su diskriminisani i da nisu dovoljno respektovani.

A upravo to, kao refren, ponavlja muftija u svojim javnim nastupima. Zukorliću se dosta toga može prigovoriti, ali mu niko ne može osporiti pravo da govori o problemima koji frustriraju Bošnjake. U drugoj polovini juna, dakle nakon izbora a pre objavljivanja fotomontaže u „Blicu“, on je izjavio da Beograd mora učiniti zaokret u svojoj politici, te da u Bošnjačkoj kulturnoj zajednici ima sagovornika u rešavanju problema. Ukoliko ta promena izostane, poručio je, poverenje Bošnjaka će nastaviti da se tanji, a retorika će se ponovo zaoštriti. Nije prošlo dugo vremena i mi se, evo, ponovo susrećemo sa zaoštravanjem.

Danas je još reč o pitanju bošnjačke/islamske zajednice, ali se već sutra, prema najavama, pitanje može radikalizovati i proširiti i na pitanje statusa Sandžaka. Danas je to još uvek unutrašnja stvar, ali se sutra problem može preliti i izvan državnih granica. Ako do toga dođe i međunarodna zajednica počne da se bavi pitanjem Sandžaka i Bošnjaka, onda nacionalisti neće uzroke tog bavljenja tražiti u nesposobnosti vlade Beogradu, nego u Srbiji suprotstavljenim interesima međunarodne zajednice, a to je priča koju smo već u bezbroj navrata slušali do sada.

Umesto ka EU, Srbija, kao da trči u susret novim problemima i novim nevoljama. Dokle?