Poseduje li srbijanska vlada bilo kakav koncept kada je Sandžak u pitanju? Prošle nedelje vlada je donela odluku da u Sandžak investira 300 miliona dinara, da otvaranjem filijala EPS-a i Fonda za razvoj ojača lokalne samouprave, a davanjem raznih pogodnosti preduzetnicima podstakne otvaranje novih pogona i radnih mesta. Mere vlade, međutim, ne predviđaju i razgovor sa Muamerom Zukorlićem. Vlada je, dakle, odlučila da podrži svoje ministre, čime je njihove protivnike okrenula protiv sebe.
Pojava muftije Zukorlića na javnoj sceni govori o krizi svetovnog, političkog autoriteta u Sandžaku. Ta kriza nije nastala delovanjem muftije, ali on nastoji da je iskoristi i da se pozicionira kao ključna sandžačka figura. Deo javnosti koji mu nije naklonjen vidi u tome neobuzdanu volju za moć i pokušaj da se u jednim rukama objedine i duhovna, i svetovna vlast, pa je muftija vrlo brzo unapređen u maharadžu.
U pojedinim situacijama Zukorlić se, doduše, ne snalazi najbolje. Tako je u slučaju famozne fotomontaže promašio čist zicer. Ponekad svojim izjavama, poput one da „neće goreti samo naša kuća“, izaziva zabrinutost i podseća na mračnu retoriku minulih vremena. Olako, zatim, poteže reč genocid i time stvara utisak neozbiljnosti. Iz njegove ambicije da se nametne kao jedini autentičan bošnjački lider progovara autoritarnost.
U želji da se umeša u raspodelu resursa, on „gazi u tuđi tanjir“, izaziva otpor i napade. Napadati ga, doduše, nije teško, ali time se ne rešavaju problemi na koje on, s pravom, upire prstom. Anonimni sagovornik u vladi izjavio je novinaru „Blica“ da vlada želi da pomogne da se problemi u Sandžaku reše, ali ne želi da od Zukorlića pravi pregovarača?!. A sa kime bi vlada, u slučaju nacionalnog saveta ili Islamske zajednice, na primer, trebalo da pregovara? Možda sa predsednikom udruženja filatelista?!
Nekoliko puta do sada Zukorlić je izjavio da je dijalog jedini način rešavanja problema. On nekada akcenat stavlja na svoje sagovornike, nekada, opet, na sam razgovor. Pojedini slučajevi nasilja, sugerišu da bi se problemi mogli rešavati i na drugi, nepolitički način.
Poput ostalih manjina, i Bošnjaci su zainteresovani da svoja prava ostvaruju u Srbiji, ali kao njeni u svemu ravnopravni građani. Zukorlić ne ostavlja nedoumice – na svako narušavanje ravnopravnosti i jednakih prava biće, poručuje, uzvraćeno kritikom. On u intervjuima pravi razliku između režima i države i ističe da će prema režimu, uvek kada za to bude imao povoda, biti oštar, a prema državi racionalan.
Zukorlić je čvrst momak, ne manjka mu samopouzdanja, poseduje jaku volju, snažan uticaj na jedan deo Bošnjaka i ne beži od sukoba. Ako vlada ne želi da razgovara sa njim, onda se postavlja logično pitanje da li ona zaista želi da rešava probleme u Sandžaku.