Ne znam koliko ima Kineza u Srbiji, ali pretpostavljam da bi se njihov broj mogao iskazati u hiljadama. Ako je ova pretpostavka tačna, onda Kineza u Srbiji ima više nego, na primer, Čeha. Iako su brojniji, Kinezi u Srbiji nisu priznati kao nacionalna manjina, a Česi jesu. Zašto?

Zato što su Česi, za razliku od Kineza, prvo – državljani Srbije i, drugo – zato što su «u dugotrajnijoj i čvršćoj vezi» sa teritorijom Srbije. Česi su, kako bi se to reklo, starosedeoci, a Kinezi dođoši. Odnosno, Česi su autohtona a Kinezi alohtona manjina.

Fraza «dugotrajna i čvrsta veza sa teritorijom» države nalazi se u Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. U pomenutom zakonu stoji da se nacionalnom manjinom smatra svaka «grupa državljana» koja je, pored ostalih elemenata, u dugotrajnoj i čvrstoj vezi sa teritorijom države. U zakonu se ne kaže koliko godina, decenija ili vekova mora trajati ta veza, kao ni ko ocenjuje da li je ta veza dovoljno «dugotrajna i čvrsta». Slovaci su, na primer, u Vojvodini prisutni već trista godina, a Mađari znatno duže, više od hiljadu godina.

Kada bi sutra svi Kinezi u Srbiji zatražili i dobili državljanstvo Srbije, oni još uvek ne bi, kao Rumuni, Rusini ili Nemci, uživali status nacionalne manjine. Pošto ne postoji precizno određen rok nakon koga neka manjina od alohtone postaje autohtona, njen status zavisi od volje i interesa političke vlasti. Za nekog pojedinca ili grupu, posve svejedno, nema goreg rešenja od toga da se njegova ili njihova prava i slobode vezuju za volju vlasti. Pošto je politička volja promenljiva, prava i slobode pojedinca ili grupe postaju vrlo nesigurna i neizvesna.

No, pored političke arbitrarnosti, postoje i drugi razlozi zašto je podela na autohtone i alohtone manjine sporna i neprihvatljiva. Ovom podelom se, naime, prave suštinske razlike između manjina – pripadnici autohtonih manjina su obuhvaćeni sistemom manjinske zaštite, dok je alohtonim manjinama ta zaštita uskraćena. U slučaju da Kinezi dobiju državljanstvo, oni bi uživali opšta građanska i politička prava, kao uostalom i ostali državljani, ali ne i pogodnosti koje omogućuje sistem manjinske zaštite.

Ako će se sutra u Srbiji donositi novi zakon o manjinama, kao što to pojedini pripadnici  manjina traže, onda treba, iz upravo pomenutih razloga, izbeći svako uslovljanje manjinskih prava «dugim i vrstim vezama za teritoriju». Jer, ako pripadnici manjina treba da uživaju zaštitu, onda je to zbog očuvanja njihovih, a tako piše u zakonu, posebnih obeležja poput jezika, kulture, nacionalne ili etničke pripadnosti i veroispovesti, a ne zbog toga što su nečiji preci pre trista godina zaboli kolac u plodnu vojvodjansku zemlju i rekli – Ovde ćemo živeti.

Ili zato što je tako odlučio neko u vrhu političke vlasti.

Kada pominjemo vrh političke vlasti treba podsetiti i na ono što je Boris Tadić pre neki dan, tokom posete Filipa Vujanovića, predsednika Crne Gore, poručio svom sagovorniku. Za Srbiju je neprihvatljivo, izjavio je Tadić,  da Srbi u Crnoj Gori budu nacionalna manjina, nego treba da budu autohton narod. Srbijanski predsednik nije objasnio zašto je za Srbiju neprihvatljiv status nacionalne manjine za Srbe u Crnoj Gori. Odnosno, zašto bi Srbi u Crnoj Gori morali da budu drugačije tretirani od Albanaca ili, na primer, Hrvata. Tadić nam je ostao dužan i odgovor na pitanje od kada su to Crnogorci u Srbiji prestali da budu nacionalna manjina.

Konstrukcija o Crnogorcima kao autohtonom narodu u Srbiji ima svoj jasan politički cilj. Ona je poslužila je predsedniku Republike da od crnogorskih vlasti zatraži povoljniji položaj za tamošnje Srbe. Iluzija je misliti da će pripadnici drugih zajednica ostati nemi pred ovim zahtevima i pristati na diskriminaciju. Zahtevajući od predstavnika susedne države da se arbitrarno odnose prema pripadnicima manjina, Boris Tadić još jednom nije učinio korak u dobrom smeru.