Sinoć je u Novom Sadu, na 70. Sterijinom pozorju, u prepunom gledalištu Velike scene Srpskog narodnog pozorišta, publika (oko 1000 gledalaca) stojećim ovacijama pozdravila predstavu “Jezik kopačke” Zagrebačkog kazališta mladih.

“Jezik kopačke” govori o izazovima i stadanjima mladog čoveka na pragu fudbalske karijere. Govori zapravo o svemu onome što se dešava iza kulisa fudbalske igre na terenu, i to ne samo bukvalne kulise, nego i one koja znači odrastenje, vaspitanje, poreklo, ceo bekgraund iz koga nastaje ono što posle izrasta u predrasude – istinite ili pogrešne.

Predstavu je u Zagrebačkom kazalištu mladih režirao Borut Šeparović, po drami nekadašnjeg fudbalskog asa, a danas izvrsnog pesnika Ivana Ergića i dramskog pisca Filipa Grujića. Predstava je trebalo da bude postavljena u Beogradu, ali nije. Zašto? Zato. Srbija.

Publika glumcima sinoć nije dala da odu, a tek na trećem poklonu, kada su razvili transparent “ZKM je uz studente”, gledalište je potpuno poludelo…

Ovo je prvi put u istoriji srpskog pozorišta da jedan (iako nekadašnji) fudbaler, dolazi na najstariji i najvažniji srpski pozorišni festival. Možda ono što je napisao za scenu bude sada inspiracija još ponekome da zaroni u izvrsne stihove Ivana Ergića, koji su stali u dve zbirke njegove poezije “Cveće živi od vode” i “Priručnik za čekanje”.

Kao inspiracija neka posluži pesma “Konačna”, jer – onaj ko je napisao te stihove, koji u slobodi, začetoj u očima one koja pored njega spava – ljubav traži, koji je zaronio u sve mirise i obrise da bi duši, obrasloj u bršljan, dao krila, komotno se može svrstati među kajzere savremenog regionalnog pesništva, one među kojima su Marko Tomaš, Vitomirka Trebovac, Radmila Petrović, na primer.

“Konačna”

Tražim samo jednu

jednu jedinu

koja će konačno reći

ne volim sneg što je romantičan

volim ga jer je zaustavio Hitlera pred Staljingradom

kad vidim njene oči posle buđenja

da ne pomislim na ljubav

već da pomislim na slobodu

(Iz zbirke “Cveće živi na vodi” Ivana Ergića)

Snežana Miletić (Javni servis)