Ustavni sud je na 8. sednici od 27. juna 2024. doneo Rešenje o pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Predmet je formiran još 2021. godine (IUz-85/2021), na osnovu ukupno osam inicijativa koje su podnete u periodu od 1. juna 2021. do 24. januara 2023. Osim tih inicijativa različitih fizičkih i pravnih lica, Zaštitnik građana takođe je podneo predlog za ocenu ustavnosti pojedinih odredaba Zakona o rodnoj ravnopravnosti 18. aprila 2024.

Ustavni sud je, u osnovi, utvrdio da postoje četiri grupe spornih ustavnopravnih pitanja:

1. Da li je zakonsko jemčenje rodne ravnopravnosti u suprotnosti s Ustavom s obzirom na to da se našim najvišim pravnim aktom štiti ravnopravnost polova (član 15) a ne rodna ravnopravnost i zabranjuje diskriminacija po osnovu pola (član 21) ali ne i po osnovu roda? Ustavni sud se pita i da li se Zakonom o rodnoj ravnopravnosti utiče na samu suštinu prava na ravnopravnost polova s obzirom na to da je Ustavom propisano da se zakonom može propisati način ostvarivanja ljudskih prava „ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava“ (član 18 stav 2).

2. Da li se zakonom može propisivati rodno osetljiv jezik, odnosno da li je „(nova) standardizacija jezika“ uopšte materia legis, ili je ona domen nauke o jeziku? Zatim, da li je rodno osetljiv jezik „različita kategorija od srpskog jezika, odnosno standardizovanog tipa srpskog jezika“, i ako jeste, kako treba da postupaju subjekti koji su, pod pretnjom prekršajne odgovornosti, dužni da primenjuju rodno osetljiv jezik, odnosno da nadziru njegovu primenu, imajući u vidu da oni imaju obavezu da poštuju i Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu, koji podrazumeva standardizovani tip srpskog jezika? U skladu s navedenim, za Ustavni sud postavljaju se i pitanja usaglašenosti obavezujućih odredaba o rodno osetljivom jeziku s načelom vladavine prava (član 3 Ustava) i dužnošću čuvanja kulturnog i istorijskog nasleđa (član 89 Ustava). U kontekstu rodno osetljivog jezika kao lingvističke kategorije, Ustavni sud se pita da li se Zakonom o rodnoj ravnopravnosti može menjati standardizovani jezik nacionalne manjine i nadležnost institucija koje se bave standardizacijom jezika nacionalne manjine. Ovo je posebno značajno za one jezike nacionalnih manjina na kojima se ostvaruju nastava u obrazovanom sistemu i informisanje i koji su u službenoj upotrebi na određenim područjima Republike Srbije. S tim u vezi, za Ustavni sud se dodatno postavlja pitanje da li je propisivanje rodno osetljivog jezika u saglasnosti s Ustavom zajemčenim pravom pripadnika nacionalnih manjina na očuvanje posebnosti, između ostalog i

korišćenjem svog jezika (član 79 stav 1). Konačno, postavlja se i pitanje da li je propisana upotreba rodno osetljivog jezika u skladu s ustavnom normom o službenoj upotrebi srpskog jezika u Republici Srbiji (član 10 stav 1).

3. Da li propisana upotreba rodno osetljivog jezika „ograničava, u meri u kojoj dopušta Ustav, prava svih građana da koriste srpski jezik prema svom slobodnom uverenju i dostojanstvu ličnosti, odnosno pravu na slobodan razvoj ličnosti iz člana 23 stav 2 Ustava“? Naime, „da li je cilj postizanja ravnopravnosti“, u smislu u kojem je rodno osetljiv jezik sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti žena i muškaraca, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu, „veći od prava i slobode svakog pojedinca da se koristi jezikom prema svom slobodnom uverenju i dostojanstvu ličnosti, odnosno pravu na slobodan razvoj ličnosti iz člana 23 stav 2 Ustava“? S tim u vezi, Ustavni sud postavlja i pitanje da li se rodno osetljivim jezikom kao sredstvom kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti žena i muškaraca, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u ličnom i profesionalnom životu, ograničava sloboda misli i uverenja, i sloboda mišljenja i izražavanja (čl. 43 i 46 Ustava).

4. Da li su ispunjeni standardi preciznosti i jasnosti, neophodni za ostvarivanje vladavine prava (član 3 Ustava), kada je reč o odredbama koje se odnose:

– na pojam rodno osetljivog jezika kao jezika „kojim se promoviše ravnopravnost žena i muškaraca“ i kao sredstva „kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu“ (član 6 stav 1 tačka 17 Zakona);

– na one posebne mere za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti koje određuje i sprovodi organ javne vlasti i poslodavac i kojima se mora obezbediti „upotreba rodno senzitivnog jezika kako bi se uticalo na uklanjanje rodnih stereotipa pri ostvarivanju prava i obaveza žena i muškaraca“ (član 10 stav 3 tačka 6 Zakona); – na dužnost organa javne vlasti „da kontinuirano prate ostvarivanje rodne ravnopravnosti u oblasti društvenog života za koju su nadležni, primenu međunarodnih standarda i Ustavom garantovanih prava u toj oblasti, upotrebu rodno osetljivog jezika u nazivima radnih mesta, položaja, zvanja i zanimanja, kao i da, u okvirima svojih nadležnosti, vode politiku jednakih mogućnosti za žene i muškarce i planiraju, donose, sprovode i javno objavljuju rezultate posebnih mera“ (član 25 stav 1 Zakona);

– na dužnost organa javne vlasti i poslodavaca koji obavljaju poslove u oblasti obrazovanja i vaspitanja, nauke i tehnološkog razvoja da preduzimaju mere koje obuhvataju „korišćenje rodno osetljivog jezika, odnosno jezika koji je u skladu sa gramatičkim rodom, u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno-vaspitnog rada“ (član 37 stav 1 tačka 4 podtačka 3 Zakona);

– na dužnost sredstva javnog informisanja da „prilikom izveštavanja koriste rodno osetljiv jezik i da razvijanjem svesti o značaju rodne ravnopravnosti doprinose suzbijanju rodnih stereotipa, društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i prakse zasnovane na rodnim stereotipima, diskriminacije na osnovu pola, odnosno roda i drugih ličnih svojstava, kao i rodno zasnovanog nasilja, nasilja u porodici i nasilja prema ženama“ (44 stav 3 Zakona);

– kao i na prekršajnu odgovornost odgovornog lica organa Republike Srbije, organa teritorijalne autonomije i organa jedinice lokalne samouprave, za koju je propisana novčana kazna od 5.000 do 150.000 dinara, ako ne postupi po obavezama propisanim u članu 37 (član 68 stav 1 tačka 9 Zakona)?

Osim što je pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti, Ustavni sud je istim rešenjem obustavio izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu odredaba tog zakona, u skladu s mogućnošću koju mu pruža Zakon o Ustavnom sudu (član 56 stav 1). Sud je tu privremenu meru obrazložio time da se „za značajan broj zakonskih odredaba […] kao sporno postavlja pitanje da li odredbe ispunjavaju standarde kojima se obezbeđuje ostvarivanje načela vladavine prava, pravne sigurnosti i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom, te da se sporno ustavnopravno pitanje odnosi i na zakonske norme čije kršenje zakonodavac propisuje kao kazneno delo – prekršaj“, iz čega proizlazi da bi „u primeni osporenih odredaba Zakona mogle nastupiti neotklonjivo štetne posledice na subjekte na koje bi se odredbe Zakona primenjivale“.

II

S obzirom na odluku Ustavnog suda da pokrene postupak za utvrđivanje neustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti – u celini i da obustavi izvršenje pojedinačnih akata donetih ili radnji preduzetih na osnovu njegovih odredaba, stručna javnost oseća potrebu da postavi određena pitanja Ustavnom sudu i ima pravo da očekuje odgovore na njih (u vidu konferencije za štampu, poput onih koje su se održavale do 2012. godine), kao i da mu uputi određene zahteve.

Najpre, zašto Ustavni sud kalkuliše s tajmingom pokretanja postupka te donosi rešenje o pokretanju postupka čak tri godine od formiranja predmeta – podnošenja prvih inicijativa? I to upravo pošto je istekao vacatio legis od tri godine za stupanje na snagu odredaba o primeni rodno osetljivog jezika. Kako se takvo neodgovorno postupanje Ustavnog suda uklapa u njegovo navodno zalaganje za vladavinu prava, pravnu sigurnost i jednakost svih pred Ustavom i zakonom? Da li Ustavni sud to čini tek 27. juna 2024. da bi unapred umirio jedan deo javnosti zbog svoje druge politikantske odluke, one koja će uslediti na 9. sednici od 11. jula 2024, kojom će kasirati Uredbu o prestanku važenja Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita „Jadar“? Ustavni sud bi morao znati da je dužan ne samo da bude nezavisan državni organ već i da u javnosti ostavlja utisak svoje nezavisnosti, a ovakvim svojim postupanjem on takav utisak ne ostavlja.

Zatim, zašto Ustavni sud manipuliše i u pogledu načina pokretanja postupka u odnosu na Zakon u celini? Naime, sve inicijative koje Sud navodi u Rešenju o pokretanju postupka osporavaju konkretne članove Zakona, osim dve u kojima se na vrlo paušalan način dovodi u pitanje ceo Zakon („tekst i duh ovog Zakona u celini grubo krši dostojanstvo svakog čoveka u Srbiji“ i „ceo Zakon je neustavan, tj. u svemu sporan“). To nikako nije dovoljno da Ustavni sud, bez posebnog obrazloženja, pokrene postupak u odnosu na Zakon u celini. S druge strane, jasno je i da Sud nije pokrenuo postupak po sopstvenoj inicijativi protiv Zakona u celini, jer se u Rešenju o pokretanju postupka ne navodi odgovarajuća odredba Zakona o Ustavnom sudu koja mu to dopušta (član 42a stav 1 tačka 3 Zakona o Ustavnom sudu). Štaviše, iz obrazloženja saznajemo da je Sud odlučivao o pokretanju postupka na sednici koju čine sve sudije jer nije postignuta jednoglasnost u odlučivanju Velikog veća (član 42a stav 1 tačka 5 Zakona o Ustavnom sudu). Kada se uzme u obzir da Sud već duže vremena radi u krnjem sastavu (11 od 15 sudija) i da u Velikom veću nije bilo ukupno osam sudija koji bi glasali za rešenje o pokretanju postupka, očigledno je ne samo da nije bilo saglasnosti dvotrećinske većine sudija (10) za pokretanje postupka po sopstvenoj inicijativi Suda već i da je konkretno rešenje doneto veoma tankom većinom.

U uslovima oslabljenog legitimiteta Ustavnog suda za pokretanje postupka protiv Zakona u celini nisu li sudije morale osetiti profesionalnu i moralnu obavezu da posebno obrazlože takav čin? Pokretanje postupka protiv zakona u celini krajnje je neuobičajeno u praksi Suda. U svega dve situacije u kojima je to učinio bili su u pitanju: Zakon o okupljanju građana koji je bio donet i menjan u vreme važenja Ustava od 1990. i koji nije bio usklađivan s važećim Ustavom od 2006, pa je Ustavni sud ocenio da se sporna pitanja tiču ustavnopravne zasnovanosti odredaba Zakona o okupljanju građana koje čine njegovu suštinu i stoga je odlučio da po sopstvenoj inicijativi pokrene postupak za ocenu ustavnosti Zakona u celini, I Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru, koji je brojao svega sedam članova i u trenutku pokretanja postupka nije više važio. Ne obrazloživši svoj radikalni čin da pokrene postupak protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti u celini, Sud nije ostavio utisak o svojoj nezavisnosti, već naprotiv – stvorio utisak o zavisnosti od protivustavnih izvora odlučivanja.

Štaviše, Ustavni sud je obustavio izvršenje kako pojedinačnih akata donetih tako i radnji preduzetih na osnovu svih odredaba Zakona o rodnoj ravnopravnosti. To se dosada nikada nije desilo. Uopšte, i kada je ispitivao samo pojedine odredbe zakona, koje su bile predmet njegove kontrole, Sud je vrlo retko primenjivao privremenu meru. Povodom Zakona o rodnoj ravnopravnosti Sud je učinio apsolutni presedan, a taj svoj tako radikalan čin nije ničim potkrepio. To dodatno pojačava utisak da Ustavni sud ne štiti Ustav već izvore odlučivanja koji su u suprotnosti s Ustavom.

A kakav utisak Ustavni sud ostavlja svojim definisanjem spornih ustavnopravnih pitanja u ovom predmetu? Najpre, Ustavni sud se pita da li su rodna ravnopravnost, koja nije izričito priznata Ustavom, i ravnopravnost polova, koja jeste priznata Ustavom, kompatibilni ili suprotstavljeni pojmovi. Kada je reč o toj „dilemi“, Ustavni sud bi morao znati da je Komitet ministara Saveta Evrope još 2007. godine usvojio Preporuku o standardima i mehanizmima rodne ravnopravnosti u kojoj izričito stoji da rodna ravnopravnost podrazumeva sistematski i sveobuhvatni pristup borbi protiv diskriminacije žena koja je specifična po tome što ima i strukturalni i horizontalni karakter, i prožima sve kulture i zajednice, kao i sve sektore, nivoe i oblasti, tokom čitavog života. Dakle, rodna ravnopravnost nije u suprotnosti s ravnopravnošću polova već je preduslov njenog postizanja u punom i suštinskom smislu. Shodno tome jedan od mehanizama ostvarivanja rodne ravnopravnosti, a samim time i ravnopravnosti polova, koji se navodi u Preporuci, jeste „donošenje i delotvorno sprovođenje zakona o rodnoj ravnopravnosti“ (stav 14). Ustavni sud, umesto da uzme učešće u delotvornom sprovođenju Zakona o rodnoj ravnopravnosti, temeljno obrazloženim odbacivanjem neopravdanih inicijativa, opredelio se očigledno za to da ga opstruira. Na osnovu Preporuke od 2007. doneta je pod okriljem Saveta Evrope 2011. godine Konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Ona takođe ističe da je strukturalna priroda nasilja prema ženama rodno zasnovana, da su žene i devojčice izložene većem riziku od rodno zasnovanog nasilja u odnosu na muškarce i da je zato neophodno „preduzeti zakonodavne i druge mere da se donesu i primene na celoj državi delotvorne, sveobuhvatne i koordinisane politike u cilju sprečavanja svih oblika nasilja i borbe protiv njih, a koji su obuhvaćeni ovom Konvencijom, kao i da se ponude holistički odgovori na nasilje prema ženama“ (član 7 stav 1). Štaviše, potreba holističkog i koncentrisanog pristupa u borbi protiv diskriminacije žena priznata je na univerzalnom planu još 1979. kada je pod okriljem Ujedinjenih nacija doneta Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Njome su se države ugovornice obavezale, između ostalog, da „preduzimaju u svim oblastima, posebno političkoj, društvenoj, ekonomskoj i kulturnoj sve prikladne mere, uključujući zakonodavne, da bi obezbedile potpun razvoj i napredak žena, kako bi im se garantovalo ostvarivanje i uživanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, ravnopravno s muškarcima“ (član 3), kao i „da uvedu pravnu zaštitu prava žena na ravnopravnoj osnovi s muškarcima i da preko nadležnih nacionalnih sudova i drugih javnih institucija obezbede efikasnu zaštitu žena od svakog postupka kojim se vrši diskriminacija“ (član 2).

Preduzimanje prikladnih mera u svim oblastima podrazumeva obavezu za zakonodavca da donese celovit zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali i odgovarajuće obaveze za sudove, uključujući tu i ustavni sud. Međutim, Ustavni sud Srbije nije se prepoznao u ovim i drugim odredbama kako Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama, tako i Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, koje insistiraju na neophodnosti saradnje svih državnih organa u borbi za rodnu ravnopravnost i pružanju efikasne sudske zaštite od svakog postupka kojim se vrši diskriminacija. Za razliku od Ustavnog suda, Evropski sud za ljudska prava shvatio je ozbiljno obavezu poštovanja rodne ravnopravnosti. Od presude Konstantin Markin protiv Rusije iz 2012. godine on dosledno zastupa stav „da je danas glavni cilj zemalja članica Saveta Evrope unapređenje rodne ravnopravnosti i da treba predočiti veoma snažne razloge da bi se takva razlika u postupanju mogla smatrati opravdanom u smislu Konvencije“ (stav 127). Sud ponavlja ovaj standard, ali ide i korak dalje i ukazuje na štetnost rodnih stereotipa u samom pravosuđu, odnosno među sudijama u predmetu Karvalo Pinto de Susa Morais protiv Portugala iz 2017. godine (stav 54). Pri svemu tome Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne poznaje „rod“, već „pol“ kao lično svojstvo u pogledu kojeg je zabranjena diskriminacija (član 14; član 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju).

Ustavni sud se pita i da li se rodno osetljivim jezikom kao sredstvom kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti žena i muškaraca, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu, ograničavaju prava i slobode svakog pojedinca da se koristi jezikom prema svom slobodnom uverenju i dostojanstvu ličnosti, odnosno pravu na slobodan razvoj ličnosti, kao i sloboda misli i uverenja, i sloboda mišljenja i izražavanja. Kada je reč o ovoj „dilemi“, Ustavni sud bi takođe morao znati da je Komitet ministara Saveta Evrope još 1990. godine usvojio Preporuku o eliminisanju seksizma u jeziku. „Uzimajući u obzir da socijalne, kulturološke i druge prepreke sprečavaju postizanje stvarne ravnopravnosti među muškarcima i ženama“ i „naglašavajući temeljnu ulogu jezika u stvaranju društvenog identiteta pojedinca i interakcije između jezika i socijalnih stavova“, Savet Evrope preporučuje da „vlade država ugovornica promovišu upotrebu jezika koji odslikava načelo ravnopravnosti žena i muškaraca i preduzmu sve mere koje smatraju odgovarajućim s ciljem da se: 1. osnaži upotreba, koliko je to moguće, neseksističkog jezika i da se uzme u obzir postojanje, položaj i uloga žena u društvu kao što to trenutne lingvističke prakse čine za muškarce; 2. uskladi terminologija koja se koristi u zakonodavstvu, javnoj administraciji i obrazovanju s načelom ravnopravnosti polova; 3. ohrabri upotreba neseksističkog jezika u medijima“.

Pozivajući se, između ostalog i na tu preporuku, Komitet ministara Saveta Evrope je 2007. usvojio ranije pomenutu Preporuku o standardima i mehanizmima rodne ravnopravnosti. U njoj se kao mehanizam ostvarivanja rodne ravnopravnosti, a samim time i ravnopravnosti polova, navodi „eliminisanje seksizma u jeziku i promovisanje upotrebe jezika koji odslikava načelo rodne ravnopravnosti“. U okviru tog mehanizma naglašava se da su „upotreba jezika u kome se prisustvo, jednak status i uloge žena i muškaraca u društvu podjednako ispoljavaju i tretiraju sa istom vrednošću i dostojanstvom […] i suštinski aspekt rodne ravnopravnosti i pristup postizanju supstancijalne jednakosti“ (stav 16). Ovim aktom Saveta Evrope ponavlja se prethodna preporuka državama ugovornicama da usmere svoje radnje „na promociju upotrebe neseksističkog jezika u svim sektorima, posebno u javnom sektoru i na svim nivoima i u svim oblicima obrazovanja i u medijima“ (stav 17). Međutim, Preporuka od 2007. godine sadrži i elemente na osnovu kojih se utvrđuje politička volja i posvećenost država rodnoj ravnopravnosti u ovom pogledu. Ti elementi su između ostalog i postojanje i primena normi koje nameću obavezu javnom sektoru da koristi neseksistički jezik u službenim dokumentima i jasan mandat relevantnih institucija za praćenje sprovođenja načela upotrebe neseksističkog jezika (stav 18). Preporuka Saveta Evrope od 2007. godine sadrži i standarde i mehanizme rodne ravnopravnosti u posebnim oblastima, poput medija. Politička volja i posvećenost države rodnoj ravnopravnosti u toj oblasti utvrđuje se, između ostalog, i podsticanjem „u meri u kojoj je to u skladu sa slobodom izražavanja, usvajanja i sprovođenja samoregulatornih mera […] u okviru medijskih organizacija koje obuhvataju pitanje polne diskriminacije/rodne ravnopravnosti, promovišu upotrebu neseksističkog jezika i predstavljanja nestereotipnih slika, i isključuju upotrebu nasilnih ili ponižavajućih materijala“ (stav 48). Sledeći ove preporuke Konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama propisuje da će države ugovornice „preduzeti neophodne mere za promovisanje promena u društvenim i kulturnim obrascima ponašanja žena i muškaraca kako bi se iskorenile predrasude, običaji, tradicije i druge prakse koje se zasnivaju na ideji inferiornosti žena odnosno na stereotipniim ulogama žena i muškaraca“ (član 12 stav 1). Štaviše, države ugovornice se obavezuju da u oblastima obrazovanja (formalnog i neformalnog), sporta, kulturnih i rekreativnih ustanova, kao i u sredstvima javnog informisanja preduzmu „neophodne korake za uvođenje […] materijala o pitanjima poput jednakosti žena i muškaraca, nestereotipnih rodnih uloga, uzajamnog poštovanja, nenasilnog razrešenja sukoba u međuljudskim odnosima, rodno zasnovanog nasilja nad ženama i prava na lični integritet“ (član 14). Na univerzalnom planu, Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena takođe propisuje da „države ugovornice preduzimaju sve podesne mere radi izmene društvenih i kulturnih običaja u pogledu ponašanja muškaraca i žena da bi se otklonile predrasude, kao i uobičajena i svaka druga praksa zasnovana na shvatanju o inferiornosti ili superiornosti jednog ili drugog pola ili tradicionalnoj ulozi muškaraca, odnosno žena“ (član 5). U istom duhu, i Evropski sud za ljudska prava dosledno ističe „da je danas glavni cilj zemalja članica Saveta Evrope unapređenje rodne ravnopravnosti […] i da konkretno, pozivanje na tradicije, opšte pretpostavke ili dominantne društvene stavove u određenoj zemlji ne predstavlja dovoljno opravdanje za razlike u postupanju na osnovu pola“ (Beeler protiv Švajcarske, 2022, stav 95).

Imajući u vidu navedene međunarodnopravne obaveze Srbije koje proističu iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena i Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama, kao i preporuke Saveta Evrope koje ukazuju na genezu i svu složenost navedenih obaveza, postavljaju se nova pitanja Ustavnom sudu. Naime, kako može da poima ljudsko dostojanstvo koje u sebi negira dostojanstvo žena? Jer, rodna ravnopravnost, uključujući i rodno osetljiv jezik, upravo tome služi – ostvarivanju dostojanstva žena. I koje je to uverenje – a ono prema Evropskoj konvenciji, još od presude Kembel i Kosans protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1982, stav 36), i samim time prema Ustavu Srbije (član 18 stav 3) ne može biti bilo kakvo uverenje, već samo ono koje je izraz sistema vrednosti „koji zadovoljava određeni stepen snage, ozbiljnosti, koherentnosti i važnosti“ – te za Ustavni sud može biti relevantno da mu suprotstavi pravo na dostojanstvo žena? Podsetimo na doslednu jurisprudenciju Evropskog suda „da je danas glavni cilj zemalja članica Saveta Evrope unapređenje rodne ravnopravnosti i da treba predočiti veoma snažne razloge da bi se takva razlika u postupanju mogla smatrati opravdanom u smislu Konvencije“. Proizlazi da je Ustavni sud bio dužan da podnete inicijative odbaci kao očigledan vid zloupotrebe ljudskih prava, a ne da ih legitimiše pokretanjem postupka na osnovu njih. Može se reći, parafrazirajući Evropski sud (Olinger protiv Austrije, 2006, stav 49) da je Ustavni sud pridao premali značaj pravu žena na dostojanstvo u odnosu na „dostojanstvo“ i „uverenja“ inicijatora postupka.

Kada se sve to uzme u obzir, ne može se razumeti ni stav Ustavnog suda da su nejasne i neprecizne odredbe Zakona u kojima se navodi da „rodno osetljiv jezik jeste jezik kojim se promoviše ravnopravnost žena i muškaraca i sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu“ (član 6 stav 1 tačka 17). Isto važi i za stav Ustavnog suda da su nejasne i neprecizne odredbe o dužnosti sredstava javnog informisanja „da razvijanjem svesti o značaju rodne ravnopravnosti doprinose suzbijanju rodnih stereotipa, društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i prakse zasnovane na rodnim stereotipima, diskriminacije na osnovu pola, odnosno roda i drugih ličnih svojstava, kao i rodno zasnovanog nasilja, nasilja u porodici i nasilja prema ženama“ (član 44 stav 3). Takođe se ne može razumeti ni stav Ustavnog suda da su nejasne i neprecizne odredbe Zakona o: posebnim merama za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti koje određuje i sprovodi organ javne vlasti i poslodavac, a kojima se obezbeđuje „upotreba rodno senzitivnog jezika kako bi se uticalo na uklanjanje rodnih stereotipa pri ostvarivanju prava i obaveza žena i muškaraca“ (član 10 stav 3 tačka 6); kao i dužnosti organa javne vlasti „da kontinuirano prate ostvarivanje rodne ravnopravnosti u oblasti društvenog života za koju su nadležni, primenu međunarodnih standarda i Ustavom garantovanih prava u toj oblasti, […] kao i da, u okvirima svojih nadležnosti, vode politiku jednakih mogućnosti za žene i muškarce i planiraju, donose, sprovode i javno objavljuju rezultate posebnih mera“ (član 25 stav 1).

Proizlazi da se „spornim ustavnopravnim pitanjima“ ostavlja utisak potpune nestručnosti Ustavnog suda – nepoznavanja relevantnih izvora prava, sadržine preuzetih međunarodnih obaveza Republike Srbije i značenja ljudskih prava zajemčenih Ustavom od 2006. godine. Ali i više od toga. „Spornim ustavnopravnim pitanjima“ definitivno se potvrđuje prethodni utisak o podređenosti Ustavnog suda protivustavnim izvorima odlučivanja u Republici Srbiji.

Posebno je pitanje obaveze poštovanja rodno osetljivog jezika u smislu „jezika koji je u skladu sa gramatičkim rodom“ i njegove upotrebe „u nazivima radnih mesta, položaja, zvanja i zanimanja“ u onoj meri u kojoj se ova pitanja odnose na standardizaciju jezika, koja pak ide svojim tokom – bilo da je u skladu sa zakonskim zahtevima, bilo da ide ispred njih, bilo da kaska za njima. Ova lingvistička pitanja su važna za rodnu ravnopravnost iz razloga koje je Savet Evrope naveo u Preporuci o eliminisanju seksizma u jeziku, naime, da „seksizam koji karakteriše trenutne lingvističke prakse […], a koji se ogleda u prevladavanju muškog roda nad ženskim rodom, sprečava uspostavljanje ravnopravnosti među muškarcima i ženama jer stavlja u senku postojanje žena kao polovine ljudskog roda“. S obzirom na potrebu traženja lingvističkih rešenja za navedene zakonske zahteve, propisano je da primena rodno osetljivog jezika „u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno-vaspitnog rada“ stupa na snagu tri godine od donošenja Zakona (član 73 stav 2 Zakona, u vezi s članom 37 stav 1 tačka 4 podtačka 3 Zakona). Isti vacatio legis propisan je i u pogledu dužnosti sredstva javnog informisanja da „prilikom izveštavanja koriste rodno osetljiv jezik“ (član 73 stav 2 Zakona, u vezi s članom 44 stav 3). Iz datih lingvističkih razloga dilema postoji i kada je reč o dužnosti organa javne vlasti „da kontinuirano prate […] upotrebu rodno osetljivog jezika u nazivima radnih mesta, položaja, zvanja i zanimanja“ (član 25 stav 1 Zakona). Proizlazi da se zaista otvara pitanje jasnosti i preciznosti primene rodno osetljivog jezika u okviru standardizovanog tipa srpskog jezika i jezika nacionalnih manjina na kojima se ostvaruju nastava u obrazovanom sistemu i informisanje, i koji su u službenoj upotrebi na određenim područjima Republike Srbije, utoliko pre što je Zakonom propisana prekršajna odgovornost ako se ne postupi po obavezama navedenim u članu 37.

III

S obzirom na navedeno zahtevamo od Ustavnog suda da bez odlaganja:

– obustavi postupak za utvrđivanje neustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti u celini; i

– zakaže javnu raspravu – u odnosu na pojedinačno osporene odredbe Zakona – kako bi se temeljno raspravila ona sporna pitanja koja to zaista zaslužuju.

Potpisnici – profesori pravnih fakulteta:

1. dr Marijana Pajvančić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu u penziji

2. dr Fuada Stanković, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu u penziji

3. dr Marija Draškić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

4. dr Vesna Rakić Vodinelić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu u penziji

5. dr Vladimir Vodinelić, redovan profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu u penziji

6. dr Gordana Kovaček Stanić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

7. dr Radmila Vasić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji

8. dr Dragica Vujadinović, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

9. dr Nevena Petrušić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu

10. dr Jasminka Hasanbegović, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji

11. dr Nenad Dimitrijević, redovni profesor Centralno evropskog univerziteta u penziji

12. dr Nevena Vučković Šahović, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu u penziji

13. dr Dušica Palačković, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu

14. dr Radenka Cvetić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu u penziji

15. dr Irena Pejić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu

16. dr Violeta Beširević, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

17. dr Miodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

18. dr Dragor Hiber, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji

19. dr Bojan Pajtić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

20. dr Ivana Krstić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

21. dr Tanasije Marinković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

22. dr Branko Radulović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

23. dr Natalija Žunić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu u penziji

24. dr Maja Nastić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu

25. dr Tatjana Papić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

26. dr Jelena Jerinić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

27. dr Zorica Mršević, vanredna profesorka na Fakultetu za evropske pravno-političke studije

28. dr Vesna Petrović, vanredna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu u penziji

29. dr Petar Teofilović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Lazar Vrkatić u Novom Sadu

30. dr Svetislav Kostić, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

31. dr Bojana Čučković, vanredna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

32. dr Bojan Spaić, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

33. dr Jelena Arsić, vanredna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

34. dr Jelena Simić, vanredna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

35. dr Maja Lukić Radović, vanredna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

36. dr Marko Božić, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

37. dr Marko Jovanović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

38. dr Srđan Milošević, docent Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

(Peščanik, foto: Autonomija)