U dvorištu Ekumenske humanitarne organizacije (EHO) u Novom Sadu – pod senovitom krošnjom lipe, u prisustvu članova porodice, supruge i požrtvovane saradnice Irenke i ćerke glumice SNP Marte Bereš, te mnogobrojnih poštovalaca – otkrivena je danas bista Karolja Bereša, osnivača i prvog direktora ove najveće vojvođanske nevladine humanitarne organizacije.

Bistu je, u godini kada EHO obeležava trideset godina postojanja i aktivnog rada, izradio vajar Laslo Silađi, nadahnut Bereševim velikim delima, vizionarstvom, entuzijazmom i pokretačkom snagom . Bio je jedan od najvećih zagovornika i poštovalaca vrednosti međuverske i međuetničke tolerancije, ravnopravnog ekumenskog dijaloga i saradnje među ljudima, bez obzira na njihovo nacionalno, versko, političko ili bilo koje drugo opredeljenje, zbog čega je i nagrađen brojnim priznanjima – Pokrajinskog ombudsmana za doprinos u zaštiti i unapređenju ljudskih prava, godišnjom nagradom Fondacije Močari Lajoš i drugim.

Saradnici Karolja Bereša, diplomiranog inženjera elektrotehnike i sveštenika Hrišćanske reformatske crkve, aktivistu i borca za pravednije građansko društvo, opisali su kroz dirljiva sećanja. Kroz svako od njih provejavalo je ono po čemu će ovaj čovek ostati upamćen ne samo u Novom Sadu i Vojvodini, već i čitavom regionu i Evropi – Karolj Bereš je bio veliki graditelj.         

Njegov sin, imenjak Karolj Bereš mlađi, čija je topla vdeo poruka emitovana na današnjem skupu, potvrdio je to podsetivši na reči svog oca: „Ne mogu da živim, a da ne gradim!“

„Bereš nije gradio samo objekte u Maradiku, Feketiću, Novom Sadu, već i mostove saradnje i budućnosti, mostove ekumenske i interreligijske saradnje i mostove ka Evropi… Njegove ostvarene vizije pretvarale su se u milione izdatih obroka za gladne, u pomoć stotinama hiljada socijalno ugroženih i marginalizovanih, u hiljade tona podeljenih lekova, semena povrća…“ (Damir Krkobabić)

Najbiža saradnica Bereševa, Ana Bu podsetila je na osnivačke dane ekumenske službe, na dane tokom rata u Jugoslaviji i podelu humanitarnih pošiljki i velikog transporta lekova u vojvođanske bolnice, te Karoljevu hrabrost da se ratnih godina pomogne svima podjednako – i Islamskoj zajednici u Vojvodini, koja je na taj način pomagala muslimanske izbeglice iz istočne Bosne; na susret sa patrijarhom Pavlom i članovima Sinoda SPC, te besplatnoj kuhinji za siromašne; o psihosocijalnom savetovalištu i drugoj pomoći ljudima izbeglim u Vojvodinu i širom Srbije. Prva molitva za mir zahvaljujući Karolju Berešu održana je avgusta 1993. u Novom Sadu (molitve su trajale sve do Dejtonskog sporazuma) – bile su to jedine interkonfesionalne molitve za mir u regionu, uz učešće predstavnika svih religija na ovim prostorima. 

Ana Bu je posebno naglasila veliku vrednost Ekumesnke humanitarne službe, koja je zahvaljujući ovom velikom pregaocu zadržala svoj integritet i autonomiju u odnosu na crkve pri donošenju operativnih odluka.

Tatjana Stojković podsetila je na Bereševu promišljenost i habrost pri donošenju teških odluka u kriznim situacijama po stanovništvo Vojvodine i čitave zemlje: „Vera u ljude sa kojima je radio, vera u ljude koje smo pomagali i za koje smo radili, vera u to da je humanije društvo moguće, bile su zvezde vodilje Karolja Bereša. Bio bi ponosan na tridesetogodišnji rad EHO, čije temelje je postavio, te okupio na stotine obrazovanih ljudi, koji žele da menjaju društvo na bolje“.

Svojevrsnom omažu Karolju Berešu pridružio se i biskup Reformatske hrišćanske crkve u Srbiji Laslo Harangozo rekavši,između ostalog, da je Berešu bilo važno da gradi i stvara samo dobro.

Karolj Bereš rođen je 16. februara 1953. u Novom Sadu, gde je završio osnovnu, srednju Elektrotehničku školu, te Fakultet tehničkih nauka Novosadskog univerziteta. Paralelno je studirao na reformatskom teološkom fakultetu u Budimpešti. Vodio je tim inženjera u projektnom birou u Neimaru, te bogoslužio u Budisavi, Kaću, Novom Sadu, Rumenki. Biskup mu poverava rad u parohiji u Maradiku. Preminuo je 1. maja 2008. godine u 55. godini života.

Branislava Opranović (Autonomija)