Kad novinari prestanu da kuluče na terenu i u redakciji, onda počnu da pišu knjige. Uglavnom o sebi i novinarstvu. I skoro svi, osim Pavla Maleševa. On – novinar, Vojvođanin, salašar, agronom, atletičar, pecaroš, vrsni usmeni pripovedač, izuzetan čovek, džentlmen, jedan od najboljih poznavalaca vojvođanskih adeta, književnik… danas je – u do sada objavljenim knjigama – ponajviše čuvar ravničarske leksičke baštine i osnivač svojevrsnog muzeja prečanskih, laloških reči i jezika ovog dela Panonije. I kako u posveti knjiga i piše – “zahvalan majci Stevki” – ajnfort kapiju Pajinog muzeja otvorila je za sve nas njegova majka, Stevka Erdeljan iz Siriga, od koje je on od detinjstva o vojvođanskom podneblju grabio, upijao i učio gotovo sve što je danas pretvorio u četiri knjige: “Lili, lili pače moje malo”, “Marim ja, nek laju”, “Trired riba pliva” i “Na sred četir’ šora”. Sve knjige, u izdanju “Tiskog cveta” Sime Matića, nose podnaslov “Divani o rečima” .

“Ako se pokuša sažeti odgovor na pitanje kakve su knjige pred čitaocima, to bi se moglo učiniti na sledeći način: to su knjige netipičnog, ali u osnovi leksikografskog žanra, netipičnog jer je rečnički članak prerastao u zapis, zapis o rečima i ljudima koji su ih govorili. To su i knjige koje su po njihovoj obradi u domenu dijalektoloških i etnopragmatičkih pristupa proučavanju jezika… možda se jedino ovako koncipirani rečnici čitaju”, smatra uvažena lingvistkinja profesorka Vera Vasić, jer,“priči ima kraja, a rečima kanda i nema.”

Da je stvar ozbiljna, što bi rekle Lale, i da autor za sobom ostavlja značajan trag dok beleži jezičko blago jednog podneblja, kao da su mnogi od njegovih kolega i neke od njegovih koleginica (jer su ga uvek žene bolje gledale), shvatili, tek pre neko veče, na promociji najnovije knjige Maleševa, kada je javno, pred svima, “Na sred četir’ šora” – Dunavske, Zmaj Jovine, Gimnazijske i Pašićeve ulice, obelodanio svoj sociološki, kulturološki, etnografski rad, veliki rečnički rad, a za koji su stručnjaci rekli da je “blizak Vukovom rečniku” (prof. dr Vera Vasić). Njegove lalinske reči ušle su i u rečnik “Govora Novog Sada” u izdanju Filozofskog fakulteta u glavnom gradu Vojvodine.

Umesto dobošara – događaj, koji se, neposredno nakon toga, održao u biblioteci “Đura Daničić” – svirkom je najavio gajdaš Maksa (“gajde su, a ne tamburica autentični vojvođanski instrument”), a Paja pucanjem pravim, čobanskim bičem! I čega god se Paja dohvati, on ne tako davnu, ali već nestajuću, prošlost, prizove bogatom pričom. Ova o biču, “Švigar”, ima podnaslov: „Ili: koje sve delove ima čobanski bič i zašto njegov udarni deo leti brže od zvuka”. “Narodno veselje s pevanjem i pucanjem nije baš neko obeležje Vojvodine nam ravne, ali pucanje u bič – svakako jeste. Ne iz veselja, nego najčešće iz potrebe, iz nužde, retko radi ličnog uživanja i telesnog vežbanja…” Delovi biča su “držaljica, telo biča, kalanćov i švigar, udarni deo na kraju celog sistema petnaestak centtimetara dugačak, upeleten od dve strune, s raščešljanom kićankom na kraju. Pri kružnom ili ravnom zamahivanju bičem, švigar dobija tako veliku brzinu, da u trenutku ispružanja pretiče zvuk i tako stvara prasak. Svaki udarac je minisonična eksplozija. Zaošijan rukom i bičem, švigar tako dostiže brzinu jednog maha, kreće se brže od 340 metara u sekundi… Švigar puca na kraju – kao što kaže poslovica…”

Malešev u svojim knjigama beleži više od 300 pojmova iz sveta biljaka i životinja, o hrani, o običajima, o ljudima koji nešto čine, o imenima predmeta, pojavama, izrazima, sintagmama iz leksičkog miljea ovdašnjeg, kojima nalazi korena u mnogim “vojvođanskim” jezicima – najčešće nemačkom, mađarskom i srpskom, ali i drugim jezicima (turski), a često i objašnjava njihovu transformaciju do savremenog i modernog, današnjeg izraza. Ko bi se setio, a još manje ko bi o tome govorio i pisao osim Paje, da su ovsene pahuljice, ili recimo corn flakes, gotovo isto ono što smo i mi ovde, u ravnici kusali poslednja dva veka, ali pre odlaska na njivu. Samo smo ukuvano kukuruzno brašno zvali mamaljuga.

Tek uz malo crvenila, stidljivo, jer nije baš za hvalu, ali i setno zbog mirisa detinjstva na salašu u Keru (zmajevački atar), Paja ne da da se zaboravi reč “putnjice”: “Okamenjene naslage bačke (sremske, banatske…) prašine, sakupljane celo leto po lenijama, barama, strnjiki. Prljavština se uvukla u pore, nabore, tamo ispod članaka, negde i na petama, a u najgorim slučajevima čak i ispod vrata! Ribanje putnjica bilo je najbolniji znak da je prošlo srećno doba, raspusta, letnjih ferija.”

Priča u koju je svaka reč obmotana uvek sadrži sijaset brižljivo sakupljanih i biranih podataka, koji kao nekim čudom, i dok razgovarate s Pajom, nezaustavljivo kuljaju iz njegovog enciklopedijskog znanja, često i o mnogim nevažno-važnim stvarima. Tako, dok čitamo o značenju reči “ajzliban” (koji je odigrao veliku ulogu u razvoju Ravnice), saznajemo da su prvi vozovi “u Vojvodinu stigli s minimalnim zakašnjenjem u odnosu na ostali svet, pa je prva parnjača zatutnjala na pruzi Oravica (sada u Rumuniji) – Bela Crkva 1854. godine, a 5. marta 1883. je prvi voz prošao kroz Novi Sad, na putu za Beograd… Kažu da je u Vojvodini još pre četvrt veka bilo oko 550 kilometara pruga, 44 električne lokomotive, još 13 parnjača i 160 vagona sa 17.000 sedišta. Najbrže se moglo voziti i blizu 200 kilometara na sat… Sada je prosečna brzina neto oko 60…”

Plug, kojim se ore, ima “kolečke, raonik, crtalo, plaz, dasku, pero”, kaže se u priči “Alaj volem da orem ili kako su nastali paori”, o kojoj će se još mnogo govoriti ne samo u kafanskim, nego i u naučnim krugovima, jer Malešev piše: “Kažu da je po oranju naš najvredniji čovek, zemljoradnik, dobio ime: deda mu je ostavio mnogo zemlje, kupio volove i plugove i kazao mu: Evo ti sve ovo, idi – pa ori, pa ori, paori! Tako su i nastali paori.”

A, kad se dođe s njive, onda legne, piše Pavle, “hosu lepeš (madjarski dugačak korak), ili “špricer” (nemački) , ili “gemišt” (nemački, hrvatski…), ili “nameštaj” posebna vrsta špricera, koji nameštaš sam… Ako preteraš, snajka se “razgoropadi” pa ti uzme meru, kao majstori “colštukom” …

A, u priči čiji je naslov “Čarda(š), Malešev kazuje: “Svi kažu da je čardaš mađarska narodna igra, više mađarskih Cigana, da budemo pošteni, a neka je vrsta polke, koja opet, nije poljski izum. Jezici i običaji su se našalili s ljudima, pa ni čarda nije naša, po imenu, panonska…Krstili su tako, nekada davno još tamo u Persiji, razapetu tkaninu, čador… Čarde su, pojednostavljeno drumske mehane, svratišta… gde se mogu obnoviti snage, može okrepiti pićem i hranom… sada su to oaze dobrog provoda, neka vrsta pribežišta od briga… No, o čardama je uzaludno pisati, treba ih posećivati…”

“Ništa nije tako sklono zaboravu kao reči”, opominje (nas) Pavle Ivić, i zato, “kada nestane ovog sveta”, smatra Pajin prijatelj i kolega novinar i publicista Đorđe Randelj, “ i ako se u limenoj kutiji sačuvaju ove knjige, potomci će moći da rekonstruišu svaki sekund našeg života u drugoj polovini XX veka”, u kome Pavle Malešev ispisuje autentičnu pohvalu umeću života u Ravnici i beleži sve njene mirise, ljubavi, radosti, tuge, kikote, treptaje, običaje, nadanja, sumnje…

Viktoria Csabi (Autonomija)