“Preživio sam. Mogao bih se zvati bilo kako, Muhamed, Ibrahim, Isak, nije bitno, preživio sam, mnogi nisu. Preživio sam na isti način na koji su oni umrli. Između njihove smrti i mog opstanka nema nikakve razlike, jer sam ostao da živim u svijetu koji je trajno, nepovratno obilježila njihova smrt. Dolazim iz Srebrenice. Ustvari dolazim iz drugdje, ali sam izabrao da budem iz Srebrenice. Samo se odatle usuđujem dolaziti, kao što sam se samo tamo usudio uputiti u vrijeme kada nigdje drugdje nisam. Upravo zbog tog vjerujem da je mjesto rođenja nevažno u poređenju sa mjestom smrti. Prvo o nama ne govori ništa, tek je puki geogrfski podatak; mjesto smrti kazuje sve o našim ubjeđenjima, vjerovanjima, izborima kojo napravili i držali ih se sve do kraja, do trenutka kada nas je smrt sustigla.

Možda je sve ovo pogrešno, možda čovjek ipak ne može birati mjesto smrti, kao što ne možemo birati niti mjesto rođenja. Oni su, pak umrli ondje gdje su se i rodili, gdje su u godinama rata potražili i pronašli utočište, u zajedničkoj agoniji preživljavanja dan za danom. Oni su Srebrenicu izabrali da bi preživjeli i to njihovu smrt čini utoliko strašnijom…”

Razglednica iz groba

Dok su se u mraku i tišini prepune pozorišne sale u um i dušu publike zarivali zvuci bosanske sevdalinke “U lepom, starom gradu Višegradu”, a na video-bimu se prikazivala hronologija balkanske istorije – ovim potresnim monologom, iz knjige Emira Suljagića “Razglednica iz groba”, počela je predstava “Nada”, koja je berlinsku premijeru imala 11. jula, na dan 18. godišnjice genocida u Srebrenici, gde je 1995. godine ubijeno više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka. “Nada”, “scensko muzičko sećanje”, kako ga je nazvala rediteljka Jasmina Hadžiahmetović, veća je i snažnija i strašnija od “običnih” teatarskih dela: satkana je iz autentičnih svedočanstava ljudi koji su preživeli rat u Bosni, a neki od protagonista dela ljudi su kojima je rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije u život urezao tragove zarobljeništva, stradanja u logorima, izbeglištva… Svi su oni to veče sedeli u berlinskoj sali i glasno ćutali, preživljavajući svaki sekund onoga što se dešava na bini. Jasmina je sa 14 godina doživela strahote za vreme opsade Sarajeva, Emir je preživeo srebrenički masakr, Adi Hrustemović, jedan od glumaca u predstavi, sa sedam godina se našao u izbeglištvu… Jadranka Cigelj, čija je knjiga “Apartman 102” takođe potka ovog dela, preživela je 57 dana u zatočeništvu logora Omarska.

Činjenica da je okružena ovim ljudima, da sa njima zajedno na teatarskim daskama gleda slike njihovih stradanja, koja su i u ime potpisnice ovih redova počinili neki monstruozni pripadnici njenog naroda, učinila je da praćenje i doživljavanje predstave „Nada“, to prvo veče od tri koliko se ona prikazivala, ne bude moguće iz umetničkog ugla, već isključivo kao istorijski dokument, koji svakog čoveka s ljudskim osobinama mora terati na povraćanje, njegov um, pak, pretvarati u haotični kovitlac, a dušu pritiskati užasom, nevericom i sramotom.

Šta nam je danas juče učinilo

– Najmlađa koja je ubijena u Srebrenici je beba koja je imala samo nekoliko meseci… Teško je to sve bilo postaviti na binu… U svakom trenutku ima ljudi koji upravo stradaju iz istog razloga, zato što se drugačije zovu… Trebalo je mnogo istorije, priča, strpati u ovu predstavu, taj haos je trebalo objasniti. Dve godine smo se bavili time. Predstava je nastala iz mog dubokog uverenja da se ne može ići napred ako ne pogledamo šta nam je danas juče donelo – rekla je režiserka Jasmina Hadžiahmetović pred publikom u Berlinu.

Pred domaćom publikom, među kojima su i ljudi iz Bosne, pa i Jasminini ljubazni i gospodstveni roditelji, kojima je rat učinio da im danas Nemačka bude domovina, ređale su se jezoviti događaji, koje je režiserka Hadžiahmetović, znalački ogolila na mestima gde inscenacija nije smela da odvuče pažnju sa dokumentarističkog teksta. I dok glumci ansambla Komišer Oper Berlin – Suzi Virt, Jirgen Haug, Maksimilijan Held i Adi Hrustemović, koji su imali težak i obiman posao pripreme sa dodatnim časovima krvave istorije Balkana – maestralno izvode svoje role, na sceni se događa rat, koji publika prati na video-bimu, televizijskim ekranima, stolu sa vojnim maketama… Mučne i teskobne scene silovanja u Omarskoj, ubijanja ljudi glađu i bombama u Sarajevu, rastavljanje dece od roditelja u Srebrenici, mučenja u zatočeništvima reditljka je smestila u drvene, tesne kutije od jednog kvadrata… rupa u podu u kojoj sedi kopač grobova je isto takva i tolika, kao i mesto za svedoke u haškoj sudnici… Paralelno sa igrom, zid u pozadini scene biva oblepljivan partama ubijenih u Srebrenici i diljem Bosne, dok se prikazuje snimak govora, danas haškog optuženika a tadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića u Srebrenici 11. jula, u kome, neposredno pred masakr, poručuje da nikom neće faliti dlaka s glave… U tom trenutku jezovito se začuje bosanski sevdah, instrumental pesme… “Što te nema…“

Stanu tako u jednom dahu, a u sat i po umetničke igre sve gadosti i ljudskosti četvorogodišnjeg rata, a na šta se nadovezuje drugi deo predstave „Nada“, čiji su akteri Kamerni muzički ansambl berlinskog Komiše Oper teatra i sopranistkinja Kristijane Iven, koji izvode operu „Nada“ nemačkog kompozitora Šenberga. Snažna i potresna muzika opere „prilepljena“ je i sadržinom na temu traumatičnog ratnog iskustva u Bosni – faktografski prikazi se tako ponovo prikazuju u samoj muzici i vrlo emotivnom izvođenju Kristijane Iven. Nemačka štampa ocenila je da je „Šenbergova muzika u ovom scensko-muzičkom komadu instrumentalizovana kako bi strašno sećanje uopšte bilo pojmljivo.“ Dramaturgiju ovog izuzetno potresnog teatarskog dela potpisuje Betina Auer, scenografiju i kostime Hela Prokop, kao i saradnici za muziku Katarina Larsen Magvir, za video Betina Mušamer i za produkciju Irena Ajndinger.

Zašto ne smemo da ćutimo

Zahvaljujući ljubaznosti i novčanoj pomoći berlinskog Fonda za kulturu i Fondacije Hajnrih Bel na čelu sa gospođom Gudrun Fišer, koji su omogućili da se delo prikaže, svako veče nakon predstave održavali su se razgovori sa publikom. Osim što je sve bilo savršeno organizovano, mnogi bi, pogotovo iz eks Jugoslavije, mogli od Nemaca da se nauče i empatiji – nemačka publika je s velikom pažnjom i aktivno učestvovala u panel diskusijama na teme: Zašto ne smemo da ćutimo, Kako se to moglo dogoditi, Uticaj rata u Bosni na današnjicu u zemljama zapadnog Balkana, Borba mladih i nevladinih organizacija protiv ćutanja i zaborava… U razgovore su bili uključeni, osim režiserke Jasmine Hadžiahmetović: Jadranka Cigelj iz Zagreba, advokat dr Denis Grac i istoričar dr Nikolas Mel iz Sarajeva. U razgovorima su učestvovali i mladi, predstavnici nevladnih organizacija Saša Gavrić, režiser SARTR teatra Nihad Kreševljaković i Alma Mašić iz Inicijative mladih za ljudska prava iz Sarajeva i predsednica Građanskog udruženja „Oštra nula“ Dražana Lepir iz Banja Luke.

U ime budućnosti

– Iz logora Omarska sam se vratila polomljenih rebara i sa ugaslim očima, u meni nije bilo života, ali imala sam svog sina i mnogo tuđih sinova u kojima sa promatrala mladost, koja bi trebala biti budućnost sveta… Nakon logora vi mehanički živite; ako potonete u ćutnju, vi ste biće koje samo vegetira. I drugi mogu da stradaju na drugom prostoru u nekom drugom ratu zato što vi ćutite. O tome sam razgovarala sa mojim sestrama po smrti, zatočenicama Omarske. Progovorila sam, upravo zato što sam shvatila da nemam prava da ćutim u ime budućnosti. Tako je nastala knjiga „Apartman 102“. Bila sam opterećena mržnjom, pa je mržnja ustupila mesto malodušnosti, pa razmišljanju… Sada u meni više nema mržnje i negativnih emocija, jer znam da je onaj ko i dalje mrzi gori od onog ko ubija… – potresno je bilo izlaganje Jadranke Cigelj u panel razgovoru.

Potpisnica ovih redova učestvovala je u diskusiji kao jedina iz Srbije i Vojvodine, pokušavajući da prenese prisutnima sramne činjenice kako se vlast u Srbiji ophodi prema nasleđu ubijanja, progona, ratnih razaranja, a naročito prema genocidu u Srebrenici, shvativši to kao svoju ljudsku i novinarsku obavezu, u ime mnogih građana Srbije i Vojvodine, da upozori da je u njenoj zemlji, na žalost, na delu opaka zamisao da se ono o čemu se ne govori i na šta se ne podseća – učini nepostojećim.

Ako se scensko-muzičko sećanje „Nada“, pak, uskoro bude moglo prikazati i u Srbiji i Vojvodini, to će značiti da nada ipak postoji i da žrtve, negiranjem zločina i zaboravom, neće biti ubijene po drugi put.

Branislava Opranović (Autonomija)

(Foto: Deutsche Welle)