Dok ćutiš i kao da te nema, dok radiš loše ili nečujno, dok se ničim ne ističeš – bićeš miran i spokojan. Ali, ne dao ti ni bog ni đavo da odskočiš iz mulja i žabokrečine: odmah će neka ruka, čvrsta a opet gnjecava, krenuti da te vuče nazad u to, njoj, ali ne i tebi, tako prirodno i tako drago stanje. Tako je i s tom televizijom, pa još vojvođanskom: odavno su je bili likvidirali, pa je vegetirala na svetu samo kao mediokritetska ispostava starije joj sestre iz glavnog grada, i to ispostava anahrona i sva nikakva, skoro da prostite retardirana, kao neka dopola žaslosna a otpola smešna pojava iz neke druge epohe, čudom preživela kao kakva okamenjena rezidua. Pa su je posle skoro celu deceniju pokušavali reanimirati, više neuspešno nego uspešno, više polovnjački i nedoučeno nego kreativno i vešto, i opet takva nije nikome mnogo ni valjala ni smetala, u najboljem je slučaju bila zgodno uhlebljenje za islužene i dezorijentisane veterane štampanih stvari. A i za sopstvenu sivkastu masu proseka, kvazisamoupravljački alergičnu na svaku promenu, na svako Zbivanje.
A onda su se, nema tome nego godinu-dve, neke kockice poklopile u jednom čudnom mozaiku, i štošta se promenilo: onako kako su neke druge televizije propadale i gubile smisao, a o ugledu da i ne govorimo, tako se vojvođanska televizija uzdizala, i danas je ta televizija daleko najbolja u ovoj zemlji (u kojoj to, doduše, nije osobito teško biti), ako ćemo pošteno čak i jedina koja više kanda ni jednim svojim programskim segmentom ne vređa i ne unižava svog gledaoca, nego čak uporno i sistematski, a ne tek ponegde i incidentalno, polazi od toga da je taj njen gledalac normalno i inteligentno ljudsko biće, pa kakvih god da je nazora i afiniteta. Takvom se gledaocu ona obraća, i takvog traži. Ako pak naiđe na drugačijeg, ona se neće jediti, ali se može najediti on, i onda može ispasti svakakav belaj…
Bilo bi lepo da je stvar šaljiva, ali nije odavno i nije nimalo. Nije od juče ova mržnja i ova hajka na vojvođansku televiziju, i nije ona nepovezana na sto „slatkih i bezobraznih“ načina sa ukupnom mržnjom i hajkom na samu Vojvodinu, na njene ljude, način života i kakve-takve civilizacijske standarde koje nastoji da što obnovi, što očuva a što tek uspostavi, pa i na samo njeno postojanje u vidu jednog autonomnog prostora, koji za sebe ne traži ništa drugo doli poštovanje, uvažavanje i pravo da uređuje svoj život tako da nikome ne bude tesno u njoj, nikome osim možda onome koji je sam u sebi tesan, kome je takva, dakle tesna i teskobna, i svest i srce, pa mu sve i svako smeta, a naročito svako ko se od njega razlikuje. Pa kad se još sve to poklopi sa promenom vlasti na državnom nivou, koja nekako samom sobom još jače podvuče tu posebnost vojvođansku, onda dodatno ojačaju nezdrave ambicije i kolateralne netrpeljivosti i mržnje onih koji u vojvođanskoj televiziji, i radiju, i novinskom udruženju i još ponegde, sa – bogu hvala – sve jačim razlozima prepoznaju nekoga ili nešto što se opire njihovim zamislima o Generalnom Poružnjivanju Sveta.
Ova poternica koju je tiskovina samoprozvana „Pečat“ – a dok se stari Krleža u grobu okreće zbog ove besramne i cinične travestije imena njegovog davnog časopisa – raspisala za vodećim i najistaknutijim ljudima vojvođanskog radija i televizije, a onda iz nekog mutnog (ili opet pak i bistrog – i na čast mu služećeg!) razloga i za Dinkom Gruhonjićem, predsednikom Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, vrhunac je, bar dosadašnji, te nedostojne borbe besramnih ljudi da sve svedu na svoju meru pameti, morala i elementarne ljudskosti, a ta je mera infinitezimalna, i to odavno nije – ako je ikada bilo – stvar ove ili one političke pripadnosti, nego je stvar toga jesi li na istoj strani sa svakako nesavršenim, ali časnim i pametnim ljudskim bićima, ili ćeš radije urlati u čoporu sa huškajućom i nahuškanom fukarom, sa svetinom spremnom i veselom da rastrgne. I nije to stvar privatne bede jednog sumanutog pojedinca prepunog jalove mržnje i zlobe, intelektualno i moralno sasvim patuljastog, a koji te poternice sriče, i nije to stvar samo te jedne redakcije koja to Smeće širi kao kakvu toksičnu zarazu, nego su u nju svojevoljno i svesne mogućih posledica po žrtve svoje hajke (ili bi bar svesne morale biti) upletene i mnoge političke i intelektualne perjanice one „desne“ Srbije, navodno patriotske, mada svaki njen patriotski izliv Srbija, gle, jedva preživi. A mnogi u njoj – ni toliko.
I to je suština te priče, a ne ko je Srbin a ko nije, ko se zove Sabahudin, a ko se tako ne zove, nego bi samo nekome bilo zgodno da se tako zove jer je u mraku njegove glave to nešto nedostojno. Uzgred, sabah znači zora, a neće biti zore ni svanuća ovde, sa bilo koje strane Dunava i Save, sve dok Mrakobesni boljima od sebe (dakle – svima) uzimaju meru. Samo, svanuće ipak, možda već i rudi, zato Mrakobesni i jesu tako besni.
Teofil Pančić (Dnevnik)