Međusobna saradnja organizacija civilnog društva (OCD) postoji, ali njihov intenzitet bi morao da bude veći, kao i da bi stvaranje široke asocijacije tih organizacije bile značajniji instrument u procesu dijaloga između civilnog sektora i državnih institucija, posebno u društvu koje nije naklonjeno interkulturalnosti, rezultat su istraživanja koje je danas predstavio Milorad Đurić iz Centra za interkulturalnu komunikaciju (CINK).

Đurić je na onlajn predstavljanju rezultata mapiranja dobre prakse saradnje OCD sa mladima rekao da je ideja bila da se pokriju nevladine organizacije iz cele Srbije, pa su obuhvaćeni Vojvodina, Beograd, zapadna Srbija sa Šumadijom i Sandžakom, kao i istočna i južna Srbija.

„Srbija je vrlo heterogeno društvo, suočeni smo sa regionima koji su raličiti po etnilčkoj strukturi, ali i istorijskom bekgraundu. Mislim da je važno i šire pogledati čitavu temu, jer mislim da postoje napetosti između različitih kulturalnih entiteta, ne samo etničkih, već i ruralnih, gradskih i drugih“, kazao je Đurić.

On je naglasio da je istraživanje sprovedeno dubinskim intervjuima sa nekoliko organizacija civilnog društva, a zaključci su da saradnja OCD postojiali da se ona uglavnom svodi na tri ili četiri povezane organizacije.

„Postoji mrežni projekat Različitosti nas ujedinjuju koja okuplja 25 organizacija, kao i Mreža za interkulturalnost, koja okuplja devet organizacija, ali je očigledno da postoji prostor za stvaranje široke asocijacije organizacija civilnog društva koje se bave interkulturalnošću“, naglasio je Đurić.

Istakao je i da je saradnja sa državnim institucijama sporadična i da se najčešće, ako je uopšte ima, odvija na lokalnom nivou, gradskom ili opštinskom.

Organizacije, prema njegovim rečima, o svojim aktivnostima javnost najčešće obaveštavaju preko društvenih mreža, ili preko sopstvenih portala, kao i da se u manjoj meri koriste klasični mediji.

„Za dostizanje drugih ciljnih grupa, možda ne bi bilo loše da se vratimo tradicionalnim medijima – novinama, nedeljnicima, televizijama sa nacionalnom fekvencijom,…“, ocenio je Đurić.

Najveću pepreke u afirmaciji interkulturalnasti, kako je istraživanje pokazalo, predstavljaju mediji i državne institucije „koji propagiraju i negiraju narative koji homogenizuju stanovništvo oko etničko-nacionalnog koncepta“.

„Često najviši predstavnici državnih organa i institucija, naročito putem medija, promovišu i podražavaju podele, mržnju, nasilje, vraćanje u daleku prošlost, stereotipe, patrijarhalna shvatanjam nacionalizam i ultranacionalizam“, kazao je Đurić.

Ocenio je da ambijent u kome živimo nije naklonjen multikulturalnosti i da društvo u Srbiji nije otvoreno za sve što je drugačije.

Đurić je ocenio i da bi jedan od primera rešavanja tog problema mogla da bude primena interkulturalnog obrazovanja, ali ne kroz formalni i direktni razgovor sa prosvetom, već jednim paralelnim seminarima o multikulturalnosti koji bi bili ponuđeni nastavnicima u cilju povećanja njihove kompetencije na individualnom nivou.

Aleksandra Bosnić Đurić iz CINK-a ocenila je da je rad OCD na terenu sa mladima nezamenljiv i da su oni imali nekoliko konkretnih problema, gde u pokretanju nekoliko projekata sa mladima, među kojima je bio i portal „Ispričaj svoju priču“, nije naišao na dobru saradnju sa lokalnim medijima, odnosno onima koji nisu nezavisni, čime su od starta bili ograničeni.

Prema njenim rečima, problem pored same dostupnosti medijima je i koliko zaista institucije obrazovnog sistema, kulture, kao i lokalne samouprave imaju interesa i koliko su spremne da podrže OCD koje se bave tim problemom.

Ocenila je da su OCD „atomatizovane“ tim uskraćivanjem medijske pažnje i podrške, kao i prepoznavanja njihovog delovanja u institucijama obrazovanja i kulture.

Istakla je da je cilj projekta da se OCD predstave kao alternativni model društvenosti koje može da dovede do toga „da se nazovemo zdravijim društvom“.

Predstavnica Helsinškog odbora za ljudska prava Jelena Krstić naglasila je da se taj odbor pretežno se bavi interkulturalnošću među etničkim i verskim zajednicama, nastojeći da poveže ljude iz regiona, kao i da se trude da delovanje prošire na više različitih podela.

Prema njenim rečima, zamisao nije da se mladi samo obrazuju i edukuju o interkulturalizmu, ljudskim pravima i demokratiji, već da je ideja da se izgrade veštine kod mladih koje će im omogućiti da se dalje bave tim društvenim procesima i da aktivno budu angažovani u rešavanju problema na lokalu.

Istakla je i da je većini mladih potrebna motivacija da bi se aktivno uključili u te vrste programa, ali da oni koji se priključe, uglavnom imaju veoma snažnu volju da rade na tome i ocenila da je bolje imati manje grupe sa kojima se konstantno radi.

„Glavni uvid u to kako pristupiti mladima je da to bude neki usmereni i fokusirani pristup sa grupom koja je pokazala želju da se aktivnom uključi u menjanje stvarnosti“, naglasila je Krstić.

(Beta)