Da li su i na koji način – time što po Zakonu o prekršajima (koji je uz privrednoprestupni i krivični, jedan od tri kaznena postupka koji se mogu voditi pred sudovima) sem javnog tužioca i oštećenog, postoji još neko ko je ovlašćen da neposredno inicira sudski postupak – da podnosi tužbu kojom traži pokretanje kaznenog (prekršajnog) postupka; zajemčena ljudska prava obezvređena ili teško ostvariva, da li su i koja prava okrivljenog uskraćena ili povređena i da li je ugrožena sudska nezavisnost i načelo podele vlasti?

O pravima i obavezama okrivljenog u prekršajnom postupku sud rešava na osnovu podataka koje pribavlja od podnosioca zahteva kao nosioca javnih ovlašćenja. A takav podatak utiče ili može uticati na utvrđivanje odlučnih činjenica ili odgovornosti okrivljenog.

Građaninu kojeg policija privodi sudu kao osumnjičenog, a istovremeno ga i tuži povređeno je pravo na pretpostavku nevinosti, a isto je i u slučaju kada ga u svojstvu okrivljenog, policija koja ga je tužila i dovodi po naredbi suda.

Organ državne uprave svakako nije dovoljno stručan u poređenju sa javnim tužilaštvom (ili bar ne koliko i javno tužilaštvo), da usmerava tok postupka dokaznim predlozima, koje će valjano obrazložiti. Zbog toga ni građani nemaju jednaku zaštitu prava pred prekršajnim sudom u odnosu na neki drugi kazneni (krivični ili privrednoprestupni) sud.

Organ državne uprave kao podnosilac zahteva, ugrožava nezavisnost suda i sudije jer je deo izvršne vlasti koji se stara o neposrednom izvršenju ili nadzoru nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni, a istovremeno i neposredno tuži sudu za radnju za koju službena lica organa procene da je prekršaj.

Delatnost državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja izvorno je neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa, a ne gonjenje učinilaca prekršajnih dela.

Zakon o policiji pravi razliku u postupanju policijskog službenika kada primi prijavu o učinjenom krivičnom delu i prekršaju. Primljenu krivičnu prijavu dostavlja nadležnom javnom tužiocu, a prijavu koja sadrži elemente prekršaja organizacionoj jedinici Policije nadležnoj za poslove prekršaja.

Zašto je uspostavljena razlika u dostavljanju prijava? Da li je organizaciona jedinica Policije nadležna za poslove prekršaja (čije je postojanje uređeno zakonom ili nekim drugim propisom?) javno tužilaštvo u malom, ili „tužilaštvo“ za prekršaje? Da li u Zakonu o policiji postoji izričito ovlašćenje policije da podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka?

Upravo zbog ovoga dolazimo u situacije da se unutar iste prostorne nadležnosti – područje npr. osnovnog tužilaštva, višeg tužilaštva, osnovnog suda i prekršajnog suda, prepliću i sukobljavaju stvarne nadležnosti za neko kažnjivo delo: iz poreske oblasti, oblasti saobraćaja, javnog reda i mira, postupanja prema maloletnicima.

U praksi se ustalilo kao običaj, i da policijski službenik pita sudiju prekršajnog suda da li da privode osumnjičenog. A znamo da sudija nije vlastan da se u takvim situacijama bavi pitanjima koja su van prekršajnog postupka (prekršajni postupak je pokrenut tek kad sudija donese odluku o njegovom pokretanju). Tako da ukoliko mu i postave to pitanje, ne treba (i ne sme) da na njega odgovori.

Šta tek napisati o svojstvu podnosioca zahteva i zahtevu koji je usmeren prema maloletniku (a zapravo protiv maloletnika jer u samom zahtevu piše da se podnosi „protiv“), kada člana 291 stav 2 Zakona o prekršajima upućuje na shodnu primenu odredaba Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, koji pak, u članu 57 određuje da se krivični postupak prema maloletniku pokreće za sva krivična dela samo po zahtevu javnog tužioca za maloletnike koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih? Da li se i kakva tu prava maloletnika krše? Od valjanog pisanja samog zahteva, dokaznih predloga, mogućeg razdvajanja postupka ukoliko su zahtevom obuhvaćena i punoletna lica, pa nadalje.

Razmatrajući prethodno navedeno, vidimo da nije dosledno primenjen princip podele vlasti, nezavisnog (prekršajnog) pravosuđa, i da stanje kojim se ovde bavimo, nije nigde utvrđeno ili bar nagovešteno kao mogući problem.

Evo i zašto znamo da nije.

U Razlozima donošenja Strategije Vlade Republike Srbije o razvoju pravosuđa za period 2020-2025. godine, piše da razvoj pravosuđa obezbeđuje doslednu primenu principa podele vlasti u demokratskom društvu vladavine prava, u skladu sa Ustavom Republike Srbije; a „Svi navedeni aspekti trebalo bi da dovedu do povećanja poverenja građana u pravosudne institucije, …. Takođe, dalja unapređenja srpskog pravosuđa potrebno je usmeriti u pravcu usvajanja najviših evropskih standarda, uz istovremeno uvažavanje pravne tradicije Republike Srbije.“

Potom se kaže da donošenje Strategije predstavlja okončanje reformskog procesa.

Sad je vreme za pitanje da li je unapređenje prekršajnog dela pravosuđa, okončano, iako postoji mogućnost za značajno kvalitativno (ne samo formalno) unapređenje? I to izmenom Zakona o prekršajima, i u tom delu sa njim povezanih drugih zakona, o ovlašćenom podnosiocu zahteva.

Ovim bi se ispunili Strateški prioriteti Strategije o daljem jačanju nezavisnosti sudstva kroz jačanje institucionalnih mehanizama koji obezbeđuju pravosudni sistem u kome su pravosudne institucije i nosioci pravosudnih funkcija u svom radu oslobođeni svakog neprimerenog ili nedozvoljenog uticaja i pritiska koji bi ometali sprovođenje pravde. Na koji način bi se doprinelo boljem ostvarivanju ključne veze „između nezavisnosti pravosuđa i garancije pravičnog suđenja“.

Optuženje jeste i treba da bude uz oštećenog (koji nije državni organ o kom smo prethodno govorili, jer državne interese u slučaju potrebe zastupa državno pravobranilaštvo), isključiva nadležnost javnog tužilaštva. Tako da podnosilac optužnog akta kojim se traži pokretanje prekršajnog postupka (a valjalo bi razmotriti i da je vreme da se naziv „Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka“ promeni!) treba da bude ili javno tužilaštvo ili oštećeni.

Dakle, obratiti pažnju na tužioca u prekršajnom postupku!

Zato što se u sadašnjoj situaciji aktivnosti organa državne uprave i nosilaca javnih ovlašćenja u vidu podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, i učešća u postupku korišćenjem procesnih prava stranaka, (na koji način zapravo izvršna vlast prekršajno goni okrivljenog), kose sa zajemčenim ljudskim pravima, krše propisana ustavna i zakonska načela pravde i pravičnosti, podele vlasti, nezavisnosti suda i sudija, a ostavlja se i dozvoljava neprihvatljiv i nezakonit uticaj izvršne vlasti na sudsku.

Autor je sudija Prekršajnog suda u Kikindi

(Vladimir Živankić, otvorenavratapravosudja.rs / Foto: Pixabay)