“Novosadske pozorišne igre”, prvi međunarodni pozorišni festival na kojem će od 7. do 15. maja biti izvedene najbolje evropske predstave za decu i mlade, počeo je jutros u Pozorištu mladih moćnom antiratnom porukom. Poslali su je finski umetnici na jeziku razumljivom svim potlačenima koji beže od rata, diktature, naopake logike sveta, od onih koji bi da žive tako što gaze druge.

Da teatar za decu i mlade može biti nadasve zanimljiv, edukativan i moderan, ali i aktuelan, angažovan i odgovoran, i da se upravo tako vaspitavaju nove genracije, podsetili su nas glumci Išmael Falke i Sandrin Lindgren koji su ujedno i autori ovog projekta finskog Grus Grus teatra.

Njihova priča posložena u predstavu “Nevidljive zemlje” budi svest o tome koliko je svet u kojem živimo, u svojoj “novoj normalnosti”, postao bezdušan, bezosećajan, nadasve licemeren i nesolidaran sa patnjama slabijih, siromašnih, sa ljudima koji beže od rata i užasa koje su proizvele razne političke diktature.

Emigrantska je priča koju su ispričali, znamo je, čitali smo o njoj, čitamo i dalje: ljudi beže s raspadajućeg Istoka na obećavajući Zapad, brdo para daju sumnjivim tipovima samo da bi prešli more, desetine njih prelaze ga u čamcima u kojima bi normalno stalo tek nekoliko ljudi, mnogi tonu, a za one koji se dokopaju kopna, tek onda predstoji pakao, jer dočekuje ih “sređeni svet” surove birokratije, nerazumljivih pravila i ljudi koje ne zanima jezik patnje…

Slušamo i dalje te priče, često brzo listamo novine/skrolujemo naslove kada primetimo neku takvu priču, ili se na to tek zgrozimo na tviteru ili u kafiću dok pijemo espreso ristreto ili neki makijato, a nekad samo bez stida samo zažmurimo na nju…

Ali na nju su nas, eto, ponovo podsetili finski umetnici i to na izuzetno originalan način: kroz dodir, taktilnost, pažljivost, precizne pokrete, privrženost izgovorenom – ne na finskom, nego na (izmaštanom) jeziku – jeziku svih onih koji pate, sa minijaturnim igračkama/ emigrantima/predstavnicima bezosećajnog, sređenog sveta kao junacima priče… Tako ispričana, ta – dobro poznata sramota današnjeg sveta, od koje smo se umorili i o kojoj svi uglavnom ćutimo, izgledala je uistinu opominjujuće…

Moćan statement protiv mržnje, rata, ubijanja, netrpljivosti prema svemu drugačijem, pojačala su tokom predstave dva vrlo markantna znaka: dve boje – plava i žuta, kojima su Sandrin Lindgren i Išmael Falke poslali vrlo snažnu poruku Ukrajini.

Snežana Miletić (Autonomija)