Da li to M. Vučević, od nedavno novoustoličeni čelnik SNS i Ministar vojni i višegodišnji gradonačelnik Novog Sada a, pravnik i advokat po struci, s pozicija moći u svom nedavno  javno iznetom stavu najavljuje „nove Hrtkovce“ i podelu društva i građana na podobne/patriote i one druge/nepodobne i nepoželjne i po nacionalnoj osnovi?

 I,  otkuda to izrečeno, te reči NE DAM…baš sada a, doskora  često izgovarano u javnim istupanjima doskorašnjeg čelnika SNS  i aktuelnog predsednika države?

Da li se takvom rečniku pribegava u nedostatku jačih i boljih argumenata(?),  ili je pak u pitanju ono što bi moglo značiti “raščišćavanje” političkog terena za učvršćivanje pozicija u oči predstojećih beogradskih i drugih izbora. Ili je time M, Vučević sebe najavio kao  kandidata za Mandatara nove vlade? Razlog bi mogao biti i u tome da se skrene pažnja sa, u poslednje vreme, evidentih činjenica  da postoje i određene poteškoćeš u vezi sa finansiranjem, a time i sa realizacijom na velika zvona najavljenog i javnosti  prezentiranog razvojnog projekta Beograd EKSPO 2027, (pre)imenovanog kao RAZVOJNI SKOK U 2027.godinu(?)…

Bilo kako i ma zbog čega od navedenog i/ili nenavedenog bilo, ono što se može čuti i sa najvišeg nivoa vlasti svedoči da nešto u državi ne ide kako se očekivalo i kako bi bilo neophodno!

Kada stvari ne idu kako bi trebalo, politika i vlast pribegavaju oprobanom receptu: talasanju po nacionalnim osećanjima i ugroženosti države  od spoljnog neprijatelja i domaćeg izdajnika, kako bi se pažnja javnosti skrenula  sa problema na drugi teren. Taj je recept, do sada bar, donosio korist onima koji ga primenjuju pa se očekuje da će tako biti i ubuduće. A, da li će i dokle?

Nacionalizam uz stalno talasanje po tim osećajima za sledbenike takve politike je poput opijata: “lako se navučeš a teško skidaš”. Ali, nije neogrničenog dometa i neograničenog veka trajanja. Politika utemeljena na nacionaizmu bez potrebnih i izvesnih pomaka na planu sociajlno-ekonomskih prilika dovodi društva u problem bez jasnije perspektive za bolje prilike i bolja vremena.

Ovaj i ovakav je recept, bar do sada, donosio određenu korist vlastodršcima i učvršćivanju poljuljanog poverenja zbog problema na planu položaja zemlje na međunarodnom planu, kao i na domaćem terenu ekonomske i socijalne politike (usporen razvoj, inflacija i s njom u vezi lošiji standard najvećeg dela građana, bežanija radne snage preko granice…). Prateći prilike na planu izgradnje na mnogim sektorima evidentno je da se ciljevi na mnogim sektorima života postavljaju preambiciozno i nerealno sa aspekta mogućnosti ostvarenja, pa se pribegava dodatnim zaduženjima, produžavanju rokova…, ćime se otvaraju i mnoga pitanja, poput na primer isplativosti investicija, pa i opravdanosti (nerealno/preambiciozno planirani izvori i rashodi i premošćavanje dodatnim zaduženjima, nerealno sagledane potrebe za radnom snagom, nerealnim rokovima završetka, diskutabilna isplativost i opravdanost određenih investicija… Sa time se onda otvara i planirana dinamika/rokovi završetka…).

Ako gore spomenuto nije bez osnova(?!), ne bi škodilo da odgovorni za stanje u društvu, koji imaju u rukama sve poluge vlasti, pa i više od toga, jer kontrolišu i skoro sve značajnije elektronske i štampane medije, bilo bi korisno da se sa ekonomskog i razvojnog aspekta projekti iz RAZVOJNOG SKOKA još jednom dobro pretresu i da se od nekih odustane u četvorogodišnjem periodu koji predstoji. A, zbog proklamovanog  smanjenja u stepenu razvoja između određenih područija u zemlji, bio bi red da se u tom preispitivanju ne zakidaju projekti iz drugog/proširenog paketa vezanog za RAZVOJNI SKOK, prezentiranog javnosti u januaru 2024.godine, već da se pažnja usmeri na projekte sadržane u prezentiranom paketu u avgustu 2023. godine u okviru tada naznačenih cca 12 mlrd dolara (kao što je npr. izmeštanje sajma, nacionalni stadion, metro trasa…).

Tvrdoglavo insistiranje bez kritičkog sagledavanja prezentiranog RAZVOJNOG SKOKA pretpostavljalo bi, pored ostalog, povećanje zaduženosti zemlje, odicanje od nekih za građane mnogo značajnijih investicija… A, najverovatnije i potrebu vlastodržaca za daljom homogenizacijom društva po nacionalnoj osnovi, pri čemu bi odgovorni, morali biti svesni kuda to vodi i do čega može dovesti, kao i posledica na socijalno ekonomskom i političkom planu život! U tom kontekstu, sigurno da ni  predsednikova nedavna izjava ovim povodom nije bezrazložna i bez osnova, a čiji je smisao “mi ćemo ovo izgurati  a oni posle nas neće imati lak posao”. Podseća li to na POSLE MENE POTOP?

Da strepnje za neki takav i/ili tome sličan scenario ne treba tek tako isključeti, postoji bezbroj razloga, ne samo geo-političke prirode već i socijalno ekonomske, s obzirom na neizvesnosti na planu razvoja koje su evidentne u najvećim ekonomijama u svetu i kod naših najznačajnijih partnera, koje bi, zbog sve veće naše izvozno-uvozne zavisnosti od stanja u navedenim ekonomijama,  mogle predstavljati možda i najveći ograničavajući faktor našeg razvoja, a time doprineti i prilikama na socijalnom planu, i na  siromaštvo.

Razvojni koncept morao bi u obzir uzeti i činjenicu da se “nasilje” u ekonomiji skupo plaća. Jer, nije dovoljno samo izgraditi. Nekada je to lakše nego izgrađeno održavati, posebno ako ne doprinosi stvaranju/povećanju prihoda. Obzirom da se razvoj uglavnom bazira na zaduženju i kreditima, treba znati da, pored rashoda za održavanje izgrađenog, slede i rashodi za servisiranje kreditnih obaveza…

 Dakle, razvoj  je državi Srbiji nužan! Bez istog nema dobre perspektive. Ali, i ne bilo kakav razvoj! I, ne po bilo koju cenu!

Naravoučenije bi trebalo biti i iskustvo iz naše ne tako davne prošlosti, kada smo mi zbog sankcija SB OUN kao država i njeni građani patili i propadali, dok su se zemlje iz šireg i bližeg okruženja razvijale, pa im mi sada gledamo u leđa umesto da, kao ranije, čine oni to nama.

Nadležni bi, posebno oni na najodgovornijim političkim ili državnim funkcijama, trebalo da znaju da je za stanje u društvu i državi, kao i za njen položaj na međunarodnom planu i u međudržavnim odnosima odgovorna/najodgovornija pozicija koja,  u ime države i njenih građana, vrši vlast (u izvršnoj grani vlasti: vlada, ministarstva, uprave…, kao i sam Predsednik, kao deo izvršne vlasti, dok je to u zakonodavnoj grani: skupština sa svojim telima, a u sudskoj: pravosuđe/sudovi i tužilaštvo).

Već više godina evidentan je podcenjivački  i “neprijateljski” odnos vlasti prema drugačijem i/ili kritičkom mišljenju za ono što ona čini, a možda ne bi trebalo, kao i prema onom što ne čini a trebalo bi.  Kritike ma sa koje strane i ma od koga dolazile, ako se baziraju na dobro argumentovanim stavovima, zavređuju bar poštovanje, jer pomažu vlasti da bude bolja u vršenju svoje misije i svojih obaveza!    

Ovakve izjave i ovakvi stavovi, poput navedene izjave  M. Vučevića,  zavređuju ne samo pažnju već i preispitivanje, distanciranje od rečenog, koje se zbog odnosa snaga na političkoj sceni verovatno neće desiti, kao i pozivanje na odgovornost pa i izvinjenje autora izrečenog NE DAM…  Ne samo autora već, i onih koji takve stavove svojim delovanjem na javnoj sceni/činjenjem zagovaraju i podržavaju(!), obzirom na moguće posledice, koje bi se mogle manifestovati i u nekakvim “novim Hrtkovacima”. U normalnoj državi, u kojo institucije vrše svoj posao, gde su građani jednaki pred zakonom, zbog ovakvih i sličnih bi se izjava koje raspiruju i međunacionalnu mržnju, njihovi akteri pozivali na odgovornost. Kod nas(?), u zemlji, kako je nedavno s vrha vlasti rečeno, sistem funkcioniše(?!).  Moguće, ali sa selektivnom primenom i selektivnom odgovornošću.

Pa, gde mi onda spadamo u ”zdravo” ili “bolesno” društvo u kojem nenormalnost postaje normalnost, a normalnost se tretira kao nenormalnost(?) i dobija legimitet. Činjenjem ili pak nečinjenjem.

Opasnost  po društvo je veća ako se takva nazovi normalnost bazira na “spinu”/neistini i ako se izvlači iz konteksta onoga što je neko navodno nekada i negde rekao/saopštio, a bez dokaza da je to tako!

Pa, je li to demokratija ili bi se to moglo kvalifikovati i fašizmom(?), kao najekstremnijim vidom nacionalizma? I, kuda nas to aktuelni političari vode? I, šta na tom putu mogu građani očekivati?

Šta nam se to poslednjih godina nameće? Kakav model vlasti i vladanja? Strahovladanje,  put u diktaturu i teror nad neistomišljenicima i političkim protivnicima?

Ljudi, otreznite se! Ne dozvolimo da se nova šansa za bolju budućnost ponovo proćerda!

Već smo tokom devedesetih kroz nešto slično prošli. Cenu još uvek plaćamo i plaćaće je još nekoliko generacija. Nećemo valjda ponovo?

To građanima nije niti može biti interes. Korist od toga imaju i mogu imati samo pojedinci sa vrha vlasti i oni bliski njima, kao i oni koji takvu politiku podržavaju na terenu.

Dakle, trgnimo se i otreznimo od opasnog zanosa/nacionalizma. Što pre to bolje! I oni koji trenutno vrše vlast  oni koji pretenduju da to budu!

Adam Svetlik, diplomirani ekonomista iz Novog Sada

(Autonomija)