Pozni je novembar, radni je dan. Vreme je prohladno, blizu nule. Na jednom od periferijskih bulevara – na Novom naselju – na kojem je uvek dosta šetača, malo je prolaznika. Sumaglica je, smog li je? Znaju oni koji razlikuju jesenje magle od gradskog smoga. Tek, sfumato je.

Mrazevi samo što nisu. S njima, po Vojvodoni i svinjokolji, disnotori. Pred nama je vreme masnih kvaka.

Mnogi Novosađani će pohrliti u zavičajna sela, na stari vojvođanski svečani obred, na svinjokolj. Tad se barem na kratko zaboravljaju svakodnevne zebnje, brige i stresovi. I naravno obezbeđuje zimnica, pune pušnice. Tu se nostalgično u društvu – uz obarotine, vruće čvarke i ostale špecije, uz prvi pristigli kiseli kupus i piće iz masnih flaša i čaša – nostalgično podseća na lepšu i bezbrižniju prošlost.

Što je dakako lepo, samo se retko spominje da je bolja prošlost iznedrila ovo što imamo danas. Još se ređe govori da smo za to sami krivi jer smo bili lakoverni, povodljivi, duhovno lenji i neodgovorni ne samo prema sebi, nego i prema svojim susedima i prema svojoj deci. Olako smo pošli za najgorim među nama, pa sad kusamo čorbu koju su nam zakuvali.

Dobro, svinjokolji neka budu lišeni teške politike i moralisanja, za to i za zimske magle i gradski smog biće vremena.

(Autonomija)