Čitajući o skorašnjim događanjima po EU i zemljama koje ka njoj streme, ali sve više i na globalnom planu, do kraja se pokazuje nemoć politike kao takve da dovede u red i stavi pod kontrolu aktuelna ekonomska i alter-politička kretanja. Takav odnos kontrole je oduvek bio obrnut, a svako ko politički obećava, zarad političkih poena da će stati na kraj ekonomskoj recesiji, izmišljanjem paketa mera presipanja iz šupljeg u prazno, ili drugih rešenja – bio to nacionalizam ili liberalna tržišna ekonomija, ili kombinovanje ovo dvoje – bez ustezanja valja reći da laže. Jer, kao što je i odnos kontrole obrnut, na isti način će upravo ekonomska recesija stati na kraj politici, ili je barem radikalno izmeniti.

Protesti u Turskoj protiv takvih „mera“ premijera Erdogana, prerastao je u opšti protest protiv policijske brutalnosti kao jedne od represivnih mera aktuelne liberalne tržišne ekonomije pod maskom zaštite demokratskog uređenja, zatim beskrajni protesti u Grčkoj, studentski protesti u Španiji, omasovljenje protesta u Brazilu protiv povećanja cena javnog prevoza, protest u Sarajevu i Banjoj Luci za zakon o JMBG, globalni marš protiv Monsanta, protest protiv zakona o zabrani abortusa u Makedoniji, kao i raniji antivladini protesti u Bugarskoj i Rumuniji, predstavljaju samo pojedinačne povode za isti splet uzroka. Svi su oni izraz građanske prezasićenosti politikom, pričom o demokratiji u kojoj građanin ne učestvuje, svi oni su protest protiv nepoštovanja ljudskih prava, protest protiv vladinih poziva na ekonomsku solidarnost, kao nužnog prihvatanja političke ideje zajedničkog snošenja troškova za političke greške pojedinaca, prihvatanja koncepta rasprodaje društvenih/javnih i državnih dobara zarad profita, protest protiv koncepta enormnog bogaćenja pojedinaca i grupa na uštrb jeftine radne snage, protest protiv ekstremnog nacionalizma, protiv enormne ekonomske i moralne ojađenosti građana za koju politička elita ne želi da snosi odgovornost, tako čineći jednu integrisanu mrežu uzroka zbog kojih građani danas stoje na ulici. Na žalost, još uvek ne u velikoj većini, ali kao da se nazire početak istorijskog kraja veštačke poslovne saradnje između predstavničke demokratije i liberalno-kapitalističkog ekonomskog uređenja. U tom smislu, mislim da se Fukujamina izvikana ideja o kraju istorije polako potvrđuje u praksi. Njegova teza o liberalnoj demokratiji kao poslednjem istorijskom savršenstvu – gde se usa¬vr¬šavanje uma i slo¬bode prin¬ci¬pi¬jelno iscr¬pljuju da pro¬ces izgrad¬nje libe¬ralne demokra¬tije pruža jedan opšti okvir unu¬tar koga se mora kre¬tati svaki budući poku¬šaj daljeg usavršavanja liberalnog društva – postaje sve više upitnom.

Ono čemu smo svedoci s početka 2013 godine, a što je započeto još sa grčkom krizom, predstavlja jedan drugačiji način borbe od ne toliko davnog „Okupiraj“, a moglo bi se reći da ovo solidarno i spontano samoorganizovane mnogo iskrenije iskazuje suštinu same solidarnosti i iskrene želje za promenama. Ali, promenama ne vlasti već upravo ekonomskog i političkog sistema koji pojedince podređuje interesima kapitala. Podrška učesnika, ovog puta usmerena je na konkretne ciljeve, tj. povod je jasan, dok se uzroci polako kristališu. Građani na ulicama, i oni koji tamo još nisu, postaju svesni ogromnog nedostatka onog demokratskog u naveliko hvaljenoj (predstavničkoj) demokratiji, postaju svesni da nisu pasivni objekti kapitalističkog načina života i donošenju odluka, da i te kako mogu da dopune taj nedostatak kroz borbu za sopstveno učešće u procesu odlučivanja o sopstvenom životu, bio to za početak zahtev za zakonom o JMB. Građanska solidarnost na protestu u Sarajevu iskazuje se bez obzira na naciju, jezik, i veroispovest – kao tri identitetska činitelja na koje ih aktuelna politika najčešće primorava i svodi, ne bi li etablirala ideološke obrasce i držala građane na distanci. Distance su međutim premošćene onog trenutka kada je građanima prekipelo i kada su građani odlučili da kažu STOP svojim „demokratski odabranim predstavnicima“, sada već i kao onima koji snose direktnu odgovornost za smrt jedne devojčice.

Ono što je činjenica u nama bliskoj novijoj političkoj istoriji, jeste da je višepartijski predstavnički sistem u potpunosti fragmentisao političku arenu omogućavanjem nebrojenih političkih partija da se takmiče za svoje programe – kao logičan sled događaja u sprezi reprezentativne demokratije i ideje ekonomskog liberalizma. Konsekventno tome, zakonski okvir građanskog učešća kroz biranje svojih predstavnika samo jednom u (najčešće) četiri godine u potpunosti gubi svoj smisao i udaljava se od politike kao takve, jer su predizborne i postizborne koalicije biranih i nebiranih na izborima nužne zarad formiranja većine, a u potpunosti obesmišljavaju i nipodaštavaju građansku političku volju. Politička arena i politička elita/vlast, su zahvaljujući postojećem tržištu ideja i njihovih predizbornih i postizbornih sprega, u potpunosti udaljeni od volje građana, sa njima postoji nikakva komunikacija, što nameće članstvo u političkim partijama kao jedini preostali način učešća u političkom i javnom životu uopšte. Na sličan način i dvopartijski sistem gubi smisao, najčešće na način da dve vodeće partije vremenom počnu da žive u političkoj simbiozi, zarad održavanja status quoa, što im postaje glavnim interesom.

Međutim, kao što je internet vredno sredstvo brzog prikupljanja i širenja informacija, popularno mesto organizovanja peticija i građanskih protesta, jedino slobodno mesto gde se može reći, otkriti, kritikovati, prozivati i odgovarati, uspostaviti slobodan dijalog, ono može biti i budući prostor našeg odlučivanja i aktivnog učešća u donošenju odluka koje se tiču nas samih. U Srbiji postoji već nekoliko primera građanskih internet platformi koje omogućavaju veću transparentost, pisanje peticija, predstavki, pritužbi, predloga, kao i prikupljanje potpisa kao forme građanskog aktivizma. Možda i ovo zvuči kao „fukujamsko proviđenje“, ali osim ako nam u potpunosti ograniče internet kao jedini od političke kontrole slobodan prostor, vremenom će zahvaljujući tehnološkom napretku, razvoj interneta i moć globalnog umrežavanja prerasti politiku u onom obliku u kom je danas poznajemo. Izrada odgovarajuće internet platforme, na kojoj bi svako mogao izraziti svoju političku volju, davati predloge zakona, glasati, diskutovati, davati primedbe, omogućilo bi dolaženje do konsenzusa, čime bi se stalo na kraj nedostacima i upitnoj demokratičnosti i legitimnosti dosadašnjih političkih odluka. Omasovljenjem internet demokratije, građani bi postepeno eliminisali „posrednike“, političare, političke karijeriste u zastupanju građanskog, a sopstvenog interesa, što je jednako interesu ekonomskog sistema koji zastupaju. Pošto za direktnu demokratiju nije potreban pružalac usluga, osim možda servera, programera i medijatora diskusija, politika će nadajmo se, ovakva kakvu je danas poznajemo jednog dana postati suvišna.

Ali promene se ne dešavaju same od sebe, niti od danas za sutra. Za početak je dovoljno da se i Srbija, a posebno Vojvodina probude iz nacionalizmima začarane hipnoze, za vreme kog se vrši rasprodaja njihove imovine, i drastično smanjenje lokalnih gradskih i opštinskih budžeta „zbog krize“, dok se centrala priprema da ide na more, i da makar u toj obespravljenosti pronađu svoj povod za već postojeće uzroke. Potrebno je da se otrgnemo partijske pripadnosti i EU ili Kosovo opredeljenosti i uzmemo učešća u još jednom evropskom, ali i globalnom talasu protesta kao građani, protiv ekonomskog sistema i politike koja je štiti. Jer, Srbija će pre ili kasnije, ako bude ovako zagledana u svoj pupak, proživeti jedan grčki, turski, bugarski, španski ili neki njima sličan ekonomski scenario. I ovako smo već dovoljno siromašni, nezaposleni, nepoželjni, i unikatni sa sve predsedničkim simboličnim upozorenjima da se steže, pardon, veže pojas.

Pitanje je koliko nama ekonomskih recesija i ponižavanja treba, da i mi izađemo na ulice? …Ili smo pak zaista toliko glupi i jadni da nam je povod isključivo sendvič i dnevnica? Od nas zavisi… Quo vadis politika?

(Autonomija)