U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u toku je izložba „Pobeda je ženskog roda – žene Vojvodine u borbi protiv fašizma“ gde taj i Muzej Vojvodine, svaki iz svog ugla, a opet zajednički snagama postavljaju pitanje ženske emancipacije i ženskih prava izborenih tokom Drugog svetskog rata. Pitanja na koja, očigledno, odgovori nisu dati daleke 1945. godine, nego se preipsituju i danas, u 21. veku.

Muzej Vojvodine, koji baštini nasleđe Muzeja socijalističke revolucije Vojvodine vezano za istoriju antifašizma, klasne borbe i Narodno-oslobodilačke borbe (NOB), za ovu izložbu iskoristio je i deo eksponata iz svojih depoa koji nije bio izlagan do sada.

Poslednja, i možda jedina izložba na ovu temu u Vojvodini rađena je 1984. godine, kada je organizovana i konferencija na temu učešća žena u Narodno-oslobodilačkoj borbi, kaže za Autonomiju jedan od autora ove izložbe, istoričar Vojislav Martinov.

U Vojvodini se baštini to nasleđe

Martinov napominje da se iza ove izložbe, pored očiglednog jubileja od 80 godina od pobede nad fašizmom, krije više motiva, između ostalog i to da se iz nasleđa NOB-a i antifašizma istaknu pozitivni procesi, uprkos tome što ljudi različito gledaju na dešavanja iz Drugog svetskog rata.

Kako kaže,neke stvari su neupitne, a jedna od njih svakako je činjenica da su borba protiv fašizma i revolucija koja je usledila po prvi put donele ravnopravnost ženama na ovim prostorima.

„Put za emancipaciju žena na prostorima bivše Jugoslavije, Srbije, Vojvodine bio je malo drugačiji nego u zapadnom svetu. Nisu možda vodeće bile te građanske, identitetske, a kasnije ni kulturne politike, nego je na talasu revolucije, kao što je to bio slučaj u Sovjetskom savezu sa Oktobarskom revolucijom, ta borba išla u skladu sa socijaldemokratskim idealima iz XIX veka, zbog čega je ta ravnopravnost ovde izborena 1945. godine“, priča Martinov.

On ukazuje da je izložba u teritorijalnom smislu „ograđena na Vojvodinu“, zbog toga što je Vojvodina u Drugom svetskom ratu imala neke svoje specifičnosti u odnosu na ostatak Jugoslavije, jer se ovde baštini to nasleđe i Muzej ima najviše predmeta vezanih za tu priču.

Iskaznice sa lažnim podacima, poternice, ljubavna pisma…

Naš sagovornik kaže da je generacijski uzrast publike koja posećuje izložbu širok – od najmlađih do onih koji se još sećaju tema i ličnosti koje ona obrađuje, kao i da su mlađi bili iznenađeni onim što su videli.

Žao mu je, kaže, što su ipak u najvećoj meri publiku činile žene.

Posetiocima je predstavljen veliki broj ličnih predmeta učesnica NOB-a, kao i autentični predmeti iz tog doba. Neki od njih su za potrebe ove izložbe pozajmljeni iz drugih muzeja. Tako ćete, na primer, videti fotografiju iz Hrvatske iz1945. godina na kojoj je Kulturna ekipa Prve proleterske divizije, čija je jedna od članica i tada mlada Mira Banjac.

Može se videti i orden narodne heroine Sonje Marinković, pročitati prva pesma srednjoškolke Mire Alečković, učenice 1. ženske gimnazije iz Beograda, „Sveli su mladi ljiljani“, koja je posvećena Bosi Milićević i njenim kolegama stradalim na velikim studentsko-radničkim demonstracijama 1939. godine, koje je žandarmerija ugušila koristeći oružje i dum-dum metke.

Petoro ih je ubijeno, Bosa je bila jedna od desetak ranjenih, a ranjena je dok je spašavala povređenog drugara, da bi kasnije od posledica ranjavanja i sama preminula. Njena sahrana u Novom Žedniku pretvorila se u svojevrsne demonstracije protiv režima, što možete videti na izloženoj fotografiji.

Tu su i brojna lična pisma heroina Drugog svetskog rata. Ima i dokumenata i iskaznica sa lažnim ličnim podacima, poternica, kao i ljubavnih pisama.

Nezaobilazne su i fotografije sa ratišta, logoraška uniforma iz ženskog logora Ravensbrik, kao i minđuše Rose Keri koje nosi na poznatoj fotografiji.

Tu je i publikacija radova nastalih u logorima, kao i udžbenika koji su se koristili u ilegalnim školama. Poseban odeljak na izložbi posvećen je Antifašističkom frontu žena (AFŽ).

Zaokret u istoriografiji – ženski ugao

Naš sagovornik ukazuje da je poslednjih godina došlo do neke vrste antropološkog zaokreta u domaćoj istoriografiji, te da se sada bavi i temama koje nisu klasična istorija politike ili događajna istorija, nego su tu i neki opšte-ljudski aspekti vezani za našu istoriju, a da u okviru tih novih sagledavanja značajno mesto zaista zauzima i rodni ugao.

„Kolega Aleksandar Horvat je pre par godina pisao jedan stručni rad na tu temu i to nas je dodatno motivisalo. Mi smo dosta i sami otkrivali radeći na toj izložbi i na katalogu, trudili smo se da se oslonimo pre svega na ženski ugao, na njihovo iskustvo, iskustvo samih žena, a ne onoga što su kasnije vojna lica, političari ili istoričari interpretirali“, precizira Martinov.

On se bavio predratnim antifašističkim pokretom u Vojvodini, i veliki utisak na njega ostavile su žene poput Sonje Marinković ili Vere Gucunje, koje su bile toliko svestrane u svojoj delatnosti i koje su pokrivale najrazličitija polja angažovanja, od studentskog aktivizma, preko feminizma do otvorenog revolucionarnog delovanja.

„Kada se govori konkretno o učešću žena u partizanskim jedinicama, postojao je veliki otpor samih muškaraca, barem u prvim godinama rata, pa se paralelno sa tom borbom protiv fašizma vodila i ta borba za promenu svesti koja je bila zatomljena tim vekovnim patrijarhalnim modelom“, ističe naš sagovornik.

S druge strane, dodaje, pokazalo se da je ta svest u izvesnoj meri prevladala i u posleratnom periodu, te da je to ipak bila idealizovana slika o jednakosti, mada ne treba nikada umanjiti značaj svega onoga do čega je došlo nakon 1945. godine, u smislu ustavnih i zakonskih promena koje su napravile preduslove za oslobođenje žena.

„Naša društva ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, pokazala su se dosta teška da prihvate sve te promene. Kao da je tokom celog perioda socijalizma trajao neki kontinuirani sukob između jednog konzervativnog patrijarhalnog i jednog emancipatorskog modernizatorskog modela“, ocenjuje Martinov.

Paralele – treba li nam potvrda iz prošlosti

Vojislav Martinov ukazuje da je, uprkos proklamovanoj jednakosti, učešće žena u posleratnoj politici bilo izuzetno slabo, te da su u prvim godinama tu bile izuzetno angažovane retke žene, koje su sa različitih pozicija delovale u različitim društveno-političkim organizacijama.

„U pitanju je svega nekih osam posto kada govorimo o Vojvodini, a to je čak početkom pedesetih palo na manje od četiri posto. Ali 1982. godine u Skupštini SAP Vojvodine je već bilo oko 30 posto žena. To govori da su već sledeće generacije mnogo lakše prihvatale te promene koje su načelno i deklarativno postavljene 45. i još tokom rata na oslobođenoj teritoriji“, navodi on.

Saradnja dva muzeja – spoj novog i starog

Izložba „Pobeda je ženskog roda – žene Vojvodine u borbi protiv fašizma“ prva je zajednička izložba Muzeja Vojvodine i Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, iako dele istu zgradu u Dunavskoj 37. Autori izložbe su Kristina Meneši, dr Sanja Kojić Mladenov, dr Aleksandar Horvat i Vojislav Martinov.

Osim ustupanja svog izložbenog prostora, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Sanja Kojić Mladenov je napravila selekciju četiri savremene umetnice koje se u svom radu referišu i inspirišu temom ove izložbe. U pitanju su Milica Tomić, Milica Dukić, Milica Rakić i Jelena Jureša, a njihovi radovi sastavni su deo izložbe, te se tako staro i novo prepliću poput izazova sa kojim su se žene u to davnašnje, kao i u današnje doba susretale.

“Koncept usmeren na antifašizam, proces emancipacije žena i izgradnju društva rodne ravnopravnosti, istaknut je kao onaj koji povezuje ne samo dve različite institucije, vremenske odrednice – prošlost i sadašnjost, već čini mogući primer mehanizma zajedničkog rada i javnog delovanja. Uvođenje dela savremene umetnosti ima za cilj afirmaciju pozitivnih istorijskih praksi, važnih i za savremeni društvenopolitički, ali i umetnički kontekst”, precizirano je iz Muzeja u opisu izložbe.

Budući da su problemi vezani za položaj žene u društvu i danas prisutni, da se ponekad čini da društvo nije odmaklo dalje od onog gde se nalazilo pre 80 godina, neminovno se povlače i paralele između dva vremena.

Martinov ukazuje da svaki stav može pronaći svoju legitimaciju u prošlosti, bez obzira je li pozitivan ili negativan. Prošlost se, dodaje, interpretira u odnosu na ono što pokušavamo da stvorimo u sadašnjosti, pa je tako i nasleđe podložno tumačenjima i ne može biti jednom zauvek zadato.

Smatra da bi trebalo gledati unapred, a ovo što je bilo iza nas koristiti kao inspiraciju.

„I da nismo nikada imali nikakav pokret i da ništa nije bilo, to ne bi činilo manje značajnim i bitnim zahtev za jednakošću, kao što se i tokom Drugog svetskog rata, i na kraju rata, legitimisao taj zahtev samom činjenicom da su žene učestvovale u borbi“, zaključio je Martinov.

Izložbu možete pogledati do 7. decembra u prostoru Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, u Dunavskoj 37.

Dalibor Stupar (Autonomija)