-Neću taj test, želim onaj koji su dobila sva druga deca!

-Dovoljno je to za tebe!

-Neću taj test!

Prethodni redovi ispisuju dijalog u učionici osnovne škole u vojvođanskom mestu Tovariševo između jedne devojčice i njene nastavnice. Junakinja priče se zove Jelena, kojoj je nastavnica, dakle od sve dece samo njoj, dala takozvani „prilagođeni“ test iz geografije. Smatrala je da je njoj, Romkinji, dosta i dvojka.

Jelena se žalila direktoru, dobila je „pravi“ test, i rešila ga za čistu peticu. Nastavnica se izvinila.

Jelena danas ide u srednju Elektrotehničku školu u Bačkoj Palanci, IT smer.

Ovo je samo jedna od situacija u moru onih koje su se dogodile (a, za koje se zna) i koje se svakodnevno događaju Romima u našem okruženju. Priča se ovako srećno završi jako retko, samo u slučajevima ako ste jako, jako kuražni i imate mnogo, mnogo sreće.

U većini slučajeva diskriminacija prema Romima u našoj zemlji, na žalost, pobeđuje Čoveka! Tako bi, sva je prilika, bilo i sa svih oko 400 porodica deportovanih, ili dobrovoljno pristiglih kući u Srbiju iz Nemačke, a na osnovu Sporazumu o readmisiji, da se čitav proces, makar delom, nije odvijao i bio ublažen misijom podrške ovim ljudima od strane Ekumenske humanitarne organizacije (EHO). Projekat “Podrška (re)integraciji ugroženih porodica koje se dobrovoljno vraćaju ili su deportovane iz Savezne Republike Nemačke u Republiku Srbiju” EHO je sproveo uz pomoć donatora Diakonie Württemberg.

Kako je tekao sedmogodišnji proces podrške/odbrane od diskriminacije po raznim osnovama (stanovanje, obrazovanje, zdravstvo…) kao i reintegracije za više od 2000 ljudi vraćenih u gradove i sela širom Srbije, te jesu li i kako ti ljudi nastavili stari i otpočeli novi život u domovini, EHO je juče u SKCNS Fabrika u Novom Sadu javnosti predstavio: Izložbom fotografija “(Ne)vidljivi povratak”, Promocijom publikacije “Znanjem u svet jednakosti” i Tribinom “Povratak kući – izazovi integracije”.

Projekat je u Srbiji vodio projektni koordinator EHO MilisavMilinković, koji je i autor izložbe izvanrednih, upečatljivih fotografija, sa kojih ljudi progovaraju o svojim sudbinama. Fotografije najvišeg umetničkog dometa svrstane su u tri kategorije: Junakinje i junaci (o obrazovanju), Čardak na nebu, a na zemlji (o stanovanju) i Život kroz bore i osmeh (portreti) .

-Foto izložba ‘’(Ne)vidljivi povratak’’ pruža glas ljudima čijе pričе najčеšće ostaju nеčujnе. Postavka prikazuje intimne priče porodica vraćenih po Sporazumu o readmisiji, ističući važnost i nužnost vidljivosti stvarnog života i izazova s kojima se suočavaju povratnici u procesu integracije u svoje domove u Srbiji – kaže autor fotografija Milisav Milinković.

Autor je fotografije beležio od 2016. do2023. godine širom zemlje, one pružaju dubok uvid u stvarnost svakodnevnog života ovih ljudi i svedočanstvo su kompleksnosti integracije. Ovi vredni foto dokumenti, isečci iz života povratnika nastali su tokom sedmogodišnjeg rada Milinkovića i njegovih koleginica i kolega saradnika. Fokus je na velikoj, teškoj, dugoj i mučnoj borbi sa kojom se suočavaju nakon povratka u Srbiju, koja otkriva njihovo siromaštvo, nesnalaženje, šibanje diskriminacijom, poniženjem i odbacivanjem. Ti se ljudi svakodnevno bore protiv otvorene diskriminacije i neretko neskrivene odbojnosti mnogih građana prema njima na ulici, u školi, na radnom mestu… Iako najčešće ostaju nevidljivi i lišeni svake pozornosti društva, mnogi od njih pokazuju otpornost, svojevrstan prkos, odlučnost i volju za životom.

Publikacija „Obrazovanjem do jednakosti“ (autorka je potpisnica ovih redova), koja prati izložbu, kroz priče o sudbinama povratnika prikazuje svest o tome da je obrazovanje sve – nezamenjiv i osvedočeno ispravan put, najbolji alat u borbi protiv mržnje, nipodaštavanja, predrasuda, nejednakosti i isključenosti. Obrazovanjem se obuvaju cipele kojima se hoda putem ka izlazu iz siromaštva, a na tom drumu se nalazi jedini kljič integracije u društvo.

U romskoj zajednici svest i ambicija za obrazovanjem danas su veće od podrške društva i države. Nepobitna je i dobro znana činjenica da ne mogu Ekumenska humanitarna organizacija, mnoga druga nevladina udruženja, dobronamerni pojedinci, empate i velikodušni donatori da zamene (ne)izgrađeni društveni ambijent i državni sistem i plan, te, ponajpre, ostvarivanje svega stavljenog na papir u stvarnom, svakodnevnom životu.

Po popisu iz 2022.godine u Srbiji ima 131936 Roma (nacionalna pripadnost). Realan broj pripadnika ove manjine u zemlji, po tvrdnjama romskih organizacija i udruženja, najmanje je pola miliona.

Ovakvo nesaglasje moglo bi se „objasniti“ činjenicom da dobijanje statusa nacionalne manjine, a time i niza prava, kao i davanja iz budžeta, između ostalog, zavisi i od broja ljudi određene nacionalnosti u državi. U isto vreme, sva je prilika da se mnogi Romi i ne izjašnjavaju kao Romi, ne bi li na taj način sebi pribavili drugačiji status i time pokušali da odagnaju nepravdu prema njima prilikom upisa u školu, obrazovanja, zapošljavanja, mesta u građanskoj i društvenoj hijerarhiji…

Skup su pozdravili Anna Brtka Valent, direktorica Ekumenske humanitarne organizacije i Pétur Thorsteinsson, direktor programa Nada za istočnu Evropu pri Dijakoniji Virtemberg, Nemačka.

Na tribini su govorile: O Inkluzivnom obrazovanju i merama podrške za decu povratnika u procesu obrazovanja Ljiljana Mihajlović, direktorka Kancelarije za inkluziju Roma Autonomne pokrajine Vojvodine; O uslugama u sistemu socijalne zaštite usmerene na povratničke porodice i potrebe na terenu Ružica Zećirović Srbljin, diplomirana socijalna radnica.

Ulogu lokalnih saradnika za integraciju u radu sa povratničkim porodicama po osnovu Sporazuma o readmisiji predstavile su lokalne saradnice Zdravka Simić, Dobrila Đin i Zorica Kalanjoš, koje su neizostavna spona između korisnika i Ekumenske humanitarne organizacije. Mreža saradnika na terenu učinila je mnogo da bi povezala povratničke porodice s lokalnim institucijama i udruženjima kako bi se porodice što brže i bolje inegrisale u lokalnu sredinu, te sprečili osnovni razlozi za ponovljene ilegalne migracije.

Korisnik EHO podrške povratnicima Senad Heljsani iz Novog Sada govorio je iskreno i otvoreno iznevši potresnu priču o odlasku iz Novog Sada i boravku u Nemačkoj, sa teško shvatljivim i apsurdnim epilogom.

Za odlazak u azil u Nemačku se odlučio da bi supruzi, sebi i za njihovo troje dece obezbedio drugačiji život. Tamo je, kako je ispričao, radio, deca su išla u školu i imala su knjige, živeli su u čistom i toplom, imali su hrane, a deca cipele. U Srbiji to nije mogao da im priušti. Na žalost, prilike su se promenile i u Nemačkoj, nakon sveopšte ekonomske, te izbegličke i migrantske krize – porodica Heljsani je deportovana, vraćena kući, opet u ništa.

Kako je Senad jedan od onih ljudi koji se ne predaju, pa i kad pokleknu opet se usprave, priči ovde nije kraj. U Nemačkoj gde je boravio nekoliko godina Sead je dobro naučio nemački jezik i pokazao se kao pouzdan i vredan radnik, te je nedavno iz Novog Sada uspeo opet da pronađe poslodavca i obezbedi sebi tamo posao. Bio je u potpunom šoku kada mu je ovih dana stiglo pismo u kome ga obaveštavaju da je, ukoliko želi da se vrati u Nemačku i tamo zaposli, dužan prvo da podmiri troškove sopstvene deportacije! Ti troškovi bi, po prvim informacijama, iznosili blizu 1000 eura po deportovanoj osobi! Sead neće odustati, kaže da mu „nema drugog do Nemačke“.

Sedmogodišnji rad i podrška

-U prvom ciklusu od 2016. do 2019. godine uz pomoć donatora Diakonie Württemberg, projekat je usmeren na (re)integraciju porodica koje su vraćene u Srbiju iz pokrajine Baden-Virtemberg. Tokom 2016. godine organizovana je obuka i formirana je mreža od 25 lokalnih saradnika i saradnica sa cele teritorije Srbije. Oni su bili upoznati s potrebama ljudi i bili su spona između EHO i povratničkih porodica. Zahvaljujućii njihovom radu na terenu u mnogim domaćinstvima uspostavljeni su minimalni sanitarni uslovi i poboljšani su uslova stanovanja, deca su se integrisala u obrazovni sistem, obezbeđeno im je kontinuirano školovanja, pružene su im informacije, savetovanje i podrška pri izdavanju ličnih dokumenata i u kontaktima sa državnim institucijama i službama, te podrška u korišćenju mogućnosti legalnih migracija – navodi Milisav Milinković, koordinator projekta.

Naročito je bilo važno poboljšanje zdravstvene zaštite, a mere ekonomske pomoći obezbeđivale su samozapošljavanje. U tom periodu EHO je podržao 242 ugrožene porodice sa 1210 članova.

U drugom ciklusu od 2020. do 2023. uz pomoć donatora Diakonie Württemberg i The Gustav-Adolf-Werk (GAW) EHO je podržao 137 porodica sa 650 članova, koji su u našu zemlju stigli iz pokrajine Baden-Virtemberg i iz drugih delova Nemačke. U kuće ovih ljudi uvedeni su minimalni sanitarni uslovi, opremljeni su im domovi nameštajem i obavljene manje popravke.

Posebno korisna mera za povratničke porodice bila je dodela startap grantova za najbolje biznis inicijative, kao i informisanje i savetovanje o mogućnostima nalaženja posla. Organizovana je urgentna pomoć nabavke hrane, higijene, lekova za nastavak lečenja onih koji nisu imali zdravstvenu zaštitu, kao i kupovina školskog pribora.

Branislava Opranović (Autonomija/ustupljene fotografije)