Na informacije o ugroženosti inspektora Dragana Kecmana nema reakcija. Prvostepeno osuđeni Miroslav Kurak dva puta izbegao hapšenje zbog dojave, dok se takođe osuđeni Milan Radonjić i Ratko Romić od 2017. brane sa slobode

Dvadeset i četiri godine od ubistva novinara Slavka Ćuruvije i skoro osam od početka sudskog postupka i dalje se opstruiše proces, ugrožava inspektor koji je vodio slučaj, a optuženi kao neposredni ubica, izbegava hapšenje.

Osim opstrukcija – zastrašivanja svedoka, pokušaja izdvajanja ključnih dokaza, pojavljivanja pripadnika nekadašnjeg DB-a Branka Crnog, koji je bio i član Glavnog odbora SNS-a, a u vreme ubistva Ćuruvije zamenik prvooptuženog šefa DB-a Radomira Markovića, postoje informacije i o pripremanju likvidacije inspektora Dragana Kecmana koji je vodio slučaj. Informacije o njegovoj ugroženosti pojavljuju se 2006, pa 2016. i 2021, kada je optuženi Kurak izbegao hapšenje. Postoji i dokaz da su iz MUP-a neovlašćeno ulazili u bazu sa ličnim podacima članova Komisije za istraživanje ubistava novinara. O tome za NIN govori predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić.

„Nekoliko pretnji Kecmanu nije procesuirano, a čini mi se ni ozbiljno shvatano, iako je još 2006. evidentirana komunikacija `Kecmana treba o’laditi`. U julu 2016, o pretnji Kecmanu `obaveštajci` su napisali izveštaj i prosledili Analitici MUP-a. Kada su rađene provere u martu 2017, nisu prikazali taj izveštaj. To je potpisao tada šef kabineta direktora policije Nemanja Bojčić. Kecman je originalni izveštaj predao Slobodanu Mališiću (šef novosadske policije protiv koga je Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo postupak zbog drugih dela) koji je bio zadužen za pretnje. Od tada do danas nikakav rezultat i odgovor ne postoje. Tada smo se Kecman i ja dogovorili i pozvali na razgovor osobu koja se pominje kao organizator mogućeg napada, i upozorili ga na saznanja i na to da su nadležni obavešteni. Naravno, demantovao je da je bilo šta pominjao i na tome je tada ostalo“, kaže Matić. On zatim navodi: „Tokom 2020. i 2021. obavili smo više razgovora na temu hapšenja Kuraka. Imali smo utisak da se ne radi dovoljno na hapšenju. Na jednom od sastanaka dogovorena je konkretna aktivnost. U međuvremenu, u septembru 2021, pouzdani kontakt preneo je Kecmanu razgovor koji je imao sa B. C., visokim funkcionerom DB-a u vreme ubistva Ćuruvije. B. C. je rekao da ga je drug iz Južne Afrike zvao, ne navodeći o kome se radi, i da vrši pritisak na njega da reši problem koji ima, te da policija intenzivno radi na njegovom pronalaženju, a da je za sve to odgovoran Kecman, te da on to gura. Drug mu je rekao da mora da reši taj problem kako zna…“, objašnjava Matić. On kaže da je inspektor Kecman u službenoj belešci izneo dva moguća pravca, šta bi moglo da znači „rešavanje problema“: „Da se ubrza okončanje sudskog postupka u vezi sa ubistvom Ćuruvije u njihovu korist da se oslobode odgovornosti i, druga opcija, da se njemu (Kecmanu) uputi poruka i na neki način nanese neprijatnost.“

Matić navodi da je Kecman o ovim saznanjima obavestio načelnika UKP-a, ali načelnik nije pokazao zainteresovanost i dodaje: „Kada je pripremljeno hapšenje koje je trebalo da se izvede u jednoj afričkoj zemlji u kojoj je Kurak boravio, dan ili dva pre samog hapšenja, on je nestao, očigledno upozoren.“

Prva informacija o ugroženosti Kecmana, o čemu je NIN ranije pisao, tajno je snimljena februara 2006. u beogradskom klubu Varadero na Makišu. Tamo su se tada sastali Kurak, koji je u bekstvu od 2014, Branko Crni (koga Matić spominje u kontekstu 2021. sa inicijalima B. C.) i svedok Slaviša Arsić, koji je neposredno pre toga dao iskaz u vezi sa ubistvom Ćuruvije upravo Kecmanu. Kurak je tada zaključio, što je snimljeno: „Kecmana treba o‘laditi.” Zatim je dobijena informacija o ugroženosti Kecmana 2016, o čemu za NIN govori i penzionisani inspektor i član Radne grupe za ubistva novinara Predrag Simonović. „Nakon što je sa mesta načelnika UKP-a PU za grad Beograd Kecman smenjen 2016, bez ikakvog objašnjenja, uz konstataciju tadašnjeg direktora policije Vladimira Rebića da nije smenjen zbog rezultata nego je vraćen u UKP u sedište MUP-a da bi pomogao rasvetljavanju ubistva novinara Milana Pantića iz Jagodine, Radna grupa dolazi do saznanja da se u inostranstvu priprema likvidacija Kecmana. Pripadnici Službe za obaveštajne poslove došli su do saznanja u vezi sa pripremom ubistva, sačinili izveštaj i prosledili ga Službi kriminalističke analitike (SKA) koja potpada pod UKP. U to vreme sekretar UKP-a bila je Dijana Hrkalović. O svemu je bio obavešten i tadašnji šef Nemanja Bojić, isti onaj koji je u vezi sa mnom napisao dopis da je stekao utisak da postoje problemi u Radnoj grupi. Kada je Kecman tražio da mu se dostavi taj izveštaj, iz SKA je dobio odgovor da tako nešto ne postoji. Onda je Kecman nabavio izveštaj pa su se naprasno setili da tako nešto postoji i da je u bazi analitike i tek kasnije, 2017, Treće odeljenje UKP-a obavlja razgovor sa Kecmanom. Mislim da nikada nije dobio izveštaj u vezi sa proverama bezbednosti njega i njegove porodice“, kaže Simonović.

Inspektor Kecman nije želeo da daje izjave. U MUP-u smo nezvanično saznali detalje šta je bilo 2016. Službena beleška Službe za obaveštajne poslove o ugroženosti Kecmana sačinjena je jula 2016. U njoj piše da je prijatelj izvora 23. juna 2016. u jednoj kafani seo pored grupe ljudi čija je imena naveo i koji su razgovarali o likvidaciji Kecmana. Nikakve reakcije na ovo nije bilo u MUP-u. Tek kada je Radna grupa za ubistva novinara saznala za to i tražila 7. februara 2017. zvaničnim dopisom informacije o ugroženosti i Kecmana i drugih članova, dobila je prvo veoma neobičan odgovor. Naime, skoro mesec dana kasnije 3. marta 2017. stigao je odgovor iz MUP, tačnije iz Službe kriminalističke analitike UKP-a, koji je potpisao Nemanja Bojičić. U odgovoru se navodi da su izvršene provere i da ne raspolažu informacijom da je Kecman ugrožen. Do danas niko iz MUP nije objasnio zašto ništa nisu preduzeli, kada je sačinjena beleška o ugroženosti Kecmana i kako je moguće da su prvo dali odgovor da nemaju informacije o tome.

Predsednik Komisije Matić ukazuje i na još jedan nerasvetljeni problem, da su iz MUP-a neovlašćeno ulazili u bazu sa ličnim podacima članova Komisije. „Bilo je puno pritisaka i opstrukcija u radu Komisije za istraživanje ubistava novinara. Svakako nismo očekivali da ćemo raditi u miru, ali je problem u tome što nije bilo reakcije sistema kada je trebalo ispitati pretnje, ili neuobičajene radnje kojima je ugrožavana bezbednost članova Komisije, a posebno Radne grupe. Nikada nije ispitan masovni pristup ličnim podacima članova Komisije koji je dolazio iz kancelarija MUP-a iz različitih mesta u Srbiji. Radio sam pod 24-satnom policijskom zaštitom“, napominje Matić.

Postupak je sada u Apelacionom sudu u Beogradu, koji je u nedelji od 5. decembra saslušao žalbe tužilaštva i odbrane. 

Za ubistvo Slavka Ćuruvije, tokom NATO bombardovanja, na Uskrs, 11. aprila 1999. prvostepenom presudom u Specijalnom sudu osuđeni su na po 30 godina zatvora tadašnji šef DB-a Radomir Marković, koji je od 2001. u zatvoru zbog drugih političkih ubistava za koja je osuđen na 40 godina, i Milan Radonjić, tada šef Centra DB Beograda, a na po 20 godina zatvora osuđeni su Ratko Romić, tada glavni inspektor u Drugoj upravi DB-a, i njegov kum Miroslav Kurak, instruktor pucanja u DB-u. Veće Specijalnog suda je promenilo tvrdnje iz optužnice da je Kurak ubio Ćuruviju, pa je zaključilo da je to uradila N. N. osoba, te da optuženi nisu bili organizovana grupa koja je delovala po naredbi nekog iz vrha tadašnje vlasti. I na to se žalilo tužilaštvo. Kako je ovo druga prvostepena presuda, Apelacija mora da donese konačnu odluku, a može pre toga da otvori i glavni pretres.

Istraga ubistva Ćuruvije počela je tek nakon petooktobarskih promena 2000. Međutim, tada je bilo velikih opstrukcija, pre svega iz DB-a.

O pritiscima, pretnjama i opstrukciji su svedočili i na samom suđenju iz policije Dragan Kecman, Mile Novaković i Dragan Karleuša, a iz DB-a Zoran Stijović, Stevan Nikčević i Vladimir Nikolić. Kecman, koji je vodio is­tragu od 2004, rekao je da su svedoci iz DB-a „strahovali za svoj život“, na­vodeći konkretne situacije. Novaković i Karleuša, koji su istragu vodili 2001. svedočili su da ih je DB opstruisao i da su čak pokušavali da ih skreću sa istrage. Stijović, koji je priveo Radonjića 2001, rekao je da je nakon toga došao do saznanja da je bio „meta pucača koji su došli preko Drine“. On je ispitivao 2001. i Radomira Mar­kovića, pa je svedočio:„Marković je bio uplašen i plašio se za svoju i bezbednost porodice.” Nikčević, koji je bio zamenik Radonjića, na suđenju je obarao odbranu svog šefa, svedočeći detaljno kako je Ćuruvija praćen pre ubistva. Nikolić, šef analitike u Centru DB Beograd, takođe je sve­dočio protiv optuženog Radonjića.

Do prodora u istrazi dolazi nakon formiranja Komisije i početkom 2014. svedočenjem Milorada Ulemeka Legije, bivšeg komandanta JSO, i zatim braće Miloša i Aleksandra Simovića, takođe osuđenih pripadnika zemunskog klana, koji su potvrdili njegove navode. On je dao detaljan iskaz kako i gde je prvo šef DB-a Radomir Marković tražio od njega da ubije Ćuruviju, a zatim mu je rekao da su to uradili optuženi Romić i Kurak. Ispričao je da mu je Marković iz zatvora 2002. tražio da se ubiju Kurak i Romić kao nezgodni svedoci, ali da je on odustao od toga nakon razgovora sa njima. Njegove reči su potvrdila braća Simović. Takođe još pre ove istrage svedoci saradnici protiv zemunskog klana Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić su svedočili da se pripremalo ubistvo Romića i Kuraka, ali da se od toga odustalo. Ključni dokaz je i analiza baznih stanica mobilne telefonije kojom je utvrđeno da su Kurak i Romić bili u vreme ubistva na licu mesta u Svetogorskoj 35, ispred ulaza u zgradu gde je živeo i gde je ubijen Ćuruvija, te da su komunicirali pre i posle toga sa optuženim Radonjićem. Ova analiza negirala je odbrane optuženih koji su tvrdili da su u vreme ubistva i pre toga bili na drugim mestima. Važan dokaz je i dosije „Ćuran“, otkriven posle petooktobarskih promena, koji je otkrio da je Ćuruvija bio stalno praćen i da je Radonjić zahtevao da ga izveštavaju o svakom njegovom kretanju, te da je neposredno pre ubistva naredio da se pratnja prekine.

Iako je 2014. izgledalo da će postupak biti brzo okončan, počele su da se dešavaju neobične stvari. Prvo je Kurak izbegao hapšenje. Utvrđeno je da je iz Afrike zvao Dragana Filipovića, majora Fiću, koji je zatim zvao sada pokojnu Mirjanu Marković, šeficu JUL-a, za koju je utvrđeno da je naručila neposredno pre ubistva sraman tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ u Politici ekspres. Filipović je, po sopstvenom priznanju u njegovoj knjizi, bio savetnik za specijalne operacije DB-a, koje je zatim opisao kao ubistva. Pravni tim SPO tvrdio je da je Filipović viđen na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999, kada su ubijena četvorica članova ove stranke. Pobegao je u vreme Sablje, a došao je u Srbiju 2015, kada neki svedoci na suđenju za ubistvo Ćuruvije počinju da pate od amnezije. O tome za NIN govori i Veran Matić. „Za mene je bila šokantna potpuna nezainteresovanost za privođenje optuženog Kuraka, koji je napustio zemlju, a potom, po različitim saznanjima, bio vrlo aktivan u komunikaciji sa strukturama bliskim bivšem DB-u i naročito onima koji su bili politička zaleđina u ovom ubistvu, od Mirjane Marković koja je pobegla i zaštitu našla u Moskvi, pa do Dragana Filipovića, koji je za bekstvo odabrao Šangaj. Registrovana je komunikacija Kurak – Filipović – Mirjana Marković. Takođe i povratak Filipovića u zemlju 2015, kada je počinjalo suđenje za ubistvo Ćuruvije. Iako je bila jasna pretnja svim mogućim svedocima, ali i svima koji su se bavili ovim slučajem, nije bilo institucionalne reakcije“, kaže Matić. Specijalni sud je odbio da u dokaze uvrsti iskaze 27 pripadnika Odeljenja pratnje DB-a koji su pratili Ćuruviju pre ubistva. Oni su tada detaljnije i sa nekim veoma inkriminišućim tvrdnjama za optužene svedočili šta se dešavalo, ali su na suđenju neki od njih počeli da pate od amnezije.

Sud je protumačio da su njihovi iskazi u DB-u obaveštenja prikupljena od građana, i da to ne može biti dokaz. Nije sud uvažio navode zastupnika porodice Ćuruvija, advokata Slobodana Ružića, da su u pitanju službena dokumenta. Specijalni sud je dva puta pokušao i da iz dokaza izdvoji i ključnu analizu mobilne telefonije, ali to nije prošlo. Na suđenju se u ulozi svedoka pojavio i tada funkcioner SNS-a i čest gost u sedištu BIA Branko Crni, kum optuženog Radonjića i u vreme ubistva Ćuruvije zamenik šefa DB-a. Prethodno se i viđao sa nekim svedocima. On je pokušavao da da alibi optuženima i diskredituje pripadnike DB-a, koji su prethodno otvoreno svedočili. Neki svedoci iz DB-a od kojih su se pojedini videli sa Crnim i Filipovićem, čak su menjali iskaze. Na primer, Aleksandar Radosavljević koji je učestvovao u tajnoj pratnji Ćuruvije, svedočio je 2007. u istrazi da je u blizini mesta ubistva video beli „golf”, koji su prema optužnici koristile ubice Kurak i Romić, ali na suđenju je rekao da se toga ne seća. Na pitanje koji su slučajevi tajnog praćenja DB-a, osim Ćuruvije i Ibarske magistrale, za­vršeni ubistvom, Radosavljević je od­govorio: „Ne želim da ugrozim sebe.” Na suđenju su i svedoci Ulemek i braća Simović rekli da im je prećeno i da su ugroženi. Takođe sud je Radonjiću i Romi­ću, uhapšenima 13. januara 2014. zatvorski pritvor zamenio kućnim 6. jula 2017, iako je tužilaštvo bilo protiv navodeći brojne razloge, među kojima je uticaj na svedoke.

Tužilac je u žalbi naglasio i da je Specijalni sud u presudi prihvatio kao činjenicu laži da je Ćuruvija tražio bombardovanje i obrazložio da je sud odbio da u dokaznom postupku razmotri medijsku pripremu ubistva. Isti izvođač radova Đorđe Martić iz aprila 1999, kada je bio urednik Politike ekspres, napisao je tekst 2019. u Ilustrovanoj politici gde je naveo da su „ovde optuženi zapravo žrtve propagande NATO“. Tužilac je tražio u žalbi i po 40 godina za optužene.

Sadašnji predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić, koji je bio ministar informisanja kada je trajala medijska priprema za ubistvo Ćuruvije, prilikom pokretanja istrage 2014. rekao je: „Te probleme mo­ramo da rešimo da bismo živeli u normalnoj i pristojnoj Srbiji.“ Srbija nije postala normalna zemlja ni posle osam godina od tada, ne samo zato što nije okončan postupak za ubistvo Ćuruvije, već i zato što su proganjani inspektori i članovi Komisije koji su radili na rasvetljavanju zločina, a nisu ni ispitane informacije o ugroženosti inspektora Kecmana. Izgleda da je postao manir ove vlasti da proganja policajce koji vode važne istrage, poput onih koji su vodili istrage za Darka Šarića, Veljka Belivuka i Jovanjicu. 

Vuk Z. Cvijić (NIN)