Za manje od 6 meseci nova vlada Crne Gore uspela je da kompromituje bezbednost u NATO partnerstvu, da zaustavi proces evropske integracije, da probije zakonski rok predlogom zakona o budžetu, i novim zakonom, koji je u proceduri, oduzme političku nezavisnost tužilaštvu.

Politički sistem i društvena zajednica nemaju jasnu većinu ni za jedno strateško, vrednosno ili identitetsko opredeljenje. Nama najbliža nacija, i istovetni narod, Crnogorci postaju progonjena politička manjina.

Osamostaljenje Crne Gore 2006. manje se traumatiziralo u procesu renacifikacije javnosti koji su sprovodili Koštunica, Tadić i Vučić.

Osamostaljenje Kosova 2008. odvijalo se u bezbednosnom okviru koji je domašaje srpskih službi i kriminalnih grupa sveo na pojas severno od Ibra, a Rusija ni na svojim vrhuncima neće biti u stanju da pošalje Crvenu armiju koja će oterati Plavu konjicu.

Kosovo je ostalo predmet unutrašnje politike, bez Kosova, a anšlus Crne Gore prioritet spoljne politike.

Naročito pošto je, skriveno od ovdašnje javnosti, NATO dovukao pojačanje, koje bi trebalo da demonstrira poruke od Trebinja do Banjaluke.

Na istim tenkovima je Dodik doveden na vlast, deset godina pre proglašenja nezavisnosti Crne Gore.

Nadajući se promenama predsednik DS Zoran Đinđić tada je uspostavio posebne političke odnose s Republikom Srpskom kako bi naša uzajamna demokratizacija prekratila već dugo trajanje zločinačkog režima.

Na talasu istih promena, Milo Đukanović je uspeo da 1997. stranku delimično očisti od staljinističkih elemenata koji su danas klerofašistička većina u vlasti.

U drugoj polovini devedesetih opozicija je sarađivala s reformistima u susedstvu, demonstranti nosili zastave SAD, Nemačke i Ferarija. Vučić je i sebe i Srbiju vratio u svoje najcrnje dane.

Suština Vučićevih sporova sa opozicijom bi se mogla banalno svesti na debatu, čiji je Palma, Tadićev i Dačićev, ili Vučićev i Dačićev. Orijentalizacija dahijskog tipa ne zaustavlja se na Vučićevom i Vesićevom treš urbanizmu. Nekultura je zajednički sadržaj parlamentarne debate, medijskog neprofesionalizma i ljotićevske spoljne politike.

Smisao nezavisnosti Crne Gore vidim isključivo u njenom evroatlantskom opredeljenju kojim će se izbaviti iz svih balkanskih postjugoslovenskih manira i paradigmi. Isti put je potreban Srbiji. Srbija nije razumela proglašenje nezavisnosti, u tom smislu da je bilo kakva državna zajednica izvan EU i NATO okvira neprihvatljiva za svaku državu koja ne želi da učestvuje u povratku u sovjetski lager.

Anšlus Crne Gore pokušaj je uspostavljanja ruske enklave u Jugoistočnoj Evropi sa izlaskom na Sredozemlje. Kina je već uspostavila strateški pravac od Pireja, preko Beograda, do Budimpešte. Vučićev projekat „srpskog sveta“ nastao je u kabinetima njegovih prethodnika, ovde se glupost i zlo prenose s kolena na koleno.

Nezavisnost Crne Gore tumači se da je „antisrpska“, neprijateljska. Nezavisnost Crne Gore za srpsku kvislinšku vertikalu nije sporna zbog identitetskih razlika, nego zbog EU i NATO opredeljenja. U Evropi ćemo ponovo biti više zajedno, i s više smisla.

(Danas, Foto: mc.rs)