Milatović i njegovi prerano su podivljali. Trebalo je da izdrže do izbora. Možda računaju na kratko pamćenje, i na običaj, da se glasa za one koji su viđeni da su vlast. Nisu izbori 2020. bili vapaj za promenama. Vlast je prethodno promenjena u litijama pred kojima se vlada kukavički povukla, pred  pozivima na versku toleranciju i pravo mantijaša da otvaraju kladionice i kockarnice, zahtevima koji su u međuvremenu postali radikalski urlici koji pozivaju na dekontaminaciju onih koji su svojom voljom od većine postali manjina, ali su to ipak učinili mirno. Tri godine bile su dovoljne da Crna Gora postane Srbija u onom smislu u kojem je savremena Srbija odraz vizije koalicije koja je mirno podelila Miloševićevo nasleđe, tako da se u osnovi ne promeni, i likvdirala prvog, jedinog i poslednjeg demokratskog premijera, uz povremene, ali česte, kolateralne ljudske žrtve i materijalnu štetu.

Vučićevo lično nevaspitanje je zvanična kultura prostakluka i nasilja koje nije manje opasno i dok postaje gubitničko. Vučić je podivljao kako ne bi bilo očigledno da je prinuđen da Kosovo u celini preda vladi u Prištini, ali jedini rat koji on stvarno vodi je onaj protiv njegovih neistomišljenika sunarodnika, ma koliko da ih je zapravo malo. Početak dekosovizacije dopušta otvaranje svih sličnih pitanja koja su odložena za budućnost nakon NATO intervencija 1995. i 1999. Milatović i njegovi litijaši postali su vidljiviji pošto je njihov beogradski mentor ostao bez poluga uticaja na Kosovu, a njihov kremaljski mentor suočen sa ukrajinskom protivofanzivom. Kriza ekonomije i životnog standarda pogodila je, u međuvremenu, svaku nerazvijenu evropsku periferiju. Poremećaji u finansijama i inflatorni udari su pre bili posledica odluka vlada u Podgorici i Beogradu, nego trendova koji se u Evropskoj uniji vraćaju u podnošljive okvire. Milatović i Vučić su, u skladu sa svojim merljivim uticajem, ujedno najodgovorniji za porast nasilja, koje je i domaće, porodično, i javno, dok teži da se izlije i izvan granica. Bosna i Hercegovina je žrtva svih u odsustvu dogovora za budućnost. 

Onog trenutka kad se povukla pred litijašima i stranim agentima, Crna Gora je postala centar za kulturnu dekontaminaciju u smislu primera koji je opšti, tako da se na njoj prelamaju sve najpodlije struje diplomatija velikih sila, i sve regionalne slabosti postaju njene sopstvene, nakon godina u kojima je izgledalo da predstoji izlečenje. Recidiv nije nastupio isključivo unutrašnjim lomovima, ali je na Crnoj Gori da se izbori sama sa sobom.

Regionalna američka diplomatija je tokom 2019. i 2020. prihvatila ideju šefa srbijanske tajne službe Aleksandra Vulina o srpskom svetu, koju je Vučić preformulisao u ideje o malom Šengenu, pa Otvorenom Balkanu. Regionalna američka diplomatija  time je dodatno otvarala prostor ruskom malignom uticaju u nekoj vrsti privremenog stanja koje je nastupilo na izmaku Trampove i na početku Bajdenove administracije. Ta greška bila je kobna i tek ćemo je plaćati godinama koje ćemo provesti u izolaciji i zaostajanju. Zapadni Balkan žrtvovan je nekoj vrsti mirnog pomirenja trampovske propagande koja je Putina smatrala američkim saveznikom protiv kineske i evropske poslovne konkurencije, mada je trampovska patologija bila od toga dublja, i progresivističke korektnosti koju je diktirao deo demokratskih medija i univerziteta, zahtevajući obustavljanje ruske agresije na štetu Ukrajine, ne da bi se Putin urazumio, nego kako bi dobio na nekome novom vremenu, i nastavio gde je stao. Te dve patologije postale su uzajamne u radu američke ambasade u Podgorici, a Crna Gora prva njihova stvarna žrtva.

Evropski opredeljen deo Crne Gore iščekuje izbore u istom stanju u kojem evropski opredeljen deo Srbije smatra svake izbore stihijom jednoga propalog, neuspešnog društva. Vučić dominira Srbijom dok su mu oponenti sasvim slični, a Crna Gora je samo jedna od konstanti podudarnosti u služenju Ruskoj Federaciji, crkvi, tajkunima, mafiji i partijsko-policijskoj klijenteli. Bez demokratskog pritiska opozicije nova vlast će potvrditi svoj legitimitet, ne demokratski nego putinovski, ali će se u legitimitet uračunati pavisnost opozicije, organizacije i lidera, ujedno nevladinog sektora koji je saučestvovao u političkim promenama koje nisu iznele demokratsku i evropsku alternativu. Nova povoljna okolnost je ta, da u procesu dekosovizacije koji je nastupio, namere Milatovića, litijaša i njihovih beogradskih saučesnika postaju jasnije. Mantra o promenljivosti i vlasti i politike odnosi se i na nihovo buduće trajanje. Namera o dekontaminaciji je ista ona kojom je rukovodio genocid u Srebrenici.

(Gradski portal, foto: lična arhiva)