Srbija se ponovo utapa u svojim vekovnim zabludama o bratskim narodima, a nesavesnost i srebroljublje nam sprečavaju sterilnu elitu da to osvetli, a potom da patriotizmom naglase nacionalne vrednosti i državne interese. Iako je svima jasno da se svet ponovo deli po nekim novim geopolitičkim linijama uticaja, a izgradnja „Berlinskih zidova“ čeka bar privremeno zatišje na frontu, Srbi se ponovo ljuljuškaju u kolevci iluzija i izbegavaju suočavanje sa realnošću. Još su antički filozofi kroz stoicizam objašnjavali da se osećanjima ne sme verovati, ali naš narod ne samo što ne uči na iskustvima drugih, već ponavlja sopstvene i istovetne greške. A greške su nas samo tokom prošlog veka koštale brojnih života i opstanka na mnogim prostorima.

Tokom tog nesrećnog dvadesetog veka smo dokazali da smo imali i hrabrosti i moći da osvajamo, ali ne i da pokoravamo, asimilujemo ili civilizujemo. Istina je i da je srpski narod prošao kroz genocidna stradanja koja su uzrokovana zločinačkim ideologijama, ali ni mi nismo bili bez krivice prema sopstvenom narodu. Od Jasenovca do Oluje smo ili zaboravljali da oslobodimo stradalnike ili smo ih izdavali, a znali smo sunarodnicima nametati i sankcije. Veritas je posvećeno istražio da je 1.852 poginulih i nestalih lica u akciji Oluja, ali niko nikad nije istražio koliko je žrtava bezosećajnosti, ravnodušnosti, nebrige, tuge i zaborava. Primere nečovečnosti prema drugim narodima ne treba ni elaborirati. Nažalost, uzori takvom pristupu su nam često bili brutalno imperijalni, bez milosti i milosrđa, a mi smo im laskali da su pravoslavno tradicionalni.

Sada kada nam je društvo na raskršću deontološke i utilitarističke etike i bira između ispravnosti utopijske pravde i vitalnih interesa, političari nam svakodnevno serviraju njihove percepcije patriotizma, državotvornosti i partokratskih vrednosti, sa neizostavnim definisanjem izdajnika. A izdajnici su po pravilu politički oponenti, neretko oni koji podržavaju EU integracije ili Srbiju na Zapadu. Isti slučaj je i sa delom intelektualne elite u Srbiji koja ima jedan kriterijum za sopstveni interes, a drugi za svoje sledbenike. To smo sve već videli tokom ratova 90-tih, ali smo prebrzo zaboravili.

Politički oponenti su svojevremeno optuživali našeg ubijenog premijera, zamerali mu štošta, prozivali ga i etiketirali, ali su svi uvažavali činjenicu da je Zoran Đinđić živeo svoja ubeđenja. Iako nisam imao priliku da ga lično upoznam, uveren sam da bi se on danas politički jasno i u skladu sa nacionalnim interesima odredio i prema procesu normalizacije odnosa Srba i Albanaca, ali i prema ratu u Ukrajini. Da li bilo ko misli da bi Đinđić danas oklevao u vezi harmonizacije spoljne i bezbednosne politike sa EU odnosno sa uvođenjem sankcija Rusiji? Ili da bi svoje političke stavove danas sakrivao iza personalnih napada na predsednika Vučića sa namerom da uveća svoj rejting populizmom i podešavanjem narativa glasačima? Uveren sam da bi se on danas, više nego ikad pre, nepokolebljivo zalagao za interese Srbije kroz integraciju u EU i punopravno članstvo u NATO. I ne bi otimao patriotizam od političkih protivnika, već bi ga delio kao što bi delio i argumente i obrazloženja.

Osnovni problem aktuelnih opozicionih lidera je upravo što ne žive svoja ubeđenja i zato niti imaju poverenje građana, niti će ostvariti političke ambicije. Sve dok zagovaraju rusofilsku politiku, a porodične i lične interese konektuju sa zapadnim zemljama; dok promovišu porodične vrednosti, a život ispunjavaju nemoralom; i dok vijore konfesionalne barjake, a umove naroda truju mržnjom i netrpeljivošću, neće prevariti većinsku Srbiju. Narod zna i oseća ko mu priča protiv EU a štedi u evrima ili ponosno prima ordenje zemalja Zapada. Od pretendenata za izvršnu vlast bi se očekivao život u skladu sa izgovorenim socijaldemokratskim ili rusofilskim narativom, a ne liberalno kapitalistički život bez poslovne biografije, ali sa ritualnim ručkovima u prestižnim beogradskim restoranima i skupocenim automobilima proizvedenim naravno na Zapadu.

Primer življenja svojih ubeđenja su svojevremeno bili američki iseljenici koji su verovali SSSR propagandi o radničkom raju. Hiljade emigranata je početkom 30-tih godina prošlog veka sa porodicama otplovilo iz Njujorka za Lenjingrad ubeđeni u ispravnost svojih uverenja i u potrazi za boljim životom. Nažalost, stvarnost se pokazala mnogo surovija od plasiranih kremaljskih iluzija. I Srbi su takođe bili žrtve neiskrenih obećanja Moskve. Mnogi naši preci su u 18. veku emigrirali i slobodno naseljavali granična područja carske Rusije – Novu Srbiju i Slavenosrbiju, uz garancije administrativnog upravljanja tim oblastima. Carica Katarina je obećanje Srbima poštovala samo desetak godina nakon čega su asimilovani, a njihov nekadašnji glavni grad oblasti Bahmut je danas sravnjen sa zemljom.

I dok se svi zaklinjemo u ljubav prema otadžbini, deo nas malo više emocija poklanja imperijalnom establišmentu u Rusiji nego sopstvenoj zemlji. I upravo takvi rusofilni politikanti nam pričaju o patriotizmu i državotvornosti, dok im se porodice bogate, a deca školuju na Zapadu. Sveštenici nam ispod konfesionalnih barjaka pričaju o pravoslavnom bratstvu dok nam crkva izrasta u poslovnu korporaciju u neprirodnoj simbiozi sa državnim budžetom. Istovremeno i novinari pričaju o medijskim slobodama i interesu prezentacije istine dok im se urušava infrastruktura integriteta, a egzistencija zavisi od podobnosti. A na kraju će nam besramnici kojima je novac vrhovna vrednost objašnjavati veleizdaju Srbije i etiketirati špijune i izdajnike. U svakom istorijskom segmetu našeg društvenog beznađa, tolerisali smo predatore koji su ubrzavali devastaciju Srbije i usput ostvarivali sopstvene interese, ali to je jednostavno cena naše nesposobnosti da izgradimo državu održivih institucija.

Kada političari u Srbiji kapitalizuju nacionalistički i rusofilski narativ, analitičari to objašnjavaju jeftinim političkim poenima. Ali daleko je to od jeftinih poena i bezazlenih političkih rivaliteta. Takvi nastupi po pravilu predstavljaju najskuplji rulet u kojem je ulog budućnost društva, bez ikakvog rizika za nesavesnog ulagača. Takvi kockari su unapređenje osnovnih ljudskih prava i sloboda zamenili sa odsustvom bilo kakve empatije povlašćenog Srbina. Ne treba tražiti primere dalje od tzv. patriotske opozicije u Srbiji koja pokušava da otme istinski srpski patriotizam i da ga zatvori u mračnim ruskim katakombama.

Drugi pak lideri opozicije kritikuju EU apelujući na prekid procesa integracije ili utopijski zahtevajući da nas prime u članstvo pre ispunjenja kriterijuma. Oni prenebregavaju činjenicu da evropska civilizacija nema kredibilnih rivala u svetu, a sve šta EU nije dotakla svojom milošću, odiše marginalnošću, dekadencijom i odumiranjem. Iako i dalje predstavlja krhku građevinu i ne uspeva da zbog viška demokratije kreira federaciju poput SAD i time ojača sopstvenu „tvrdu“ moć, EU je za Balkan san demokratije, vladavine prava i građanskih sloboda. I ukoliko je prema nedavnom saopštenju Ministarstva spoljnih poslova Rusije EU neprijatelj Rusije, onda i ceo Zapadni Balkan mogu percipirati neprijateljskim, uprkos mom ubeđenju da ministar Lavrov neopravdano poistovećuje interese ruske nacije i vladajuće kamarile.

Sa druge strane, Srbiji nikad nije nedostajalo političke duhovitosti. Isti nivo opozicionog smisla za humor je predlog za osnivanje Ratne mornarice, kao i za sprovođenje referenduma koji je po nekim opozicionim liderima jedini način da sačuvamo KiM. Ali još niko nije građanima objasnio zašto trošiti budžetske pare za organizaciju referdenduma kad već imamo referendumsko izjašnjavanje po tom pitanju iz 1998. kada se 94.73% glasača izjasnilo protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na KiM. Pored tog izjašnjavanja, Beograd ima i Odluku Narodne skupštine iz aprila 1999. o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije koju opozicioni lideri mogu legitimno koristiti. Neka se ne obaziru na istorijske ili aktuelne geopolitičke okolnosti, već samo na svoje želje. Jer ukoliko se budu referencirali na činjenice, istina je da je tokom rata 1999, ruski prvi potpredsednik Vlade Juri Dimitrijevič Masljukov kategorički izjavio našoj vojnoj delegaciji da niti će Rusija vojno pomoći Beogradu, niti prihvata našu inicijativu za savez sa Rusijom i Belorusijom.

Uprkos svim sukobima, medijske prisutnosti i ličnim animozitetima, paradoks Srbije je da joj opozicioni lideri postaju sve sličniji. Niko od njih nema nove političke ideje, a samim tim ne prezentuju kredibilne ponude na političkom tržištu. Osim toga, svi pokušavaju da profitiraju na popularnosti pojedinaca ili institucija, pa sada „strateški“ nastoje da u političku arenu uvuku Srpsku pravoslavnu crkvu. I naravno svi su sa vizijom sebe u ulozi budućeg lidera nacije. Možda će glasači i želeti jednog dana da smene aktuelnu vlast, ali potencijalni kandidati bi trebali Srbiji prvo dokazati da žive svoja ubeđenja. Mnogo važnije od kontemplacije naše opozicije su strukturalni problemi društva od identitetskih politika koje paradoksalno generišu manjak opšte tolerancije do legitimizacije nejednakosti i fasadnog egalitarizma. Sve dok nam se mladost divi dilerima, a ne učiteljima, mi ne rešavamo problem već ga slavljenjem makijavelističkog bogaćenja produbljujemo. Apsurdno je da tolerišemo takve prioritete čak i levo orjentisanim i sindikalnim liderima bez altruizma, ali sa profitabilnim sinekurama.

Svaka vlast se u političkom procesu metamorfoze potroši u konzervatizmu i postepenoj dekadenciji, a opozicija bi trebala predstavljati nadu i ohrabrenje nacije, sa obećavajućim i revolucionarnim idejama. Upravo zato se moje lično razočarenje odnosi prvenstveno prema opozicionoj sceni Srbije koja se ultimativno mora održavati kao neophodna. Viši kvalitet opozicije i savesnija izvršna vlast su proporcionalne vrednosti jer opoziciono suprotstavljanje nije nužno i neprijateljstvo. Vlast obično može očekivati neprijatelja iza svojih lidera, a ne ispred gde je mesto za hrabre i karakterne opozicione ideologe. Nažalost, u Srbiji se suočavamo sa paradoksom da lider izvršne vlasti gradi put Srbije prema Zapadu, a da dobar deo opozicije nesavesno priziva devastirajući scenario.

Svaki čovek obdaren svešću dužan je da kognitivno procenjuje i konsekutivno zaključuje. Takav individualni sud ne treba da ugrožava ničiju bezbednost, još manje egzistenciju. Ali niko ne može nikome zabraniti poklanjanje ili uskraćivanje poverenja, nivoa ljubaznosti i pažnje ili glasa na izborima. Pre društvenog dijaloga o kojem se uveliko priča, Srbiji je sve potrebniji i unutrašnji dijalog svakog pojedinca sa samim sobom uz sve kritike i argumente. Samo tako možemo iznedriti prave, istinske vrednosti. Nažalost, na Balkanu prečesto zaboravljamo činjenice, neopravdano poklanjamo naklonost, žovijalno se bavimo podelama, a uz to sve ređe otvaramo knjige. I kad nam se učini da smo se fisiono dovoljno podelili, ipak uspemo da se još pocepamo pa makar to bilo oko trivijalnih stvari koje nam bezrazložno postanu bitne. Sve nas to ipak košta, a ulog je neprocenjiv – zajednička budućnost.

(Medija centar)