Eventualna američka jednostrana akcija aneksije Grenlanda predstavljala bi tektonski poremećaj ne samo za NATO, već i za budućnost naše civilizacije. Savez koji počiva na posvećenosti ideji kolektivne bezbjednosti ne može da preživi situaciju u kojoj najmoćnija članica ugrožava teritorijalni integritet druge članice, odnosno njenog saveznika. Reforma NATO-a se već godinama pominje, ali se uglavnom svodi na preraspodjelu troškova i veće izdvajanje evropskih članica, ali ne i na redefinisanje odnosa moći. U takvom sistemu male države, poput Crne Gore i Hrvatske, ostaju formalno zaštićene, ali suštinski zavisne od političke volje velikih. Srbija, kao vojno neutralna zemlja izvan NATO-a, nalazi se u još osjetljivijem položaju – bez kolektivnih garancija i sa iluzijama o mogućnosti održavanja neutralne pozicije. Kada tenzije između velikih sila rastu, male države ne stradaju zato što su krive, već isključivo zato što su slabe – kaže Nikola Lunić za Pobjedu.

Konsultant iz oblasti geopolitike i bezbjednosti Nikola Lunić ističe da smo svjedoci rađanja jednog novog geopolitičkog svijeta gdje resursi i nacionalna bezbjednost nameću moć, a zajedničko bezbjednosno nasljeđe i zaštita saveznika dobijaju sekundarni značaj.

-U takvom svetu, slabost se neće praštati, neodlučnost će se kažnjavati, a iluzije postaju nedopustivi luksuz. Međunarodne organizacije se suočavaju sa prirodnim odumiranjem ili sa neophodnošću ozbiljnih strukturalnih reformi jer nisu u mogućnosti da obezbede realizaciju sopstvenih ciljeva. U našem regionu, ne suočavamo se više sa virtuelnim pretnjama navijačkog nacionalizma sa tribina fudbalskih stadiona, već sa egzistencijalnom opasnošću opstanka. I krajnje je vreme da sledimo put evropskih vrednosti jer svi znamo (priznali to ili ne) gde bi trebali da idemo, zašto i sa kim. Geografski položaj nam ne ostavlja dilemu – mi smo deo Evrope u kojoj treba da zajedno gradimo bezbednosnu arhitekturu i sa kojom ćemo deliti i sudbinu. Bilo nam to drago ili ne – kaže Lunić.

POBJEDA: Da li su ozbiljne Trampove poruke iz Davosa, ima li on pravog saveznika u EU?

LUNIĆ: Trampov govor u Davosu potvrđuje kontinuitet njegove politike – Amerika pre svega, a saveznici po potrebi. Njegove poruke su ozbiljne i deo su šire američke strategije globalnih pritisaka. Trampov govor ne predstavlja improvizaciju i zato su danas pravi saveznici SAD u okviru EU retki i uglavnom ograničeni na lidere koji dele njegovu viziju suverenizma bez solidarnosti. Međutim, poslušništvo ne predstavlja ključ za bezbednost, a geografija je neupitan faktor za geopolitičku moć, posebno malih i srednjih zemalja. Zato ga većina Evrope trpi, ali niko mu danas ne veruje.

POBJEDA: Evropski lideri su ga dočekali u kritičnom tonu, koliko je Evropa sposobna da se suprotstavi njegovim namjerama da zauzme Grenland?

LUNIĆ: Doček američkog predsednika u Davosu bio je u diplomatsko protokolarnom kontestu neuobičajeno hladan. Evropski lideri su eksplicitno, i verbalno i neverbalno, pokazali distance prema Trampovim porukama koje više liče na ultimatume iz prve polovine 20. veka nego na savezničke konstruktivne predloge. Ipak, iza kritičnog tona krije se i stara evropska geopolitička slabost – nedostatak jedinstvene političke i bezbednosne kohezije. Evropa može da se ne slaže, da negoduje i da upozorava, ali ne može da se suštinski suprotstavi američkoj moći kada je reč o strateškim pitanjima poput Grenlanda. Danska je formalni suveren ostrva, ali bez američkog bezbednosnog kišobrana, ona nema realnu vojnu snagu da sama brani taj prostor. Čak i EU kao celina i dalje nema razvijene odbrambene mehanizme da takvu, za sada hipotetičku, konfrontaciju sa Kinom ili Rusijom vodi bez Vašingtona, što Tramp vrlo dobro zna i koristi.

Danas je Grenland ključno geopolitičko žarište upravo zbog strateške arktičke pozicije, retkih minerala i klimatskih promena koje otvaraju nove pomorske rute i mogućnosti profitabilne eksploatacije resursa. U bezbednosnom kontekstu, Grenland je strateški ključan za SAD i NATO zbog praćenja ruskih pomorskih i podmorskih flota, a posebno za rana upozorenja na balističke napade i praćenje svemira. Nema sumnje da će kontrola tog prostora biti vitalna i za američki projekt „Zlatna kupola“, što ultimativno nameće eliminaciju bilo kakvih ruskih ili kineskih uticaja. Topljenjem leda, Grenland postaje atraktivan i za eksploataciju retkih elemenata i strateških minerala. Na njemu je otkriveno 25 od 34 retka minerala koje EU smatra ključnim za svoju industriju, a dokazane rezerve su 1,5 miliona tona, potencijalno čak do 40 miliona tona. Kontrola tih resursa na Grenlandu nije samo profitabilan posao, već dugoročno obezbeđuje tehnološku globalnu dominaciju – kako privrednu, tako i vojnu. Osim toga, otvaranjem novih plovnih arktičkih koridora (Severozapadnog i Transpolarnog prolaza) skraćuju se razdaljine između Evrope i Azije, a nekad izolovano ostrvo postaje čvorište trgovačkih puteva i geopolitičkih interesa. Kako se led povlači, logističke kompanije sve više razmatraju te koridore, a Grenland dobija ulogu i strateške luke u budućoj transarktičkoj trgovini.

POBJEDA: Da li je realno da se ostvari ideja o osnivanju evropske vojske od sto hiljada vojnika, koja djeluje kao moguće rješenje jer se EU nalazi između Rusije i SAD, odnosno njenog predsjednika koji neprestano prijeti ako mu se ne ispune želje?

LUNIĆ: Ideja o evropskoj vojsci od sto hiljada vojnika nije nova, ali nikada nije delovala realnije nego danas. Evropa se našla između Rusije koja otvoreno koristi silu i SAD čiji predsednik uslovljava savezništvo sa slepom lojalnošću i partikularnim interesima. Ipak, pitanje nije samo organizaciono funkcionisanje, već politička odluka o modelu komandovanja i prioritetima interesa koji bi se branili. Bez jedinstvene spoljne politike, evropska vojska bi mogla ostati samo simbol ambicije, a ne stvarne moći. U ovom trenutku, ona može biti dopuna NATO-u, ali ne i alternativa jer teško može zameniti američki bezbednosni aparat u kratkom roku. Ono što se ultimativno nameće Evropi je duboka reforma EU koja bi morala kreirati sposobnosti odvraćanja i otpornosti.

Nema sumnje da je EU prevazišla svetske norme demokratskih sloboda i prava pojedinca, ali sada se suočava sa bezbednosnim pretnjama na koje se odgovara promptno, a ne čekanjem na konsenzus. Zato zajednička spoljna i bezbednosna politika EU iziskuje prilagođavanja koja bi više trebalo da liče na nekakav konfederalni model nego da labavi savez suverenih država. Evropa je znala kako da izgradi „meku moć“, a sada je došlo vreme da nauči kako da izgradi i „tvrdu moć“. Za to će biti neophodno izgraditi potpuno pouzdana i još čvršća savezništva, kako između dosadašnjih tradicionalnih članica NATO, tako i sa nekim zemljama izvan Evrope. U svakom slučaju, vreme nije saveznik u neophodnim reformama evropske bezbednosne arhitekture jer su potrebne brze i zahtevne transformacije.

POBJEDA: Nakon toliko decenija mira i dobrih odnosa između Evrope i SAD odakle sada pomama za prirodnim bogatstvima i da li su ona samo izgovor za nerazumne Trampove akcije: Venecuela, Grenland, pitamo se ko je sljedeći.

LUNIĆ: Posle decenija stabilnih odnosa između Evrope i SAD, trka za prirodnim bogatstvima deluje kao povratak u 19. vek. Grenland, Venecuela i slični primeri pokazuju da resursi nisu samo ekonomsko pitanje, već sredstvo političke i vojne dominacije. Retki minerali, energenti i nove trgovačke rute postaju važniji od konvencionalnih savezništava. Međutim, Trampove akcije nisu iracionalne, već su brutalno pragmatične. Problem je što takav pristup razgrađuje međunarodni poredak zasnovan na pravilima i ostavlja prostor za globalnu nestabilnost u kojoj najveću cenu plaćaju male zemlje. Danas je primer Grenlanda simbol kraja unipolarnog sveta koji je često bio brutalan, ali uvek predvidiv.

Klimatske promene su nametnule trku za Arktikom, gde resursi postaju oružje u sukobima interesa velikih sila. Međutim, romantizovani multipolarizam bez snažnih međunarodnih institucija predstavlja samo iluziju bezbednosti, slabi kolektivno jedinstvo i prioritizuje ekonomsku bezbednost nad suverenošću. Očigledno je da ulazimo u svet bez pravila u kojem samo brutalna snaga određuje pravila i principe. U takvim konstelacijama, male zemlje bez saveznika mogu biti samo na stolu kao deo menija, ali ne i za stolom.

POBJEDA: Što je pravi cilj „Odbora za mir“, nakon otmice Madura i prijetnji evropskim liderima ne može se vjerovati u njegove humane namjere da se radi samo o obnovi Gaze?

LUNIĆ: Trampov „Odbor za mir“ deluje paradoksalno ne samo zbog samog imena, već i zbog šireg političkog konteksta u kojem je nastao. Kada se „mir“ promoviše istovremeno sa pretnjama evropskim liderima, otvorenim pritiscima i ranijim pokušajima političkog nasilja poput slučaja Madura, teško je takvu inicijativu posmatrati isključivo kao humanitarnu. Umesto iskrene posvećenosti stabilizaciji konflikata, stiče se utisak da je reč o instrumentu spoljne politike koji mir definiše kao odsustvo otpora, a ne kao rezultat dijaloga i uzajamnog priznanja.

Obnova Gaze, ako je to zaista jedan od ciljeva, ne može biti kredibilna ukoliko se sprovodi bez uvažavanja međunarodnog prava, lokalnih aktera i političke odgovornosti svih koji su doprineli eskalaciji sukoba. U tom smislu, „Odbor za mir“ može se tumačiti kao pokušaj da se humanitarni diskurs iskoristi za legitimizaciju geopolitičkih interesa SAD, pre svega jačanja uticaja i kontrole nad regionima od strateškog značaja. Zato se postavlja pitanje da li je pravi cilj ovog Odbora stvarno mir u njegovom suštinskom značenju ili pre oblikovanje globalnih kriznih tačaka prema američkim prioritetima. „Mir“ koji se nameće spolja, bez doslednosti i moralne koherentnosti u spoljnopolitičkom delovanju, ostaje krhak i privremen – više nalik upravljanoj stabilnosti, nego trajnom i pravednom rešenju.

Violeta Cvejić (Pobjeda/foto: privatna arhiva)