Ukoliko se osvrnemo na dosadašnji tok rata u Ukrajini, razloge za neostvarene ciljeve i dalju perspektivu razvoja sukoba, dovoljno je da se setimo reči velikog maršala Georgija Žukova. On je tvrdio da velike bitke i ratove dobijaju samo trupe koje imaju jaku volju za pobedom, jasne ciljeve pred sobom, visoke moralne standarde i odanost zastavi pod kojom idu u borbu. Nažalost, Rusija ne ispunjava niti jedan od pomenutih uslova za pobedu u ovom ratu, a posebno ne uslov visokih moralnih normi.
Paradoksalno je da je i aktuelni načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije general armije Valerij Gerasimov u svojim tekstovima o modernom ratovanju apostrofirao da se pobeda po pravilu postiže ne samo materijalnim, već i duhovnim resursima ljudi, njihovim jedinstvom i željom da se svim silama suprotstave agresiji. Nakon srušenog mita o nepobedivosti ruske vojske, sada deluje kao da je pisao doktrinu ratovanja za ukrajinske Oružane snage.
Ruska vojska je u dosadašnjem razvoju sukoba u Ukrajini pokazala svu svoju nesposobnost integrisane kopnene operacije koja bi morala u svom osnovu imati kombinovanje borbenih sistema, simbiozu vazduhoplovnih i kopnenih dejstava i kredibilnu komandnu strukturu koja uživa poverenje vojnika. Međutim, vojna hijerarhija je očigledno preopterećena klimoglavcima čije su poltronske ambicije opstruirale informisanost najvišeg rukovodstva o efikasnosti transformacije, ali i same programe osavremenjivanja oružanih snaga. To je osnovni uzrok disproporcije političkih ciljeva i vojnih mogućnosti, a konsekutivno i besmisla brutalnog razaranja i brojnih žrtava u ovom sukobu.
Za razliku od ruskih vojnika koji na samom početku sukoba nisu ni bili informisani da će učestvovati u ratu, ukrajinski vojnici su jako motivisani, posvećeni borbi za slobodu i spremni da se žrtvuju za otadžbinu. O motivisanosti nam govore i brojni primeri pripadnika elitne Nacionalne garde Rusije (Rosgvardiya) koji ne žele da ratuju i nastoje da preko advokata zaštite svoja prava i dokažu da nisu obučavani za rat već isključivo za održavanje javnog reda i borbu protiv kriminala, dok se istovremeno pripadnici regularne vojske često samopovređuju kako bi bili nesposobni da se bore u Ukrajini.
Nakon učestalih pogibija vojnika na redovnom služenju vojnog roka, Putin je odlučio da ih povuče sa bojnog polja, a umesto njih da mobiliše dodatni kontigent profesionalnih vojnika i rasporedi plaćenike Wagner grupe. Korišćenje plaćenika mnogo govori o regenerativnim sposobnostima ruske vojske, ali i o nivou moralnih normi koji se nameće ruskoj vojsci. S obzirom da pripadnici Wagnera ne podležu Ženevskim konvencijama, ne treba se iznenaditi višim nivoom ratnih zločina nad civilnim stanovništvom, nepotrebnim razaranjima i raspostranjenim kriminalom koji će se (ili se već) prelio i na regularnu vojsku. Osim toga, upitna koordinacija dejstava sa grupom Wagner neće doprineti efikasnosti sadejstva i operativnim uspesima. Efekti će biti upravo suprotni što smo videli i na sopstvenim iskustvima u ratovima 90-tih i hordama dobrovoljaca koji su se uglavnom brzo pretvarali u nemilosrdne pljačkaške grupacije zainteresovane uglavnom za profitabilnost ratnog plena.
Nedavno je Putin potpisao dekret o pozivu novih 134.500 vojnika na obavezno služenje vojnog roka što predstavlja regularan prolećni kontigent. Iako nije poznato kakav je odaziv, moguće je da će mnogim regrutima biti isplativije platiti kaznu od 200.000 rubalja za izbegavanje regrutacije, samopovrediti se ili pristati na zatvorsku kaznu nego preuzeti rizik učešća u brutalnim sukobima.
Najvažniji faktor u motivisanju pripadnika oružanih snaga je po svim istraživanjima veza koja se stvara između vojnika u jedinici, a potom slede ideologija, patriotizam i opstanak. I upravo taj faktor povezanosti saboraca je problematičan u ruskoj vojsci zbog dedovščine (dedovshchina) odnosno svirepog i kriminalnog maltretiranja mladih regruta što predstavlja tradiciju još od sovjetskog doba. Iako je Rusija tvrdila da je iskorenila dedovščinu, po pokazateljima koje prezentuje nevladina organizacija Odbor majki vojnika Rusije (The Committee of Soldiers Mothers of Russia) to ne odgovara istini. Ta nevladina organizacija svakodnevno prima do 20 prijava zlostavljanih vojnika, a procenjuje se da se mnogi slučajevi uopšte ne prijavljuju zbog straha od posledica.
Ministarstvo odbrane je još od 2010. prestalo objavljivati podatke o nasilnoj smrti u ruskim Oružanim snagama. Do tog perioda se moglo proceniti da je na godišnjem nivou bilo oko 4.540 slučajeva napuštanja službe bez dozvole, oko 50 umrlih od zlostavljanja, oko 220 samoubistava i oko 5.000 trajnih ili privremenih fizičkih povreda (prema podacima Human Rights Watch) koji se mogu povezati sa neiskorenjenom dedovščinom. O psihološkim posledicama nema podataka, što ne znači da ih nema. Osim toga, čak i slučajevi masovnih ubistava poput onog iz 2019. kada je regrut Ramil Shamsutdinov ubio osam vojnika nakon trodnevnog silovanja predstavlja posledicu dedovščine.
Kada tako maltretiranu decu rođenu 2000-tih, pošaljete u rat bez dovoljno obuke i sa premalo tehničkog znanja, nije verovatno da će proći bez posledica, niti će biti spremni da se žrtvuju za nejasne ciljeve bogatih političara i za starešine koji ih zlostavljaju. Upravo suprotno, mogli bi lako da odbiju izvršenje naređenja, sabotiraju sopstvenu opremu, obaraju svoje letelice ili da „slučajno“ pregaze pretpostavljenog oficira, što se upravo i događa u ukrajinskom ratu. Verovatno je baš zbog nedostatka poverenja Putin i odlučio da opozove regrute sa ukrajinskog ratišta, te da angažuje plaćenike grupe Wagner.
Kada ruska ratna propaganda pokušava da opravda agresiju na Ukrajinu denacifikacijom, a istovremeno regularni ruski vojnici treba da sadejstvuju sa pripadnicima Wagnera koji su listom tetovirani nacističkim simbolima, onda je razumljiv defetizam i moralno posrnuće agresora. Paradoksalno je da kompanija Wagner Group nije nigde registrovana i de jure ne postoji, ali finansiranje i konekcije sa vrhom državne, vojne i obaveštajne strukture Rusije je nesporno. Deklarisani osnivač Wagnera Dmitri Utkin (Dmitriy Valeryevich Utkin) je blizak saradnik Putina, pobornik nacističkih ideja i generalni direktor kompanije za ketering i ugostiteljsvo Jevgenija Viktoroviča Prigozina (Yevgeniy Viktorovich Prigozhin) koji finansira tu plaćenićku vojsku.
Iako se svojevremeno nismo pridružili sankcijama Saveta Evrope prema Putinovom prijatelju Prigozinu radi ugrožavanja mira, stabilnosti i bezbednosti Libije i rezolucije Saveta bezbednosti UN, možda je upravo sada vreme da pokažemo posvećenost evropskim vrednostima i pouzdanost partnerstva, a ne da ministar spoljnih poslova ignoriše upit EU o jedinstvenom pristupu sankcijama. Beograd nikada ne sme dozvoliti grotesknu banalizaciju nacizma, pa makar ona dolazila iz Moskve.
U mnoštvu informacija, vest da je generalni direktor beloruske kurirske službe SDEK Leonid Goldort zabranio prihvatanje paketa bez potvrde o vlasništvu nad robom, nameće nam pitanje o kakvoj se to pljačkaškoj hordi radi. Ruski istraživački medij Meduza je razotkrio ne samo imena vojnika koji su ukradenu robu sa ratišta slali u Rusiju, već i specifikaciju robe, njihovu težinu, destinacije i primaoce paketa. Ipak, treba naglasiti da u pozadini tako demoralisanih vojnika koji se bore za težinu plena stoji disfunkcionalna država i autoritarizmom devastirane vrednosti u društvu.
Uzroci ovakvih odnosa u ruskoj vojsci se nalaze u socio-ekonomskim nejednakostima i delom u etničkoj raznolikosti koja direktno utiče na društvenu diferencijaciju. Socio-ekonomska podeljenost je uvek predstavljala veliki izazov za Rusiju jer nije uspela da pronađe kompromis između državne stabilnosti i socijalnih potreba naroda. I bez obzira na nekadašnje prioritete, u poslednjoj dekadi Rusi daju prioritet standardu života u odnosu na vojnu moć i međunarodni uticaj. I dok država pokušava da smanji siromaštvo i izbegne socijalne nemire, u društvu raste nezadovoljstvo upravo zbog nejednakosti vlasti bliske oligarhije i ostatka stanovništva. Tako je pojava visokih plata prouzrokovala nestabilnost i osvetlila društvene tenzije pre svega zbog nepravednosti njenih uzroka.
Osnova etničkih tenzija u Rusiji predstavlja često rezultat subjektivne percepcije nečijeg položaja u društvu pre nego objektivni status. Ljudi različitog etničkog porekla ne mogu uvek da razumeju kakva su kulturna očekivanja drugih, a takvo razmimoilaženje se sa društva preliva i na vojsku. Zato boli kad oficiri ignorišu zlostavljanje vojnika prema kojima bi se trebali odnositi kao prema svojoj sopstvenoj deci. I umesto da vojnici zbog zaštitničkog odnosa stoje pored oficira do smrti, oni sa oružjem u rukama predstavljaju opasnost za sve u svojoj okolini, uključujući i njih same.
Imajući u vidu stanje u ruskom društvu i posledično u ruskoj vojsci, perspektiva Putinove „specijalne vojne operacije“ je sumorna. Jednostavno, pobeda je neostvariva bez obzira na količinu oružja sve dok Ukrajinci sanjaju najlepše snove o slobodi, a ruski vojnici brinu o načinu slanja ukradene robe. Jer po istoričaru Tukididu, tajna sreće je sloboda, a tajna slobode je hrabrost. Sada je hrabrost na strani Ukrajine, a nesrećan usud vojske sa deficitom morala na strani Rusije.
I bez obzira koji nivo razaranja možemo očekivati u novoj fazi rata, već se zna pobednik. Moralna pobeda Ukrajine je veća i važnija od bilo kakve vojne pobede, jer po Čerčilu osnova civilizacijskog morala leži u čovekovoj percepciji da radi ono što mora uprkos ličnim posledicama, preprekama, opasnostima i pritiscima.
Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike
STUPS: Bestijarijum