Najava Vlade Srbije da po prvi put formuliše Strategiju spoljne politike predstavlja ambiciozan i istorijski iskorak ka kreiranju predvidljivosti diplomatskih napora u okviru bilateralnih i multilateralnih odnosa na regionalnom i globalnom nivou. Takva Strategija bi uz osnovni društveni i politički konsensus trebala definisati beskompromisne vrednosti kojima smo posvećeni i nacionalne interese kojima težimo iz čega bi se generisali spoljnopolitički ciljevi Srbije. Pored toga, neophodno je da se u Srbiji definiše hijerarhija strateških dokumenata, te da u budućnosti izbegnemo partokratske nekompatibilne pseudostrategije ili radikalnu retoriku političkih činioca koji bi da manipulišu perspektivom zemlje.

Sve kreirane strategije u dosadašnjem periodu bi se u nakraćem roku morale usaglasiti sa Strategijom spoljne politike, a posebno Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane koje su u pojedinim segmentima izrađene po ugledu na vrednosti i interese jedne marginalne političke partije sa upitnim koalicionim potencijalom. Pored eksplicitnog određenja prema opredeljenju za unapređenje saradnje sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i interesu praktične saradnje sa NATO, Strategija spoljne politike bi trebala otkloniti i neke tehničke previde poput učešća Srbije u multinacionalnim operacijama i misijama isključivo pod okriljem UN, EU ili OEBS-a. Treba podsetiti da ćemo zajedno sa pripadnicima Oružanih snaga SAD učestvovati u mirovnoj misiji na Sinaju pod okriljem nezavisne mirovne organizacije “Međunarodne snage i posmatrači” kao deo koalicije voljnih zemalja.

Posebnu pažnju treba posvetiti preispitivanju i verifikovanju nacionalnih vrednosti koje proizilaze iz Ustava i nacionalnih interesa koji su definisani u Strategiji nacionalne bezbednosti. Sasvim sigurno će biti interesantno videti da li je interes “očuvanja postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi” iz Strategije nacionalne bezbednosti u koliziji sa ustavnom odredbom o “zaštiti prava i interesa svih državljana Srbije u inostranstvu”.

Od naše prve Strategije spoljne politike treba očekivati da u osetljivim savremenim geopolitičkim odnosima definiše naš odnos prema evropskim integracijama, odnosno da potvrdi dinamiku harmonizacije sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. U bezbednosnom kontekstu, u Strategiji bi mogli predvideti i predikciju dugoročne projekcije stabilne perspektive sa jasnom distinkcijom između održivosti vojne neutralnosti bazirane na konceptu totalne odbrane i kolektivnog sistema bezbednosti koji postaje izbor sve većeg broja zemalja. Po tim pitanjima, Strategija bi trebala da bude eksplicitna i nedvosmislena kako bi omogućila i evaluaciju političkih činioca i najviši nivo nacionalne i lične bezbednosti.

Elaboraciji bilateralnih odnosa sa konkretnim zemljama nije mesto u Strategiji osim ukoliko se ne radi o zemlji od strateškog značaja za vitalne interese Srbije. U tom smislu, možemo analizirati i predvideti bilateralno spoljnopolitičko težište naših diplomatskih napora u zavisnosti od zemlje ili zemalja koje budu apostrofirane. Ukoliko zadržimo posvećenost vojnoj, ali ne i političkoj neutralnosti, biće interesantno videti da li će biti ostavljena mogućnost multilateralnog ili bilateralnog savezništva i sa kojim organizacijama ili zemljama.

Sam reciprocitet u bilateralnim odnosima predstavlja jedan od diplomatskih alata za ostvarivanje spoljnopolitičkih ciljeva i zbog toga ne treba očekivati da se princip reciprociteta naglasi kao ključan u implementaciji Strategije. Reciprocitet i druge mere protiv pojedinih zemalja treba uvek imati kao mogućnost, ali korišćenje treba biti oprezno, argumentovano i dosledno. Zato nikad ne treba koristiti moćne alate spoljne politike emotivno, već samo u službi nacionalnih interesa i spoljnopolitičkih ciljeva. Uvek je mnogo važnija doslednost principima i normama međunarodnog prava od kratkoročnog spoljnopolitičkog uspeha bez mogućnosti strateške kapitalizacije.

Treba ipak biti optimista i nadati se da ćemo dočekati, po značaju istorijsku, Strategiju spoljne politike i tako prekinuti sterilnost i besciljnost spoljnopolitičkog lavirinta. U suprotnom ostaje nam samo nastavak tragikomedije apsurda i da se nadamo dolasku Godoa.

(Blic)