Još se nije ohladila fotelja od sedenja Gorana Vesića na čelu glavnog grada Srbije – dobro, zanemarimo senku Zorana Radojičića – a novorođeni gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je već počeo da briljira sa svojim izjavama.

Između krivljenja više sile i bivše vesićevske vlasti za oronulu propast beogradskih ulica, uspeo je i da dokaže da je rođen za ovu neoradikalsku eru glorifikacije zločinaca i smrti.

Naime, na ponovno traženje da se ukloni mural u Njegoševoj Ratku Mladiću, osuđenom ratnom zločincu i jednom od najodgovornijih za genocid u Srebrenici, on je rekao da je taj isti utamničeni zlikovac „branio srpska ognjišta i da verovatno da nije bilo njega, Srbi iz Bosne bi završili slično Srbima iz Hrvatske“.

Nevermind, ovakve trabunjarije i idu uz liniju službe naprednjačkih lakrdijaša, koji suštinski, manje ili više, pojma nemaju o čemu pričaju, što, razume se, ne opravdava ovakve izjave.

Kod Aleksandra Šapića je izuzetno simptomatično bilo, još dok je bio rock zvezda opozicije, kada je oko sebe okupio jednu ligu izuzetnih džentlmena koji su se izdvajali po svom ekstremno mračnom pogledu kako bi sadašnja Srbijatrija trebalo da izgleda. Među njima su bili i Svetozar Andrić, osnivač koncentracionog logora Sušica u Vlasenici koji je bio namenjen za bošnjačko stanovništvo tokom rata u Bosni i Hercegovini, kao i Ratko Dmitrović, stari miloševićevski propagandista, borac za Srpsko Pitanje i huškač protiv svega što nije srbijanskog porekla.

Naravno, sastrugalo se tu još iz raznoraznih desničarskih kazana, ali je čitava ta družba jasno, glasno i ponosno stajala iza Aleksandra Šapića. Dok je on lupao u zvona i pričao kako nema ništa od saradnje sa Srpskom naprednom strankom, ostatak opozicije je sa njim tada, setimo se, koketirao i nežno flertovao opipavajući mu puls na koju će stranu da prevagne.

O čudovišnoj ekipi oko njega bilo je reči u dva i po medija, pokojoj kolumni i u saopštenju neke organizacije. I to je bilo to, dalji razvitak događaja i stapanje njega i njegove partije, podrazumeva se, znamo.

Međutim, odjednom su svi navrli na tog istog Šapića koji sada pliva u bazenu, kao nekada, ali ne više sa vaterpolistima, već sa mufljuzima, krvnicima i ostalim dželatima naše sudbine, da on ode i okreči mural. Traži se od osobe koja sve vreme veliča četničke zulume i zalaže se za otvaranje muzeja pokretu koji je tokom Drugog svetskog rata sarađivao sa okupatorima i klao sve pred sobom.

Takođe, traži se od persone koja izjavljuje da neće da otvori „Europrajd“ u tik pred trenutak kada će oči sveta biti uperene u Beograd zbog tog događaja. Upravo od takve konstrukcije ličnosti se traži da ode i ukloni ono ruglo nasred Vračara.

Da, da, da, ne traži se to od Aleksandra Šapića, već od gradonačelnika Beograda, on predstavlja grad, predstavlja sve građane, i tako već u krug slušamo staru istu pesmu o tome kako „institucije i njeni predstavnici bi trebalo da rade svoj posao“. Ali, ne rade! I neće raditi, dok god je naprednjačka aždaja na vrhu piramide.

Jer, da se ne lažemo, Aleksandar Šapić je konačno jedan sirovi prikaz u malom svega onoga što SNSrbija predstavlja. Sve je tu: homofobija, ratni zločinci, njuejdž četnicizam, patrijarhat, klerikalizam, pohlepnost, šta sve nema – čitav jedan spektar iskrivljenog sistema vrednosti, koji je ovde na steroidima već deset godina.

Šapićeva uloga glavnog čoveka ovog epicentra anticivilizacijskih oluja na Balkanu jeste samo kozmetičke prirode. Ali, ipak, ko ume da pogleda malčice bolje, videće u njemu jednog sistemski zatrovanog građanina Srbije, koji, nakon 30 godina konstantnog upumpavanja mržnje i zla, postaje biće koje, bez trunke zastajanja, pardona i stida, izjavljuje da osoba, koja je odgovorna za ubistvo 8.372 Bošnjaka, samo je branila „srpska ognjišta“, negirajući najveći zločin koji se desio na tlu evropskog kontinenta nakon Drugog svetskog rata.

Upravo u tim njegovim očima je ogledalo svih nas. Ne ono što smo bili, kao što je on bio čuveni sportista, već ono što smo postali.

(Danas, foto: lična arhiva)