Prošla je još jedna godišnjica početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), ali ovoga puta bez velike državne pompe, pošto vladajuća družba ima prečih briga od zvaničnog samosažaljevanja nad tom tromesečnom nepravdom, koja se zbila 1999. godine.

Nekoliko protesta se desilo i još je najavljeno, među kojima je jedan i u organizaciji Studenata u blokadi, povodom tog važnog datuma u našem društvu.

Nažalost je postalo sasvim razumljivo i logično da najmanje reči ima o celom kontekstu i zašto je to NATO bombardovanje postalo jedna od glavnih motornih snaga u našoj kolektivnoj svesti. Iako se o ta tri meseca zaista malo zna u mejnstrimu, osim što se to prepričava isključivo kroz lična sećanja, niko, uključujući i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ne preza od posezanja za brojevima, koji idu do 2.500 ubijenih.

Svake godine, svi kao jedan – vlast, opozicija, većina medija, propagandni razglasi, intelektualna elita i šira javnost – pričaju o tome kako se ceo svet udružio protiv Srbije, ali niko ni u jednom trenutku ne ulazi dublje od te prve rečenice u koren problema.

First thing first, država Srbija nikada nije sačinila zvaničan spisak žrtava NATO bombardovanja. Poimenični popis žrtava je 2014, u okviru projekta pomirenja REKOM, objavila nevladina organzacija Fond za humanitarno pravo. Prema tom popisu, u NATO napadima poginulo je 756 ljudi – i to 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga.

Na teritoriji Srbije ubijena je ukupno 261 osoba, 10 u Crnoj Gori, a 485 na Kosovu. Od ubijenih civila, njih 206 su bili srpske ili crnogorske etničke pripadnosti, 218 su bili Albanci, 14 Romi, a 14 civili drugih nacionalnosti.

U bombardovanju je stradalo 275 pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i policije, i 29 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Popis je i dalje otvoren za upisivanje žrtava.

Fond za humanitarno pravo objavio je i to da su „najmasovniji zločin počinile srpske snage 27. aprila 1999. godine u selu Meja. „Tada su iz kolona albanskog stanovništva, proteranog iz sela u opštini Đakovica, izdvojili najmanje 300 muškaraca, zadržali ih, potom streljali i njihove posmrtne ostatke prebacili u Srbiju, i ukopali ih u sedam masovnih grobnica na policijskom terenu Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) u Batajnici kod Beograda.“

Ni u jednim novinama, političkim govorima, na protestima protiv NATO ili pri obeležavanju bilo kakvih godišnjica, niti na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, niti bilo gde drugde, nećemo čuti da je upravo za vreme tog tromesečnog bombardovanja Srbije i Crne Gore, ubijeno oko 7.000 Albanaca, prema podacima Fonda, dok je ukupno tokom sukoba 1998. i 1999. ubijeno 10.500 ljudi od čega je 8.700 civila.

Retki su oni koji spominju hladnjače koje su prevozile, baš tokom bombardovanja, leševe albanskih civila – žena, dece, staraca – po Srbiji, ne bi li ih sakrili od potencijalnog upada NATO kopnenih trupa.

Takođe, niko neće reći da je, dok su bombe padale, na stotine hiljada Albanaca proterano sa Kosova. Procenjuje se da ta brojka ide do 800.000, prema podacima Hjuman rajts voča (HRW), budući da ih se toliko vratilo nakon dolaska međunarodnih snaga.

Ništa se od toga ne uklapa u autoviktimizirajući narativ koji je oberučke dočekan među stanovništvom, koje je suštinski tražilo krivca za patnju, siromaštvo i nemaštinu, pa čak ni u sterilnu levičarsku antiimperijalističku retoriku, pošto bi moralo da se postavi pitanje uloge Srbije u svemu tome.

Kako bi celo jedno poglavlje puno krvi, zla i bola bilo prilagođeno za vijek i vijekova prema potrebama svih političkih narativa, za to su se pobrinule i vlasti nakon pada Slobodana Miloševića, pa su u istorijske udžbenike ratovi iz devedesetih, uključujući i NATO bombardovanje, uneti kao pobede, sa ciljem da se poraz prikrije ili minimalizuje.

Tako profesorka i istoričarka Dubravka Stojanović u svojoj knjizi „Prošlost dolazi“ objašnjava da se ovakva strategija primenila da bi se prikrili porazi srpske strane u Hrvatskoj, na Kosovu i u sukobu sa NATO.

„Autori su sve preduzeli da se ne bi razumelo zašto se Srbija uopšte našla u ratu. Nije objašnjen program sa kojim je Slobodan Milošević ušao u rat, niti šta je trebalo da bude ‘država u kojoj će živeti sav srpski narod’. (…) Nije opisana ni politika prema Kosovu i kosovskim Albancima u vreme Miloševićeve vlasti, kao ni sve što je dovelo do intervencije NATO pakta, pa ostaju potpuno nerazumljivi gubitak Kosova i proterivanja tamošnjih Srba.

Umesto da se posle Miloševićevog pada srpsko društvo suočilo sa svojim porazima i pogrešnim politikama i da je probalo da izvuče neophodne zaključke koji bi pomogli da se ovakve greške više ne ponove, ovi porazi su ne samo prikriveni, već se od njih u poslednjih deset godina pravi kult herojstva koji obećava osvetu“, konstatuje u svojoj knjizi profesorka Stojanović.

Njenim rečima može da se, zapravo, objasniti čitav vakuum iliti siva zona koja postaje plodno tlo za svakoga koji bi želeo da ovo pitanje zloupotrebi i manipuliše. Za desničarski spektar, NATO bombardovanje je predstavljeno kao apsolutna i konačna borba dobra i zla; sa jedne strane je goloruki i hrabri narod koji se bori protiv celog sveta; međutim, i za dobar deo levice NATO bombardovanje je svojevrsna antiimperijalistička borba i uvod u kapitalističko porobljavanje srpskog naroda.

I za jednu, i za drugu stranu, nažalost, taj 24. mart predstavlja jedan novi poredak, nultu tačku, pre koje se ništa nije desilo, kao što se ni nakon nje ništa nije zbilo, već se stvara utisak da se ostalo u tom datumu i toj godini, te nam ona danas predstavlja formativnu suštinu našeg identiteta. Identiteta u kojem se jedan mali narod usprotivio imperiji zla.

Stavljati NATO bombardovanje u kontekst ne znači abolirati taj čin, već pokušati da razumeš kako je došlo do te kulminacije, šta mu je prethodilo i kakve je suštinske posledice ostavilo, jer ono nije bilo nikakva elementarna nepogoda iliti biblijska kazna, već erupcija svih mogućih društveno-političkih dešavanja tokom devedesetih godina.

Zato se ono i uzima kao jedna tačka van svakog mogućeg konteksta koja služi za potkusurivanje u svakojake svrhe, dok suštinska istina ostaje u zapećku cele priče. Jer od te prave istine bi se srušio čitav nakaradni sistem, koji je stvoren kako bi ova mašinerija zla mogla kontinuirano da funkcioniše i stvara nove ujdurme za buduće generacije.

(Danas, foto: lična arhiva)