Svenarodni skup iliti Vučićev kontramiting održan 12. aprila u Beogradu, nije bio politički događaj u klasičnom smislu kakav smo navikli do sada. Nije imao za cilj da nešto kaže, pokrene ili ponudi, osim tog dekorativnog pretakanja u Pokret za narod i državu.

Ne, njegova funkcija bila je isključivo simbolička: da proizvede sliku stabilnosti. Da potvrdi moć. Da opravda nasilje. I da legitimizuje podizanje nivoa represije u budućnosti.

Greška je antivučićevske scene što su brojali koliko je ljudi došlo na njegovu kazališnu predstavu. Došlo je dovoljno za kameru. Više od deset televizijskih kanala, uključujući gotovo celu nacionalnu frekvenciju – osim RTS-a, koji se uključio kroz Dnevnik, i, zanimljivo, Hepija, koji je to potpuno ignorisao – direktno je prenosilo ceo događaj.

To nije beznačajno – gledaoce nije trebalo ubediti argumentima, već brojem. Masa na trgu je bila slika koju je trebalo proizvesti za njegove simpatizere, koji su u biti veoma pasivni. Poruka je jasna: vidite koliko nas ima, sve je pod kontrolom. Takođe, ta slika se ne obraća samo njegovom jezgru iza ekrana, već i onima koji su i dalje u dilemi, koji ne mogu baš najjasnije da se odrede prema studentima, opoziciji, ali ne žele baš ni da budu za vlast.

Obraća se čak i onima koji nemaju dovoljno političke pismenosti, ali su protiv SNSrbije, pa mogu ovu sliku da protumače kao neku vrstu epiloga kako imperija uzvraća udarac.

Raspoloženje ljudi koji su bili na samom događaju je uopšte nebitno, sve je to deo scenografije i dekoracije. Prava publika sedi kod kuće, pred ekranima, i konzumira naraciju koja mu se nudi.

U tom kontekstu, Vučićevo pojavljivanje sa čovekom na ivici mentalne i fizičke sposobnosti dobija dodatnu dimenziju, jer to nije omaška. To je svesna zloupotreba slike nemoći u službi sile: mi kontrolišemo stvarnost, čak i tuđu slabost koristimo kao alat. To znači da su spremni i na gore. Da nema moralnih linija koje neće preći.

A sve to da bi pokrili ono što zaista boli: EXPO, litijum, strane investicije, milijarde koje treba da se zavrte u narednim godinama, i obećanja koja su pala iza zavese. Pobuna koja je blokirala ulice, makar na kratko, pokazala je da postoji tačka ranjivosti – ne samo politička, već ekonomska. Kapital ne trpi nestabilnost. A stabilnost mora da se iscenira, svakog dana, svakog minuta. Jer kako drugačije da on održi ovu neoliberalnu despotovinu na periferiji Evrope.

Nažalost, predsednik Srbije je maher u tim stvarima, ne smemo više da se iznenađujemo. Već najavljuje turneju po gradovima gde su studenti digli glas. Na prvi pogled, to izgleda kao očajnički potez – ali u njegovoj logici to ima dubljeg smisla, jer na taj način on nastavlja sa terorom stabilokratije. Predstavlja sebe kao nekoga ko sada kadi i ispravlja grehe pobunjenika.

Stalno ponavljanje mantri o „demokratskoj i mirnoj borbi“ funkcioniše kao gaslajting. U stvarnosti, njegova vlast se zasniva na finim i difuznim oblicima represije. Tu nema tenkova, metaka i pendreka ko kod Miloševića, ali ima otkaza, smanjivanja plata, pretnji, dehumanizacije, konstantnih privođenja, gaženja ljudi po ulicama i razbijanja vilica od takozvanih slučajnih prolaznika.

I zato je ovaj trenutak opasan. Jer imperije ne umiru elegantno. Kad krenu da tonu, grizu još jače. A sve više deluje da Vučićev režim ulazi u takvu fazu – ali ne samo kao ogromni kolaps, već i kao produžena agonija. Ovo jeste njegov kraj, ali to može da potraje. I može da bude sve brutalnije.

Autor je slobodni novinar

(Danas, foto: Autonomija)