Posle sedam godina pisanja kolumne za Politiku, novi glavni urednik je odlučio da je ukine, bez obrazloženja i bez obaveštavanja autora.

Koliko je to nedostojno i nedžentlmenski, suvišno je reći. Tužna je vlast koja se boji teksta, neuspešno je društvo gde nema mesta za kritičko mišljenje. Koliko su totalitarni, nesigurni i uplašeni, najbolje pokazuju ovim potezom. Moj tekst o stabilokratiji je očigledno dotakao suštinu suštine, dotakao u žicu koja ih najviše boli. Cenzurisanjem teksta, dali su za pravo svakoj reči u njemu i učinili ga samo značajnijim.

Za pojedine države Zapadnog Balkana, često se u međunarodnim krugovima koristi naziv „stabilokratija“. Ovaj pojam označava uspostavljanje prividne i površinske političke stabilnosti, pre svega putem razbijanja i marginalizovanja opozicije, kao i isključivanja svakog kritičkog mišljenja iz javnog prostora. Termin je prvi put skovan 2012. godine i tada je kao školski primer uzimana Crna Gora, dok se u poslednje vreme najčešće citira Srbija u ovom kontekstu.

Svo relevantno iskustvo pokazalo je brojne kobne strane ovakvog načina vladanja. Koncentracija političke moći u rukama jednog čoveka – koji štaviše nije vođen nikakvom ideologijom niti političkim programom – iskrivljuje i korumpira proces donošenja odluka u državi. Budući da svi akteri znaju da će na kraju presuditi čist kapric, odnosno lična procena tog čoveka – procedure, institucije i stručna mišljenja gube svaki značaj. Rezultat delovanja u takvom sistemu jeste donošenje pogrešnih odluka, nestručna selekcija javnih investicija, pad produktivnosti rada i neefikasnost javnog sektora.

O posledicama „stabilokratije“ u Srbiji najrečitije govore objektivni pokazatelji, od izuzetno niskog ekonomskog rasta u odnosu na okruženje, preko malog procenta investicija u društvenom proizvodu, do velikog jaza između najbogatijih građana i svih onih ostalih. Inherentne pojave ovakvom načinu vladanja su su klijentelizam i korupcija.

Negacija meritokratije u društvu i slobodne tržišne utakmice sprečava stvaranje nove vrednosti, tako da država pokriva svoje troškove rasprodajom nacionalnih resursa – najnoviji primer je davanje beogradskog aerodroma u koncesiju strancima, bez ikakvog rezona i računice. Svojevrstan sud građana o „stabilokratiji“ predstavlja i masovni odlazak mladih i stručnih iz zemlje, koji u poslednje tri godine poprima razmere egzodusa.

Srodni pojmovi ovome su autokratija, populizam i fasadna demokratija. Međutim, pored brojnih sličnosti sa njima, „stabilokratija“ ima i jednu posebnu odliku. Naime, ona podrazumeva određeni stepen podrške, odnosno razumevanja Zapada za ovakav način upravljanja na Zapadnom Balkanu. Obično se radi o transakcionoj podršci za obavljanje određenog političkog projekta. U slučaju Crne Gore, radilo se o ulasku ove države u NATO, bez organizovanja referenduma.

Kada je reč o Srbiji, podrška „stabilokratiji“ u određenim konzervativnim krugovima na Zapadu je pružena u zamenu za potpisivanje međunarodnog ugovora o normalizaciji sa Prištinom, na osnovu koga bi Kosovo steklo članstvo u Ujedinjenim nacijama.

Međutim, nakon šest godina „stabilokratije“ u Srbiji, stepen privatizovanja države je toliki da čak ni pojedini akteri u Evropi više ne uspevaju da žmure na neke pojave. Naime, Evropska unija je prošle nedelje u pristupnim pregovorima sa Srbijom u Briselu otvorila samo dva dodatna poglavlja, umesto planiranih pet. Nekoliko država članica EU, među kojima i Francuska, navelo je slab progres u poglavlju 23 (pravosuđe i osnovna prava), kao razlog za zaustavljanje evrointegracija, dok je komesar za proširenje pojasnio da korupcija i pranje novca predstavljaju problem za Srbiju, ali i njeno okruženje.

Ukratko, „stabilokratija“ podriva pravne i ekonomske temelje Srbije, suštinski je udaljava od razvijene Evrope, i donosi loš politički i investicioni imidž. Pomenuto potpisivanje „međudržavnog“ sporazuma sa Prištinom, koje već stidljivo najavljuje ova vlast, ne bi Srbiju približilo Evropskoj uniji. Naprotiv, nastavak njihove deklarativne podrške aktuelnoj upravljačkoj ekipi, uz sve veći stvarni jaz između naše zemlje i naprednih evropskih država, učinio bi da Srbija bude definisana, umesto kao buduća članica, kao svojevrsna „tampon zona“ između Evrope i Bliskog istoka.

Ta „tampon zona“ bila bi ograđena bodljikavom žicom od ostatka Starog kontinenta i postala bi stecište prljavih tehnologija, radno intenzivne proizvodnje, kao i nevoljnika koji beže sa kriznih područja u svetu, u nadi da će se dokopati Zapada. Takvu sudbinu moramo izbeći.

Ključni preduslov za kovanje neke bolje sudbine jeste kvalitetnije i odgovornije upravljanje. Loše upravljanje se ne može zamaskirati agresivnom propagandom, ili rukovanjem sa stranim državnicima, koji samo vide priliku da se okoriste neodgovornošću naše vlasti.

„Stabilokratija“ možda deluje kao predah usred oluje, ali u biti predstavlja „belu smrt“, koje nismo odmah svesni dok želimo samo da malo odspavamo u snegu.

Nema prečice do razvijenog sveta, a put ide samo preko podele vlasti, poštovanja ustava, nezavisnog pravosuđa, uključivanja širokog kruga ljudi iz struke u proces donošenja odluka, osmišljavanja razvojne politike, uvođenja kulture rezultata i meritokratije, ljubomornog čuvanja suverenosti, kao i negovanja kritičkog mišljenja.

Autor je potpredsednik Narodne stranke i programski direktor CIRSD

(Danas)