Ima pitanja o kojima ne sme biti političkih kalkulacija. Takvo je za Srbiju pitanje Srebrenice. Od toga da li će taj zločin biti jasno i nedvosmisleno osuđen u velikoj meri zavisi budući razvoj Srbije, kaže za „Blic nedelje“ Dubravka Stojanović, istoričarka.
– Društva koja ne osećaju empatiju prema tuđim žrtvama, koja ne osećaju sažaljenje, pokazuju time znake ozbiljnih i dubinskih problema. Takvo stanje moralne entropije vodi društva samo u dalje propadanje i njihovu budućnost čini neizvesnom. Zbog toga to i jeste prvorazredno političko pitanje, ali nikako pijačne politike gde ćemo se “džorati” u disciplini “genocid za glasove” ili nešto slično. To je sramno – smatra Stojanovićeva.
Kod nas je, međutim, sve politika, i to najčešće prizemna, pa je to slučaj i s određivanjem prema zločinu.
Licitirati sada o tome da li se u Srebrenici desio zločin i da li je njegovo ime genocid, koliko je cinično, toliko je i nečovečno.
Još ciničnije je predlagati dve rezolucije o osudi zločina, jednu o Srebrenici, a drugu o svim drugim zločinima proteklih ratova, a sve da bi ova o Srebrenici uopšte prošla.
Jer, trpati u isti koš civilizacijsku obavezu da osudimo zločin u Srebrenici, ali i sve druge zločine, govori o neshvatanju problema. Zločini počinjeni prema Srbima na savesti su tamo nekih drugih naroda čiji su ih predstavnici činili. Za to treba oni da se izvinjavaju i nama i svojim budućim generacijama i s tim što na zločine ćute neka oni žive.
Naše je, dakle, da osudimo nesumnjivi zločin koji se dogodio u ime politike i ideologije koja je, nažalost, tada bila preovlađujuća ovde, u Srbiji, a na kojoj su se akteri zlodela nakon svega i bez trunke kajanja još i neviđeno obogatili. To što mnoge od njih i danas ovde slave kao heroje, pitanje je savesti takvih koji kao heroje slave odmetnike, zločince i prevarante, ako se savest u tim prilikama uopšte računa, ali to je i pitanje za sve nas.
Za parlament i vlast, to je obaveza, sve drugo je uvredljivo. Pre svega za žrtve, ali i za iole normalne ljude u ovoj zemlji.
I nisu tu potrebne ni duge pripreme, ni preterano “štimovanje” teksta tako da odgovara i ovima i onima. Dovoljno je sprovesti presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu iz februara 2007.
Obaveza naše države je nesumnjiva i ogleda se u nalogu da odgovori onome piše u presudi Međunarodnog suda pravde.
– Sada, u svetlu toga, da se ne bismo ponašali kao da ta presuda ne postoji, i da smo kao zemlja potpuno oslobođeni svega, kako se kod nas nažalost ponaša većina političara i medija, moramo nešto da učinimo. To što se može učiniti jeste prihvatanje osude onoga što je urađeno u ime Srbije i srpskog naroda. To ne znači nikako prihvatanje kolektivne krivice, nego izraz gnušanja i gađenja – kaže profesor.
Reč je, znači, o moralnoj obavezi naše zemlje da osudi taj zločin, a to podrazumeva da pruži simboličnu kompenzaciju BiH donošenjem deklaracije (rezolucije) kojom se izvinjava svim žrtvama zločina.
– Ako mogu da pomognem u formulaciji teksta deklaracije, onda bi to moglo da se kaže ovako: „da osuđujemo gnusni zločin u Srebrenici, koji su međunarodni sudovi okvalifikovali kao genocid“, čime bismo izbegli sopstvenu kvalifikaciju. Inače, nama je ta deklaracija i te kako potrebna za povraćaj ugleda, koji nismo uspeli još da povratimo. Istovremeno od tog istog suda tražimo savetodavno mišljenje, a nećemo baš ništa da učinimo da izvršimo ono malo od njegove presude. Zato nam je ona i potrebna – smatra Vojin Dimitrijević.
Uz sve to, kako je Srbija članica UN, trebalo bi, za početak, da poštuje tu instituciju, podseća Dubravka Stojanović.
– Ali važnije od toga jeste činjenica da Međunarodni sud pravde svojim odlukama precizira postojeće akte, postavlja međunarodnopravne norme. Neprihvatanjem odluka i definicija koje je postavio taj sud mi bismo sebe sami stavili izvan međunarodnih zakona, na koje često volimo da se pozivamo. To bi bio samo još jedan od dokaza da mi sami sebe stavljamo u poziciju međunarodnog otpadnika, da sami sebe izolujemo. U kombinaciji s moralnom tupošću to može dati pogubne rezultate po Srbiju – zaključuje Stojanovićeva.
Najteža osuda
U presudi Međunarodnog suda pravde Srbija je proglašena krivom po dva osnova: jer nije učinila ništa da bi sprečila genocid u Srebrenici i jer nije kaznila, odnosno izručila Haškom tribunalu, optužene za taj zločin. Proglašena je odgovornom i za kontinuirano kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida od 1995. do danas, zbog odbijanja da Tribunalu izruči optužene za genocid s Ratkom Mladićem na čelu. Inače, presuda Međunarodnog suda u sporu „Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore“ je najteža osuda jedne države u istoriji suda.
(Blic)