Prošlo je mesec dana otkako su u Iranu počeli protesti širom zemlje izazvani smrću 22-godišnje Mahse Amini koja je umrla nakon što su je pritvorili pripadnici iranske moralne policija, a zbog navodnog kršenja zakona koji nalaže da žene pokrivaju kosu hidžabom ili maramom. Iako žene u Iranu već duže vreme izražavaju nezadovoljstvo na ulicama i društvenim mrežama zbog strogih propisa o nošenju hidžaba tako što skidaju veo u javnosti i objavljuju snimke na mrežama, ovaj događaj je ljude masovnije izvukao i na ulice, uprkos brutalnoj reakciji režima prema protestantima.

Iranska agencija za ljudska prava (HRANA) saopštila je da su od 17. septembra do 14. oktobra na protestima poginule 233 osobe, uključujući 32 maloletnika/ca. Prethodno je organizacija Iran Human Rights sa sedištem u Oslu procenila da je ubijena 201 osoba.

Demonstranti su 15. oktobra pozvali na demonstracije u severozapadnom gradu Ardabilu zbog smrti petnaestogodišnje Asre Panahi za koju aktivisti kažu da su je snage bezbednosti pretukle na smrt. Asra Panahi bila je jedna od nekoliko učenica povređenih u incidentu u Ardabilu, navodi se u saopštenju Koordinacionog saveta sindikata nastavnika. Snage bezbednosti su ih napale kada su odbile da pevaju himnu, koja veliča vrhovnog vođu, dodaje se u saopštenju. Zvaničnici odbacuju ove navode, a na državnoj televiziji kažu da je Asra imala problem sa srcem.

I smrt Mahse Amini vlasti pravdaju na isti način. Da podsetimo.

“Policija za moral” u Iranu privela je 13. septembra zbog nepravilnog nošenja hidžaba, 22-godišnju Amini. Odveli su je u policijsku stanicu na „prevaspitavanje“ i tri dana nakon toga je preminula. Njenu smrt iranske vlasti objasnile su srčanim udarom, dok aktivsti i aktivistkinje za ljudska prava, javnost i porodica tvrde da je u pitanju smrt usled teških telesnih povreda.
Protesti su najpre izbili u rodnom gradu Mahse Amini, a potom su se proširili na celu zemlju, Glavni slogan, pored onoga što se uzvikuje protiv sistema, jeste: Žene, život, sloboda. Prvih desetak dana protesta nastradale su desetine ljudi, a uhapšene stotine. Na protestima je ubijena i Hadis Najafi. Dan ranije njena slika kako veže kosu i kreće u borbu protiv diskriminacije obišla je svet.

„Borba za slobodu vjeroispovijesti i svoje tijelo„

Kako je došlo do toga da se žene koje ne žele da nose hidžab na ulicama Irana hapse i da tu “neposlušnost” plaćaju životom. Kako je sve počelo?

Pobedom islamske revolicije 1979. godine ženama je nametnut poguban način života u Iranu, koji im nalaže da se moraju pridržavati šarija, odnosno načina življenja, oblačenja i svega što podrazumeva praktikovanje Islama na najradiklaniji način, za Autonomiju objašnjava direktorka Akademije za žene u Sarajevu Maja Gasal – Vražalica.

“Dok su na vlasti bili reformisti taj striktni način, ako govorimo baš o nošenju hidžaba, nije bio sankcionisan. Žene su imale pravo izbora da nose hidžab onako kako one smatraju da je za njih prikladno i da im je ugodno. To je bio neki vid slobode, pa se dozvoljavalo da se taj hidžab nosi tako da se vidi kosa ili pramen kose ili da ga žene nose na pola glave. Međutim, pobedom konzervativaca sve se menja. Nametnula se šarija i žene nepoštivanjem šarija i propisanog načina odijevanja i življenja bivaju sankcionisane. I na osnovu toga se uspostavlja i moralna policija kao javna institucija, finasirana od svih građana i građanki. Ide se čak do te mjere da su i u javnom prevozu omogućeni skeneri koji skeniraju žene koje ne nose hidžab po tim restriktivnim mjerama koje su propisane”, ukazuje naša sagovornica.

Danas, 43 godine nakon islamske revolucije žene su masovnije digle glas. Filmska i televizijska rediteljka iz Bosne i Hercegovne Nejra Latić Hulusić takođe budno prati dešavanja u Iranu i za Autonomiju iznosi svoje viđenje dešavanja:

“Koliko god bile tragične ove dve smrti djevojke Mahse Amini koja je, slobodno mogu kazati, ubijena, odnosno preminula u Centru za reedukaciju, i Hadis Nadžafi koja je ubijena sa šest metaka dok je protestvovala, toliko je to postala svijetla tačka u tom društvu. Te smrti su tragične, ali će biti manje tragične ukoliko protesti nastave i ako žene uspeju, za početak u Iranu, ali se onda nadam da će se to proširiti i dalje, ako se uspiju solidarno izboriti za slobodu vjeroispovijesti i svoje tijelo.”

Svaka kontrola žene i institucionalno sputavanje njene slobode dovodi do zloupotreba i nasilja. Pa tako u svakodnevici u Iranu nije nerealno da neko od muškaraca zloupotrebi moralnu policiju i svoju partnerku, suprugu, buduću suprugu prijavi bez razloga i izloži je merama preobrazovanja u ustanovama u koje se žene šalju u okviru moralne policije, objašnjava aktivistkinja Maja Gasal – Vražalica.

“Ja sam recimo čitala intervju osobe koja je vojnik, policajac moralne policije. On je anonimno dao intervju iz perspektive da se ne slaže sa svim onim što se sprovodi i što je zadatak te moralne policije u Iranu, ali je takođe rekao da je i on, kada se prijavljivao i bio regrutovan za policiju išao sa tom namjerom da zaštiti žene. Da u stvari moralna policija štiti žene od onih, od kojih bi, da one nisu obučene u skladu sa pravilima, imali neke fantazije ili imali povoda da ih seksualno ili na bilo koji drugi način napadnu”, navodi ona.

Obrazovni sistem i verski autoriteti na Balkanu kao moralna policija

To nastojanje da se ženi pripiše da svojim oblačenjem, ponašanjem, pojavom izaziva nasilje univerzalna je pojava i poznata je aktivistkinjama za ženska prava i u Srbiji, regionu i evropskim zemljama. Da bi ilustrovala tu praksu u svojoj zemlji Maja Gasal – Vražalica navodi primer istraživanja Akademije za žene o krivičnom delu silovanje na uzorku 280 ispitanika i ispitanica u Bosni i Hercegovini.

“Na pitanje da li bi prijavile da su žrtve krivičnog dela silovanja od 280 njih 90 kaže da ne bi, prvenstveno zbog stigme, etiketiranja i zbog osude, naročito unutar porodice, jer se uvek polemiše to da li je suknja bila ove ili one dužine, da li je šminka bila previše izazovna, da li crveni lak i karmin pozivaju muškarca na seksualni akt. I sada kada napravimo paralelu između Irana i nas zaključak je da mi nemamo zvaničnu moralnu policiju koja je državna institucija i formalno uspostavljen represivni organ, ali imamo moralnu policiju koja nas obrazuje i odgaja. To je javnost, to je obrazovni sistem, tu aspolutno ne treba isključiti ni vjerske institucije i vjerske autoritete.”

Pravo žene na svoje telo, danas u 21. veku, morao bi biti imperativ smatra rediteljka Nejra Latić Hulusić. Kako kaže, kada govorimo o pravu žene na svoje telo i svakoj slobodi koju ona može da uživa u svom telu, to onda podrazumeva i slobodu da se ta žena odluči da li će nositi hidžab ili ne. Takvo pravilo bi, u nekom idealnom svetu, trebalo da važi u svakoj državi. Nejrin izbor jeste da nosi hidžab, ali to je ne sputava da poštuje i podržava svaki ženin izbor, pa i onaj koji je različit od njenog.

“Ja se sa jednakim žarom borim ze žene koje žele da nose hidžab u javnom prostoru da ih se ne isključuje i ne omalavažava, te ne diskriminira na radnim mjestima, ali se sa istim žarom borim i boriću se da žene koje ne žele da pokrivaju svoje tjelo na taj način imaju potpuno pravo i slobodu da kažu da to ne žele”, ističe ona.

Koliko smo daleko od stanja svesti da je različitost u redu? Da je u redu da nosimo hidžab ili da ga ne nosimo, da imamo pravo da jedna bude ateistkinja, druga muslimanka, treća hrišćanka…?

“… a da četvrta bude lezbejka”, dodaje Maja Gasal Vražalica u razgovoru za Autonomiju i obrazlaže. “Namjerno sam to spomenula jer se u Bosni i Hercegovini i ne samo u BiH, pratili smo naravno i organizaciju vašeg prajda i svega što se dešavalo… dakle, u regionu pa i u nekim evropskim zemljama, pitanju ljudskih prava pristupa selektivno. Ako uzmemo BiH koja je mala i vrlo kompleksna, koja ima iza sebe rat, koja ima sada jedan etno nacionalni naboj kao prioritet svih prioriteta, u kojoj postoje tri primarne različite konfesije, onda se vidi da u zavisnosti u kom dijelu BiH živite i sa kojim većinskim dijelom stanovništva ste okruženi, od toga zavisi koja se pravila te neformalne moralne policije nameću. Ja recimo, kao neko ko se izražava kao ateistkinja, apsulutno sam za pravo izbora da li će se žena pokriti, do koje mere će se otkriti, na koji način će ona praktikovati sve ono što ona misli da su njena vjera, ruitali i njeno opredjeljenje”, kaže ona.

Kako je vaša djevočica sa deset ili dvanaest godina sama odlučila da se pokrije?

Ono sa čime, međutim, Maja Gasal Vražalica nije saglasna jeste praksa da se devojčica od deset ili dvanaest godina pokriva, jer to nije odluka tih devojčica, nego njenih roditelja.

“Roditelji su odlučili da pokriju svoju djevojčicu, e onda ti roditelji možda nekada pričaju da ne bi trebalo da se brani nijednoj ženi da ulazi u javnu instituciji ili da treba da ima pravo da bude u oružanim snagama BIH sa hidžabom ukoliko želi i slično, ali onda ih treba pitati kako je vaša djevočica sa deset ili dvanaest godina sama odlučila da se pokrije. Sa ovom izjavom i ovakvim načinom razmišljanja ja ću u nekom kontekstu biti islamofob u Bosni i Hercegovini”, napominje ona.

Druga sagovornica Autonomije Nejra Latić Hulusić ne bi je nazvala islamofobičnom. Tema pokrivanja maloletnih devojčica je vrlo kompleksna i njom bi trebalo, kaže, da se pozabave pedagozi i to na vrlo delikatan način tako da se ne vređa nečiji identitet, ne osporava pravo na veru i veropsivest i da se devojčicama omogući da tu odluku donose onda kada dostignu nekakvu mentalnu punoletnost. I ona, međutim, primećuje učestalu praksu u BiH u poslednjih nekoliko godina da se devojčice sa 12 ili 13 godina pokrivaju.

“Ja ne podržavam pokrivanje maloljetnih djevojčica. Ja sam se pokrila sa 23 godine, svojom odlukom. Moj otac je Imam, moje sestre su otkrivene, moja majka je otkrivena i ja nisam imala ni na koji način ni porodični, ni društveni pritisak. Tek u godinama kada je žena sposobna svojom glavom i svojim načinom razmišljanja da odlučuje, da zna gdje je pošla sa svojom karijerom, sa svojim životom tek tada je vrijeme da muslimanske djevojčice donose i te odluke. Sa dvanaest ili trinaest godina kao što ne znate da li ćete biti astronaut, zubar ili teolog, ne znate ni da li želite da nosite hidžab ili ne. I mislim da je to socijalni pritisak i pritisak porodice i nekada se to ne mora ni izgovoriti, ali vi to uradite da biste udovoljili nekome, što je zapravo manipulacija”, ocenjuje ona.

Međutim, dodaje da nije ni za kakve institucionalne zabrane zato što se u praksi pokazalo da su one uglavnom pogrešne i kontraproduktivne.

“Ako zabranite nošenje hidžaba maloljetnim djevojčicama u školi, te djevojčice obično dolaze iz takvih sredina, da će prije izabrati porodicu nego školovanje. Onda smo došli u situaciju gdje nemamo više nikakav uticaj kao društvo na školovanje te djevojčice, a to je prioritet u tom uzrastu. Tako da su se te zabrane pokazale kao neefikasne i zapravo dovode do još većeg izolovanja iz društva tih djevojčica koje bivaju ostavljene očevima i budućim muževima na raspoloaganje”, ukazuje Nejra Latić Hulusić.

Otpor je previše tih

Iako različite u nekim pogledima, obe sagovornice Autonomije jednako su spremne da se bore za svaku ženu i jednaka ljudska prava za sve. Takođe obe uviđaju da se ta borba u praksi najčešće odvija selektivno u nekakvim fiokama. Maja Gasal Vražalica navodi primer iz Bosne i Hercegovine.

“Imate situaciju da žene od nas očekuju da budemo aktivistkinje i da se zalažemo za, na primjer, njihova prava da budu u oružanim snagama BiH sa hidžabom, ali te iste žene i te iste organizacije će šutjeti na prava LGBTIQ osoba i žena unutar te populacije i govoriće ‘ja ih ne mrzim, ja im ne zamjeram, ali neka to bude u njihova četiri zida’. To je jedna vrlo opasna sintagma, onda u četiri zida ostaje i nasilje, onda i hidžab treba da bude u četiri zida i onda se vraćamo na to da ćemo imati moralnu policiju koja će odrediti šta je to za četiri zida, a šta nije. E to nerazumijevanje nas, osobito žena, je problem, to da u 21. veku ne može u četiri zida i da je nekada bilo u četiri zida, a znamo kako je bilo i to da Iran više neće da živi u državi koja je četiri zida, da policija visi nad vama i određuje kako živite i da žene plaćaju životom”, upozorava ona.

Rediteljka Nejra Latić Hulusić saglasna je sa tim i kaže da ona svake godine podrži Prajd u Sarajevu, a jednako stravstveno se bori za mogućnost da žene koje se pokrivaju uživaju sva prava i slobode sekularne države i javnog prostora. Međutim, ta univerzalna solidarnost i zajednička borba gotovo da ne postoji nigde u svetu, a naročito ne na Balkanu gde su danas, naročito u Bosni i Hercegovini, izražene stranačke i nacionalne podele.

“Žena ženu podržava ako su istoj političkoj opciji ili ako su jednake seksualne orijentacije, samo ako su jednako vjernice ili nevjernice ili ako su istoj vjeri… Bojim se da tim putem nećemo daleko odmaknuti”, smatra ona.

Da li je Iran ujedinio ili bi mogao da ujedini žene u borbi za ljudska prava, protiv diskriminacije i za slobodu izbora? Na društvenim mrežama reakcije podrške stižu iz svih delova sveta, a demonstracije u znak podrške u proteklih mesec dana održane su i u Londonu, Parizu, Rimu i Madridu, Beogradu, Sarajevu… Prethodnih dana na vestima smo gledali, između ostalih, švedsku poslanicu u Evropskom parlamentu Abir el Sahani koja je rođena u Iraku kako je odsekla svoju kosu za govornicom Evropskog parlamenta u znak solidarnosti. Poznate francuske glumice, među kojima su Žilijet Binoš i Izabel Iper, takođe su odsekle kosu kao znak protesta zbog smrti Mahse Amini.

Reakcija ima, ali nisu sistemske i kratkog su daha, kaže Maja Gasal – Vražalica.

“Mislim da su to pojedinačni slučajevi. Evo i kod nas ovdje, mi odemo ispred iranske Ambasade da održimo protest, ali to je bilo jedan dan. Nema toga da držimo kontinuitet reakcije i podrške. Pišu mediji i svjetski i naši, ali da se radi o nečemu drugom mislim da bi bila veća podrška i iz svijeta i iz Evropske unije, UN, Amerijke. Iz moje pesrpektive i vizure nekako je nedovoljno podrške, nekako mi je previše tiho”, ocenjuje ona.

Rediteljka Nejra Latić Hulusić takođe priželjkuje veću podršku i poručuje da želi da žene u Iranu istraju i ne posustanu.

“To ima smisla samo ako će sve žene podržati proteste i ako će to podržati njihove porodica, sve generacije… Ako imate jednu koja će odsutati bojim se da će sve slomiti, ali ovo treba da bude nauk za 21. stoljeće za neki novi val feminizma, da razgovaramo o tome šta je zapravo sloboda, šta je sloboda pokrivanja i otkrivanja tijela onoliko koliko žena želi i da prestanemo stvari da gledamo iz kutija. U svijetu danas kada kažeš da podržavaš proteste u Iranu i za ukidanje si obaveznog pokrivanja žene, onda računaju da si protiv svakog pokrivanja. I kod nas i u svijetu. Međutim, sloboda ne može biti crna ili bjela. Sloboda je onakva kako je mi vidimo i zamislimo i to je najteži zadatak koji čovječanstvo mora proći. I ako je hidžab taj test, hajde da vidimo kako ćemo to proći”, poručuje ona.

Fali veće jedinstvo žena, regionalna povezanost i žena i civilnog sektora. Fali i jasan i nedvosmislen kolektivni stav, a ne samo pojedinačne reakcije, dodaje direktorka Ženske Akademije u Sarajevu Maja Gasal Vražalica i upozorava na to da moramo imati na umu da se dešavanja u Iranu lako mogu preliti i na druge delove sveta, pa i na region.

“Ja se bojim iznijeti sve informacije koje su do mene došle a koje se tiču načina kako se sve odvijalo u Iranu od islamske revolucije do danas. Informacije o tome šta se sve dešavalo da bi došlo do toga da dve žene plate životom i da bi se digla jedna masa ljudi pa rekla ‘Sloboda, žene, život’ i hoćemo da živimo i svrgnemo ovaj represivni sistem. Takođe, i kod nas ima ljudi koji su vjekovima otišli unazad, ne idu prema naprijed, kada oni bi saznali na koje načine se sve odvijalo i kako je sistem uspostavljen u Iranu, bojim se da bi im to bila inicijativa. Treba zaista biti osviješten i osvrnuti se oko sebe da vidite gdje mi sve živimo, a onda kada to spoznamo i saznamo naravno da budi frustraciju to što nema jače i veće reakcije i podrške i da sve što se dešava u Iranu prolazi ispod radara. I onda se postavlja pitanje da li ćemo se tek osvijestiti kada se uspostavi moralna policija koja hoda za vama, pa vas uhapsi, pa vas ubije!? I mislim da se svijest ne mjenja sama od sebe nigdje, nego imate zakone, sankcije, osobito novčane pa ukoliko ne poštujete ono što je demokratsko ljudsko parvo onda bivate novčano sankcionisani ili kažnjeni zatvorom. To je nama potrebno i mislim da su to teme koje bi trebalo da povežu žene u regiji i da nas politički ojačaju, a ne da nam muškarci vode politiku na ovakav način da se prebrojavanju krvna zrnca, a u tom prebrojavanju opet najviše stradamo mi“, apeluje ona.

Tamara Srijemac (Autonomija, naslovna fotografija: Marija Erdelji)