Poslednjeg dana filmskog festivala u Mokrinu, koji su činili najbolji filmovi sa festivala „Slobodna zona“, nakon palestinskog filma „Omar“ upriličena je tribina, kojoj smo dali naziv „Nerazdvojni u razdvojenosti“. Govorilo se, s obzirom na prikazani film, o palestinsko-izraelskim odnosima, ali i uopšte o permanetnim sukobima zbog vere i nacije na raznim stranama sveta, i na kraju o našem aktuelnom političkom trenutku, a gosti „Tera Panonike“ (Terra Panonica) i „Kikindskih“ bili su istoričarka Dubravka Stojanović i novinski pisac Teofil Pančić.
Dubravka Stojanović je na početku objasnila genezu sukoba na Bliskom istoku i važne činjenice o Zapadnoj obali, gde se odigrava radnja filma.
Zidovi između NAS i NJIH
DUBRAVKA STOJANOVIĆ: To je teritorija sa najvećom gustinom stanovništva na svetu. Kad se danas kaže Palestina, misli se na državu koja je priznata u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, koju danas priznaje sve veći broj država, i ta teritorija zauzima Zapadnu obalu, kako se naziva teritorija zapadno od reke Jordan, te Gazu i Istočni Jerusalim, koji bi trebalo da bude prestonica. Problem eskalira 1967. kada je Izrael okupirao Zapadnu obalu, a od vremena devedesetih Izrael sistematski gradi naselja i naseljava Jevreje iz Istočne Evrope i naročito iz Rusije. Njih nisu ni pitali gde će ih naseljavati. Poseban problem je zid, koji glavni junak filma često preskače, i koji je izraelska vlada počela da gradi 2002. godine, i on je apsolutno suprotan međunarodnom pravu, iz mnogih razloga, pre svega jer sprečava slobodu kretanja. Izgovor izraelske vlade je da time sprečava Palestince da vrše teroristička akta u Izraelu. Taj zid danas ima 650 kilometara, i on nije samo na Zapadnoj obali Jordana, već i u pojasu Gaze, i računa se da je koštao oko dve milijarde dolara. Od trenutka pada Berlinskog zida mi živimo u svetu u kojem je dignuto još više zidova, pored ovog izraelskog prema palestinskim naseljima, podignut je i američki prema Meksiku, grčko-bugarski prema Turskoj da bi sprečio talas izbeglica sa Bliskog istoka, i sada se najavljuje zid Mađarske prema Srbiji, opet zbog migranata sa Bliskog istoka.
TEOFIL PANČIĆ: Dubravka je pomenula taj Berlinski zid koji je pao, i koji je bio ideološki, a ne etničko-verski. On je čak delio jedan narod. I onda smo nakon tog zida u jednini dobili zidove u množini. U osnovi, i sa i bez tih zidova, uvek se radi o istoj stvari, o identitetskim konfliktima, koji su i nama, nažalost, bliski. To je jedna vrsta apsolutizacije nacionalnog, religijskog, kulturnog itd. identiteta, koji se političkom zloupotrebom apsolutizuje i postaje uslov opstanka ove ili one nacije, i to je osnova za podizanje zidova, kao nešto što će NAS odvojiti od NJIH, od tog nečeg drugog što je nama nepoželjno. To ne moraju da budu zidovi u doslovnom smislu reči. Imali smo prošle nedelje u jednoj od najnaprednijih država na svetu, u Danskoj, tesnu pobedu desnice, a jedna od osnovnih ideja te konzervativne partije jeste jedna vrsta povratka granične kontrole, iako je Danska u Šengenskoj zoni, ali danski ksenofobi smatraju da to donosi više problema nego koristi. To je u osnovi ideja Mari Le Pen, koja takođe smatra da je otvorena granica problem što u Francusku može da ušeta svako ko hoće. Tako da ta desno-populistička politika bilo gde, pa i u najrazvijenijim državama, čim počne neka i manja kriza, odmah traži krivce, a najlakše i po populiste najbolje je naći krivca u onome drugome, onome sa neke druge strane imaginarne granice, a ta granica može biti državna, može biti verska, rasna… I sve se svodi na isto, da to neko MI treba da se zaštiti od tog nekog ONI. I tu se neka zajednica, država ili društvo poistovećuje sa privatnom svojinom. To je kao kad kažemo da niko ne može da prođe kroz moja ulazna vrata, što je zaista blisko malograđanskom idealu, jer građanin i zamišlja državu kao prošireni privatni posed, kao neku vrstu malo šireg imanja. I to je nešto na čemu je lako dobiti podršku i kupiti glasove. Vidite da desni populisti bilo gde, i u zemljama koje imaju ratnu-konfliktnu sadašnjost ili nedavnu prošlost, ali i u stabilnim zemljama, veoma dobro prodaju te ideje. Kada govorimo o konfliktima, mi govorimo o dve vrste konflikata između tih NAS i ONIH. Jedni su konflikti između tipičnih starosedelačkih etnosa, poput katoličko-protestanskog sukoba u Severnoj Irskoj, etničkih sukoba kod nas i slično, a drugi su sukobi između starosedalaca i imigranata, kao što se dešava danas u Evropi, gde dolaze ljudi iz Trećeg sveta i gde desničarske stranke pokušavaju da predstave sebe kao branioce običnog, malog čoveka, njegovog posla, njegove imovine, njegove sigurnosti od te provale nečega stranog, a na to ne postoji odgovor druge, levičarske ili liberalne strane.
DUBRAVKA STOJANOVIĆ: To je bio najvažniji deo filma, gde vidimo tog jadnog pojedinca i pitamo se da li on ima ikakvog izbora. Mi vidimo da on ničim nije obeležen, nekim verskim ili nacionalnim simbolima, da ne ide u džamiju… On nema nikakvih verovanja, opredeljanja, i onda vidimo onu scenu gde njega maltretira izraelska vojska, jer je preskakao zid da bi video devojku i on od tog trenutka ulazi u priču koju nije hteo i postaje na neki način terorista. Ono što je užasno dobro prikazano u filmu i što mi imamo iskustvo iz sopstvenih života, kako lako uđete u to nasilje i koliko je malo potrebno da vas uvuku u priču da i vi postanete zločinac. Evo, vidimo na primeru Srebrenice, koliko je tu ljudi, isto tako običnih ljudi, trebalo da učestvuje u organizaciji pogubljenja osam hiljada onih drugih i kasnijeg njihovog pokopavanja i sakrivanja tragova. To je taj trenutak kad vam kolektiv kao pojedincu ne da izbor. I od tog trenutka kad on vas usisava, kad se nametne kao jedini zakon, kao što je ovaj momak u filmu usisan i kad sve nužno završi tragično, postavlja se to pitanje: da li imamo izbora i kako možemo da se odupremo?
 

 „Omar“ reditelja Hanija Abu-Asada, predstavlja napeti triler koji drži pažnju od početka do kraja o izdaji, navodnoj i realnoj, u okupiranim teritorijama Palestine.
http://www.freezonebelgrade.org/?p=3365

 
TEOFIL PANČIĆ: Taj momak, kao što smo videli, nije imao obeležja, ali obeležja ti nameću i neki drugi. Postavlja se pitanje, ako se postavimo u kontekst nacističke Nemačke: ko je Jevrej? Mnogi ljudi koji su stradali u Aušvicu ili nekom drugom logoru, a bili su Jevreji, sebe su smatrali velikim Nemcima. Bili su skoro potpuno asimilovani u nemačko društvo, mnogi su ratovali u Prvom svetskom ratu na strani svoje zemlje Nemačke, smatrali su sebe integralnim delom nemačke nacije, ali vladao je u Trećem rajhu zakon da je Jevrej onaj za koga nacisti kažu da je Jevrej. Postojala je titula počasnog arijevca, i nacisti su mogli nekog Jevreja, koji im je bio potreban, jer je bio vrstan naučnik, inženjer, stručnjak za nešto što je njima trebalo, da proglase za počasnog arijevca i na taj način ga izuzmu od progona. Jednostavno, ta manipulacija identitetom je tako nameštena, da ako si viđen za žrtvu, ti možeš da se smatraš nepripadnikom određenog identiteta ili pasivnim pripadnikom nekog identiteta, neko ko do toga uopšte ne drži, ali tvoj progonitelj će ti dati to obeležje kolektivnog, koje na kraju može da ti dođe glave. Istorija postjugoslovenskih ratova je puna takvih primera ljudi koji su u svom životu bili potpuno izvan te etničke, a kamoli nacionalističke paradigme, a koji su završili kao žrtve, ubijeni ili proterani, jer ih je onaj koji je odlučivao svrstao na drugu stranu. Ključ svega toga je u ovome: ne sme da dođe do mogućnosti da neki ljudi, zbog svojih stvarnih ili umišljenih identiteta, budu predmet progona. Onoga trenutka kada vi legitimišete tako nešto, kada počnete da svrstavate građane u prvu, drugu, treću… dvadesetosmu kategoriju, vi ste otvorili pandorinu kutiju.
Ta teška reč – genocid
DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Drugi strašan trenutak je kad vi nešto što je vrlo jednostavno, vrlo obično, dižete na nivo nečeg što je kao neka ideja. Ovaj film je elementarna ljubavna priča. Ali, kada tu priču stavite u kontekst velikog etničkog sukoba, pa na to dodate globalni okvir svih koji su u taj sukob umešani, vi onda počinjete da igrate igru u kojoj ne znate šta čemu daje smisao. Dakle, da li ta ljubavna priča daje smisao borbi raznih palestinskih frakcija protiv Izraela, ili taj politički kontekst daje smisao njihovim običnim ljudskim odnosima? Nama se sada čini da su ti njihovi ljudski odnosi izuzetno komplikovani, ali kada sve to sklonite, vidite da su oni nama vrlo jasni i prepoznatljivi, vrlo obični životi. I to je igra koju igraju i naši političari. Evo, vi imate sada, posle svih ovih godina, vrlo jednostavnu priču o Srebrenici iz jula 1995. godine. Tu više nema spora nikakvog. Iskopano je preko osam hiljada tela. Nikad u svetu nije postojala ovakva forenzička analiza svih tela i taj broj je nesporan. Nesporna je i presuda Međunarodnog suda pravde po tužbi Bosne protiv Srbije, i dok ste članica Ujedinjenih nacija tu presudu morate priznavati, a to je da se tamo desio genocid. Ali, vidite koji balet prave naši političari oko tog nespornog. Naš premijer kaže da hoće da ide u Srebrenicu, da glavu savi, da se pogne, klekne, šta već, ali neće da prizna rezoluciju. A predložena rezolucija UN ponavlja, povodom 20 godina genocida, sve ono što je već napisano u presudi. I sada se tu plete ista neverovatna priča koja je ispričana u ovom filmu. Dakle, vi dajete drugi kontekst nečemu što je već potpuno utvrđeno i što je jasno. I sada je samo pitanje šta će naši političari od toga da zloupotrebljavaju i koga će da prave budalom.
TEOFIL PANČIĆ: Kad pominjemo tu tako žalosnu temu opet, mene uvek iznova fascinara taj neverovatan strah, gotovo histeričan, od jedne reči, a ta reč je genocid. Dakle, sve može, samo da ne bude genocid. Dugo je bilo sporno, kod nekih još uvek, koliko je ljudi tamo ubijeno. Pa se stalno licitiralo oko toga, pa se smanjivalo, pa ovo, pa ono. I sada se nekako priznalo da to jeste tih preko osam hiljada ljudi. Međutim, meni se danas čini da bi naš politički i intelektualni mejnstrim pristao na sledeću trgovinu: priznajemo da smo pobili, ne osam, nego 15 hiljada ljudi, ali samo da se to ne nazove genocidom! Neka je i duplo veći zločin u žrtvama, ali, molim vas, samo to da se to definiše bilo kojom drugom rečju, samo ne genocidom. I sad razmišljam, dobro, a zašto je ta reč toliko strašna? Zašto je ona toliki tabu? Meni se čini da je jedan od korena toga u drugoj polovini osamdesetih godina, kada su te nacionalističke strasti počele da bujaju u bivšoj Jugoslaviji, na ovoj srpskoj strani strašno u modu ušla odrednica da su Hrvati genocidan narod, a oni su to zbog Jasenovca i uopšte zbog NDH-a. Kao da su svi Hrvati koliko ih ima bili tamo u logoru i ubijali. I tako se uvrežilo da je čitav jedan narod od nekoliko miliona ljudi genocidan. Dakle, ako se prizna da je u Srebrenici izvršen genocid, onda to tobože znači da su Srbi genocidan narod. Pa, ne znači. Iz jednog elementarnog razloga što genocidni narodi ne postoje. Niko razuman neće sporiti da je nacistička Nemačka izvršila genocid monumentalnih razmera nad Jevrejima, nad Romima i tako dalje, ali niko neće reći da su Nemci genocidan narod, jer to prosto kao kategorija ne postoji. Niko neće reći ni da su Turci genocidan narod, bez obzira na genocid koji je izvršen nad jermenskim narodom u zadnjim godinama Otomanske imperije. Meni se čini da taj histeričan strah i odbojnost od reči genocid potiče iz tog nacionalističkog elementarnog nerazumevanja činjenice da je i genocid odgovornost konkretna, da nije odgovornost kolektiviteta. I to ne razumeju naši političari, naši intelektualci, naša bedna štampa, da je to zločin određene političke, državne i vojne formacije. Mi možemo u ne-kom običnom, kolokvijalnom razgovoru da kažemo: Nemci su mi ubili dedu. Ali, to ne znači da je meni Ludvig van Betoven ubio dedu. Jer je on takođe Nemac. Ali, hajde da ne pominjemo njega, jer je on odavno umro, čak je Palma to shvatio, ali, evo, naprimer Tomas Man. Pa, nije meni Man ubio dedu, iako je on bio Nemac par-ekselans, nego je to uradio određeni državni, vojni, policijski aparat u ime svoje zločinačke ideologije.
DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Ima tu još jedna dimenzija: genocid je nad nama.
TEOFIL PANČIĆ: Da, mi možemo, tako da kažem, biti samo primaoci genocida, a nikako davaoci.
DUBRAVKA STOJANOVIĆ: To je jedan jevrejski intelektualac odlično rekao: „U svetu je na snazi šampionat žrtava“. Dakle, velika je tuča za najveću žrtvu. I ako pogledate tu istoriju sećanja u 20. veku, nije glavni fazon biti heroj, već je važno biti najveća žrtva. I mi tu veoma dobro stojimo, odnosno, veoma smo se dobro potrudili. Ja sam radila analizu tretmana holokausta u našoj zemlji i sećanje na holokaust. Vi vidite da gotovo da nema spomenika žrtvama holokausta, nema čak ni obeležja na logorima, a u Beogradu ih je bilo četiri. I postavlja se pitanje zašto je to tako. Setite se da li ste učili i koliko u školi o holokaustu? Niste. Analizirala sam udžbenike i nema ga, a nema ga zato što su jevrejske žrtve konkurencija našim žrtvama. Oni nisu smeli biti prvo konkurencija partizanskim žrtvama, a u poslednje skoro tri decenije srpskim žrtvama, jer kvare tu sliku jedne žrtve. Da se vratim na film i palestinsko-izaelske odnose. Ovaj zid što su Izraelci izgradili, i zbog kojeg gube naklonost čak i Amerike, izgrađen je na njihovoj ulozi žrtve. I ta priča o najvećim žrtvama je daleko opasnija od ovih heroizacija koje su prisutne i kod nas.
Proizvodnja straha
TEOFIL PANČIĆ: Smatra se da je ta nacionalistička, zla i negativna paradigma iz devedesetih manje više prevladana, između ostalog i zato što su se nosioci te paradigme promenili, i što oni više ne zastupaju te ideje i što ponekad i o samima sebi kažu kako su ranije pričali gluposti i tome slično. I sada mi svi treba da budemo srećni i zadovoljni zbog te njihove pozitivne evolucije. Sve je to lepo i fino, ali ta fasada se lomi i krši doslovno kad god se uhvatite za nju, jer su to ljudi koji su ostali sa gotovo identičnim pogledom na svet, samo što im je fokus sa direktno, brutalno nacionalističkog se malo pomerio. Ali, to je neki mirnodopski način da se propoveda isto. Da bih ilustrovao na šta mislim navešću jedan sasvim konkretan, današnji primer. Kada premijer ove zemlje suočen sa rupama u budžetu apeluje na građane da letuju u Srbiji i da se odreknu mora, jer je to, bože moj, patriotski, on radi ono isto što je radio devedesetih, samo što mu danas argumenti nisu krvni, nego ekonomski, ali on polazi od te iste kolektivističke paradigme. Dakle, nije bitno šta ja kao pojedinac, moja porodica, moji prijatelji, hoćemo u ovom našem malom životu, jer možda smo radili naporno cele godine, bili vredni i uspešni, ne bi li smo skuckali neke pare i otišli na more. A, ne, mi smo hulja, mi smo sebični, mi smo barabe i izdajnici. I suština je opet u tome da je pojedinac ništa, da su njegove male želje i potrebe ništa. Pa, pusti me dve nedelje da odem negde da te ne gledam, da mi ne iskačeš iz televizora, rerne i frižidera! I to je neki antipatriotski čin, jer treba da odeš, naprimer, u Matarušku banju, ili još bolje da ostaneš kod kuće i uplatiš u budžet to što si mislio da potrošiš na moru?! Vi, dakle, vidite čoveka koji apsolutno nije izašao iz te kolektivističke matrice, jer nezamislivo je da političar građanima čiji je službenik određuje, makar i u formi apela, šta će oni da rade sa svojim privatnim novcem i privatnim vremenom. Vidite čoveka koji kaže da mu više nije Šešelj, već Veber noćna lektira, ali vidite da iza te pokorice još stoji Šešelj, samo što je on sada umotan u ekonomski celofan.
DUBRAVKA STOJANOVIĆ: To je jedna stvar, a druga je praktična politika. Oni su sada tri godine na vlasti i mi stalno slušamo futur, da će biti bolje, da će biti reforme, da će biti ovo, da će biti ono. I to je taj život u budućnosti, koji nije realan život, a drugo je taj manir stalne proizvodnje straha, i to je sada ne samo uvlačenje u kolektiv, koji je neprestan, već i uvlačenje u psihozu, i to je način na koji je vladao i Milošević. I pogledajte šta premijer radi. On najavljuje teške dane, pa se od ranog jutra najavljuje konferencija za medije, važno obraćanje, i onda kreće da ređa te strašne opasnosti koje prete. I taj spisak opasnosti stalno raste i stalno se pravi ta psihoza straha. Ta je politika ovde skoro pa večna, to je ovde jedina politika od 19. veka. Vi stalno udarate te daleke ciljeve, za koje se ne zna kada ćete do njih da stignete, i vrlo bliske pretnje koje vas stalno plaše.
TEOFIL PANČIĆ: To je jedna primitivna politička kultura, ta vrsta poigravanja prostotom i ta vrsta brutalnog udovoljavanja grupnih i pojedinačnih interesa i prestavljanje njih kao nekakve modernizacije je do te mere nakaradna da čovek pomisli da to ne može dugo da traje. To je previše apsurno i to mora da pukne. Samo ja nemam dobre vesti za vas u tom smislu, jer ja mislim da će to dugo da traje. Ja ga projektujem na najmanje deset godina, a prošlo je do sada tri. Voleo bih da nisam u pravu, ali bojim se da je tako. Protiv te vrste autoritativnih režima postoji samo jedan efikasan lek, a to je da do njih nikada ne dođe. Pogledajte Orbana u Mađarskoj, pogledajte Gruevskog u Makedoniji, pogledajte Erdogana u Turskoj, i na kraju, pogledajte velikog brata Putina u Moskvi. To je sve ista struktura. A tome će se priključiti i Hrvatska ako ovakav HDZ pobedi na sledećim izborima. To su desno-populističke vladavine, koje svaka na svoj brutalan način zloupotrebljavaju nedostatak političke kulture i prosvećenosti unutar sopstvenih država i nacija, i da zapravo parazitiraju na svemu onome što je najgore u njihovim sopstvenim zemljama. Mi smo se tom društvu priključili 2012. godine, daleko od toga da smo pre toga bili u nekom sjajnom društvo, ali sada je naša politička scena potpuno razvaljena, opozicija je usitnjena i obesmišljena, da vi naprosto nemate verodostojnu alternativu, koja podseća na situaciju iz ranih devedesetih godina. Daleko od toga da svi obožavaju vođu, ali i većina onih koji ga ne obožavaju su pasivizirani i ovo će ovako da taljiga još dosta dugo.
(Željko Bodrožić, Autonomija)