Nas je snašlo ono što je trebalo da nas snađe. To je misao koja mi je prošla kroz glavu kada sam pročitao i poslednje poglavlje Đorgovićeve knjige Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe.

Reč je o IN YOUR FACE literaturi, dakle ispred našeg nosa, kao što su svi događaji i ljudi opisani kod Đorgovića bili događaji i ljudi ispred našeg nosa. Ali smo se pravili kao da nisu, i još uvek se pravimo kao da nisu. A ako odbijemo da nešto prikažemo, negiramo da to postoji, i to je najgore što možemo sebi učiniti, jer jedini način da se nešto promeni jeste da prihvatimo ko smo i našu stvarnost.

Đorgovićev sam dužnik. Da on nije u zagrebačkom Danasu početkom osamdesetih napravio intervju sa Brankom Hofmanom, slovenačkim piscem koji je u Jugoslaviji napisao prvi roman o Golom otoku, možda nikad ne bih ni postao pisac. Taj izvrsni intervju me je naterao da napišem studentsku dramu koja je u danas u Antologiji savremene srpske drame.

Intelektualno poštenje vibrira sa stranica koje evociraju tragične sudbine ljudi koji su hteli da modernizuju Srbiju, kao i onih drugih koji su je pljačkali i razvaljivali. Neki od njih su nažalost premalo uticali na naše živote, drugi nažalost previše. Nedostajanje javnog morala je glavna konstanta u Srbiji tokom poslednjih dve stotine godina. Dobre smo klali, loše smo tovili. I to nije moglo drugačije da rezultira.

Ova knjiga će obeshrabrujuće delovati na sve buduće srpske Ikare. Iz nje prozilazi da, ako pojedinci menjaju svet, kako kažu stari mistici – onda ih kolektivi unazađuju. I jer bez sumnje postoji kolektivna kazna, sklon sam da bez obzira na blebetanja pravnika, kažem da postoji i kolektivna krivica. Od političara u Srbiji izgleda da je pokvareniji samo narod, to je psihička struktura našeg naroda. Zato ne možemo abolirati narod koji je spreman da čini sve ono što i lideri koji proizilaze iz njega. Paradoksalno, i to je neki spas, poslednja linija odbrane pred poludelim liderima: narod ih šutne u guzicu kad su najsigurniji u sebe. Tako je u Srbiji od Miloša do danas. To je klasični primer kako se surovom društvu daje surovi odgovor.

Autor ima metaforu za srpsku političku istoriju: montanjar „kidiglava“ prelazi prometnu gradsku ulicu, ne gledajući ni levo ni desno. Moja je beznadežnija, jer kod Đorgovića ima i neke nade da će se stići do cilja ako saobraćaj nije gust. Kroki te istorije kod mene izgleda kao onaj gif koji se vrti internetom ovih dana: Čovek sedi na šamlici, pa to više izgleda kao vršenje velike nužde nego sedenje. Ispred njega, na panju prazna plastična flaša iz koje je ispijena rakija i pored nje još jedna, ispijena do pola i začepljena komušinom od kukuruza. Jedan pajtaš je takodje tu na svojoj šamlici. A pored je, naravno, prase na ražnju. Onaj prvi ustaje, pravi prvi nesiguran korak, pravi drugi, a treći nikad nije stigao da napravi. Pada preko praseta na žar i čuje se uzvik pajtaša: „Ijaooo, Dragáneee!“ Hepiend izostaje u ovakvoj metafori naše istorije, kao što izostaje i u našim političkim sudbinama. Đorgović medjutim ide još dalje, detektujući i antihrišćanstvo u našim zavrzlamama. I ništa se neće promeniti sve dok, kao neki prezbiterijanci, ne poverujemo u moralne vrednosti – u svet ideja.

Ovde opet caruje izbezumljena nacionalna romantika i tupavi populizam. A sve su to samo reči i želje, niko se i dalje ne priprema pre pokliča, pa kad nas dušman satre, to je svetska zavera. Stejt dipartment nas je, podseća Đorgović, do 1941. vodio pod Bliski istok i nije isključeno da će opet. Mi smo omiljeni kreker pred ručak velikih sila; kreker sa nemoralnim strankama, korumpiran, izoliran, surevnjiv i zavidan; kreker apetajzer gde su sve žrtve obesmišljene, zaboravljene, gde se sve gnusobe čine da se ne bismo samo suočili sa sobom i sopstvenim civilizacijskim nivoom. Prvo arogancija, a odmah zatim skidanje gaća ko kod da naidje – što nas ne čini nacijom nego inferiornim konglomeratom bez veze i smisla. Provincijsko opajdarstvo i hajdučija u politici. Srbi zato nikad ne propuste priliku da propuste priliku. A uglavnom je propuste zbog profita nekog sunarodnika.

Đorgović ima širi uvid, osmišljeno uključuje i pojedince iz takozvanog velikog sveta. Zato njegovo pisanje podseća na Jared Diamonda, posebno na njegovu knjigu Slom (Algoritam, Facta, Zagreb, 2008), u kojoj objašnjava kako se društva odlučuju na propast ili uspeh, ili na Dajamondovog učenika Hararija i već slavnu knjigu Sapiens (Fokus, Zagreb, 2015.), kao i najnoviju Homo Deus. Harari tu pokazuje kako je sapiens genocidno biće, jer je dva miliona godina, sve do pre deset hiljada godina, Zemljom hodalo najmanje šest različitih ljudskih vrsta, a sad hodamo samo mi – što znači da smo pobili sve ostale ljude u neprekidnom genocidu koji je trajao nekoliko hiljada godina. Tolerancija baš ne spada u osnovne sapiensove odlike, prevashodna osobina mu je da je običan nabiguz. To malo i teši, jer je sapiens i na drugim mestima planete ovakav, genocidno biće, samo malo organizovaniji. Srbija ipak šlajfuje u mestu više od ostalih, profitni patriotizam je razara više nego svi spoljni neprijatelji, nezahvalni smo, država nam je crna berza, ne pamtimo ništa, zabašurujemo svašta i uvek su nam drugi krivi za sve naše gluposti i greške. Za neverovati je da smo stanovnici Centralne Evrope.

Dok sam bio poslanik u srpskom Parlamentu, u biblioteci Skupštine Srbije sam se sapleo o rukom pisane na finom pelir papiru, zapisnike sa zasedanja vlade sa Krfu. Nulta istorijska vrednost se gazi na podu. Naručio sam vrhunske kožne klasere u knjigoveznici Dositej Obradović preko puta Dvora i račun isporučio predsednici Parlamenta. Interes države je uvek ovde bio isključivo interes odredjenih pojedinaca, po pravilu halapljivih i gramzivih iznad svake ljudske mere. Sve ostalo je bio čisti nemar. Đorgović izuzima umetnike, kaže da su oni najbolje što je Srbija dala. Ali, proveo sam ceo život s njima, ništa nisu drugačiji. Neke od njih je velika čast ne poznavati.

Svet izdavaštva je veoma zahtevan. Morate da učinite da knjiga bude primećena. Ovde se uspelo u tome: naslov je tipično ljigavo deseterački, a onda vas džiu-džicu podnaslov tresne o zemlju. Ta napetost izaziva radoznalost i kod onih koji ne podnose da voliš svoj narod tako što ga grdiš. Taj posao je zapravo u Srbiji bio oduvek najopasniji. Sećam se osnivanja Beogradskog kruga: Rade Konstantinović je sedeo do mene i u jednom trenutku me je uhvatio za ruku, nagnuo se ka meni i prošaputao: „Nenade, nama svima ovde igraju glave na ramenima“. Mislio sam ‘ajde matori, čemu takva preterivanja! Ali, nama jesu igrale glave na ramenima i još uvek nam igraju. Da sam imao u jednoj knjizi sakupljene sve ove sudbine, ne bih osnivao Beogradski krug, Forum pisaca, ni Liberalno-demokratsku partiju. Gledao bih svoja posla.

Narodnjaštvo ubija sve u Srbiji, ono nas redovno baca na oltar najgluplje politike, na čelu sa narcisima, i levim i desnim, koji su svi do jednog oboleli od solipsističke inflacije, od uverenja da su centar sveta. Njihova sujeta smrdi kao tvor, kaže Đorgović. Objavljuju ratove, a ne umeju da ih vode, sklapaju mir, a ne umeju da ga sklope. A hoće bedni sve.

Ali, niko se bekstvom od politike u Srbiji nije od politike i spasao. Evropska unija je, kao i Jugoslavija – utopija, ali svaka utopija je bolja od naše sitne mere. Mada, izem ti uniju kojoj je Nemačka na čelu, a iz koje Britanija izlazi. Period pod Titom je period našeg najvećeg prosperiteta, jer komunizam je ipak velika svetska ideja. A svet ideja je u našim krajevima uvek bio tanak. Svoje nismo imali, a kad smo ih imali bolje da nismo. Evo nas u Srbiji poružneloj od ratova, i dalje s lažnim patriotama na vlasti. Od 25 bukača na Brionskom plenumu 13 su bili Srbi. Ko je kriv, draga domovino?

Nedavno su mog prijatelja Slovenca iz partizanske porodice, nagovarali da se kandiduje za gradonačelnika Novog mesta. Rekao je da će njegov prvi akt kao gradonačelnika biti da se novi put izmedju Otočca i Novog mesta nazove imenom Aleksandra i Slavke Ranković. To će učiniti u znak zahvalnosti prema njima, jer je Slavka rodom iz Novog mesta i kada je rađen put Bratstvo-Jedinstvo prvobitna zamisao je bila da ide dolinom Save, kao i železnica. Slavka je naterala Leku da protera put kroz Novo mesto. Da to nije učinila, nikada ne bi bilo privrednog giganta Krke, ne bi bilo Revoza (IMV) koji je pravio Renault automobile, ni mnogo čega još, a Novo mesto bi bila obična kmetija. Mom prijatelju su naravno rekli da je lud, nisu ga birali za gradonačelnika, ali ja mislim da je on samo drugačiji. I zato je moj prijatelj. Ni prema kome nismo imali poštovanje, nismo nikada imali dostojanstvo. Kruna, crkva, Centralni komitet, vođa, rusofilstvo kao peta kolona i kao endemska bolest sve zajedno sa detetom u Engleskoj i mercedesom u garaži, sama puka laž i ulizištvo. Izdajica sam jer dajem prednost engleskom parlamentarizmu zato što od Cromwella nije imao diktatora, a tražiš da glasam za tebe jer voliš Rusiju više od svoje zemlje. A i od te ljubavi ti je jača sposobnost da svoju zemlju opustošiš i pokradeš. To je od nas načinilo retardiranu regiju i tako smo postali kovači lažnog novca. I još zahtevaš pravo za sebe da ti sve oprostimo samo zato što nam sve saopštavaš kroz ružičastu dioptriju domoljublja.

Najlepša misao u ovoj knjizi je ona Žarka Vidovića, istoričara umetnosti, koji je rekao: ne postoji istorija umetnosti, postoji samo umetnost, jedna i večna, jer umetnost je van istorije, van politike. Da su naši političari to umeli da primene na život i političku istoriju, ovu knjigu Đorgović ne bi ni napisao. Ne bi bilo razloga da je piše. Osim da nas podseti kako ima i divnih među nama, pa da znamo da ta ljubav koju osećamo prema svom narodu, eto, ima svoj jasni izvor.

Puč i atentati nisu uspeli da zamene razvoj u Srbiji. Zadugo još ovde neće biti reda ni korisna rada. Dok se nešto bitno ne promeni Srbija će funkcionisati na bazi golog i jeftinog fizičkog rada, subvencionisanju radnog mesta za strane firme u Srbiji, nereformisanim javnim preduzećima kako bi se sačuvao kakav takav socijalni mir i kradja partije na vlasti, na obespravljenim radnicima i penzionerima kojima su oduzeta stečena prava. To je bilans musavog patriotizma. Greške nije plaćao depresijom samo Borislav Mihajlović-Mihiz, kojim se završava ova knjiga, kao pametnim simbolom nepametnih srpskih zabluda – već i svi mi. „Samo vi tandrčite Prokiću o tom vašem kosmopolitizmu, završićete kao srpski nacionalista“, rekao mi je Mihiz dok je znalački sređivao moj studentski komad za izvođenje. E, Deda, malo ste se i tu zajebali.

Autor je dramski pisac, profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti

(Danas)