Ako ni po čemu drugom, Olimpijske igre u Parizu 2024. godine ostaće upamćene po erupciji najrazličitijih komentara koji su pratili njihovo otvaranje. Od ogorčenih salvi uvreda svih mogućih „zaštitnika morala i pravoverja“, osećaja „povređenosti i uvređenosti“, sinhronizovane zgađenosti nad iskvarenošću dekadentnog „Zapada“, do (ne tako glasnih) komplimenata umetničkoj i koreografskoj veštini koja je uveliko nadmašila sve viđeno u skorije vreme.

U više navrata je upoređivano paljenje olimpijskog plamena sa olimpijade u Barseloni 1992. godine kada je Antonio Rebollo, španski paraolimpijski strelac sa lukom i strelom, ispalio zapaljenu strelu preko postamenta sa olimpijskim plamenom i parada najrazličitijih prikaza iz snova ili košmara (u zavisnosti od ukusa) koji su defilovali Parizom 2024. godine, kada je i sam plamen bio upaljen sa dve baklje koje su nosili muškarac i žena (a koji je pre toga u Pariz primio transvestit).

Nije mi se dopalo. General De Gol i Napoleon Bonaparta koji se veselo vozikaju biciklićima po rampama za skejtbord po Seni, Marija Antoaneta koja u desetinama izdanja veselo maše okupljenima držeći odsečenu glavu pod pazuhom, muškarci u mrežastim čarapama na visokim štiklama, plavi bahus na trpezi raskalašja i razvrata, … Satanoliki hevi metalci, Ledi Gaga u reminisenciji perioda vladavine sifilisa i absinta … Kako TO može biti otvaranje najvećeg sportskog događaja koji današnje čovečanstvo ima?

A onda sam se zamislio: Šta mi je u svemu tome ZAISTA zasmetalo.

Odgovor je bio neočekivan. Zasmetala su mi, u stvari, izneverena očekivanja. Podsvesno, očekivao sam nekoliko (mislio sam) neizostavnih detalja. Stadion. Baklja koja se nosi u rukama snažnog atlete koji istrčava (bez da se zadiše) stotine stepenica, okreće se publici sa podignutom bakljom u znak pobede i onda pali veličanstven plamen koji će goreti sve vreme trajanja olimpijskih igara. Smotra učesnika koji za to vreme stoje u sredini stadiona postrojeni iza tabli sa imenima svojih zemalja. Zastave zemalja učesnica se vijore. Uostalom, to je tradicija, a ne ovaj galimatijas svega i svačega, kombinacija gej parade i koncerta glasne muzike.

No, da li je to baš tako?

Prve Olimpijske igre starog veka održane su 776. godine pre nove ere u Olimpiji, gradu u staroj Grčkoj. Igre su se održavale svake četiri godine i bile su posvećene bogu Zevsu. Učesnici su dolazili iz raznih grčkih gradova-država i takmičili se u trčanju, bacanju diska, rvanju i pankrationu (kombinacija rvanja i boksa). Igre su trajale do 393. godine nove ere, kada ih je rimski car Teodosije I ukinuo. Osnovna ideja je bila da se gradovi odmere u vojno sposobnim mladićima i vide koliko je ko spreman za rat (a da niko ne pogine). Naravno, i erotski momenat nije bio zanemarljiv, s obzirom da stari Grci homoseksualizam ne da nisu smatrali za nekakvu nastranost, nego su čak (u Sparti) žene posle udaje šišale kosu na kratko da bi više ličile na dečake i tako pomagale svojim novopečenim muževima da se priviknu na prelazak na vaginalnu kopulaciju. Učesnici su se na igrama takmičili potpuno goli, a ženama je bio zabranjen pristup gledalištima. Noću su organizovane gozbe i festivali (sa svim pripadajućim sadržajima).

Kult “zdravog tela”, “lepote divlje životinje”, estetiku gigantskih stepenica (pogledati bilo koji film sa pevanjem i Marikom Rok), stadiona i tribina kao i nošenje olimpijske vatre a potom i paljenje olimpijskog plamena iznad prostora gde će se održavati takmičenja PRVI PUT je viđen u tom obliku 1936. godine na Olimpijskim igrama u Berlinu. Sve o čemu govorim bio je proizvod nacističke propagandne mašinerije koja je kroz novouspostavljene “tradicije” suptilno propagirala svet u kome “viša rasa” čuva “zapadne vrednosti” pred “nižim rasama”. I koja je takvom apoteozom falsifikata “istorije i tradicije” novouspostavljenom olimpijskom bakljom suštinski potpalila krematorijume Aušvica. Sve uz  “pristojnost” novogodišnjeg Štrausovog koncerta u Beču (koji je inicirao i organizovao Baldur fon Širah, vođa Hitlerjugenda).

Leni Rifenštal je dokumentovala sve o čemu govorim koristeći najmoćniji medij tog vremena, film. Njena tehnika snimanja pokretnim kamerama koje se kreću uz trkače na stazi koristi se do današnjih dana.

Smetalo mi je, dakle, na otvaranju OI 2024 u Parizu što NAJZAD nije više bilo stadiona, klicanja zdravlju i fizičkoj spremi koja će se sutra ugraditi u militarnu mašineriju zemlje pod čijom se tu zastavom danas takmiči, a sutra gine. Smetalo mi je što sam izvučen iz svoje malograđanske ušuškanosti u zoni mentalnog komfora u suočavanje sa stvarnošću ravnopravnosti, bratstva i slobode gde nije svrha ničijeg postojanja da se meni “dopadne” ili “ne dopadne” nego da brani (i moje) pravo na različitost.

Koliko je svet oko nas natopljen nacističkim podmuklostima sadržanim u “pristojnosti”, “radu, redu i miru”, u “neprijateljima koji hoće da unište naš način života”, u “onima koji nas mrze samo zato što smo to što jesmo“. Koliko je militarizma ostavljeno da čeka plitko zakopano u krvavoj zemlji Evrope i da vaskrsne na prvo pristajanje na neslobodu. Koliko je neoprez prema Kremlju već uzeo života, a koliko će tek, lančanom reakcijom, uzeti?

Zato, nije mi bilo prijatno da gledam otvaranje OI u Parizu 2024. Sada, kada sam ga odgledao, još mi je neprijatnije.

Video sam kako su slobodu gledali oni kojih se treba bojati.

(Autonomija, printscreen: RTS)