Učestala aktuelizacija političke koještarije o nekakvom „separatizmu u Vojvodini“ puno govori o političkom trenutku u Srbiji, izmišljanju „opasnosti“ pred kojima se mora „narod“ osloniti na „sabornost“ i „patriotizam“, a oni koji se tome suprotstave (studenti i pobunjeni građani) moraju biti prepoznati i označeni kao „neprijatelji Srbije“ i kao takvi imobilisani, i likvidirani. Jeftina a jedina preostala izmišljotina (jer se Kosovo potrošilo, Dodik se nagodio a u Sandžak se u ovom trenutku ne sme previše dirati), „otcepljena Vojvodina“ ostala je kao poslednja slamka političkog spasa za beogradsku kleptokratiju, jedino još treba nekoga ubediti da ta i takva „separatistička Vojvodina“ zaista i postoji. U tu svrhu je čak i dobronamerni profesor Dinko Gruhonjić krunisan kao „novi Tito vojvođanskog separatizma“, a novinarka i kolumnistkinja Ana Lalić u neizrecivo antisrpsko zlo ravno (možda) samo pokojnoj Medlin Olbrajt.

Lično sam trideset pet godina bivstvovanja na javnoj sceni Srbije promovisao ideju jedinstvene, decentralizovane Srbije i autonomne Vojvodine u njenom sastavu. Razlog je veoma jednostavan: Mislim da Nezavisna Republika Vojvodina ne bi bila najsrećnije rešenje za svoje građane. Razlog je sledeći:

Nezavisna Vojvodina bi bila okružena u osnovi NACIONALNIM državama, a sama Vojvodina je politički nastala (u svakom svom izdanju) unutar višenacionalne i multikonfesionalne državne tvorevine, od Austrougarske do prve i druge Jugoslavije. Dakle, sa četiri strane bi postojao permanentni pritisak da se pojedine nacionalne grupacije u Vojvodini politički mobilišu u cilju rasparčavanja Vojvodine (po uzoru na etničke podele u političkom uređenju BiH), što bi značilo hipertrofisanje bezbednosnog aparata, a što bi se odrazilo ne samo na životni standard građana nego i na ograničavanje elementarnih ljudskih prava i sloboda u Vojvodini. Starovremenskim rečnikom, u Vojvodini se ne bi vodila poliTika nego poliCika, a to nikome iole demokratskih pogleda na svet nije privlačna opcija.

Dakle, opcija Nezavisne Vojvodine je opcija čvrste ruke, jake policijske prisutnosti i večite podozrivosti prema susedima i njihovom namerama. Sa Beogradom na samoj granici, jug Vojvodine bi bio izložen stalnim nestabilnostima i manipulacijama koje bi sprovodio BG režim a koje su viđene još polovinom osamdesetih (smišljena inkopatibilnost obrazovnih sistema da se Vojvođani bez diferencijalnih ispita ne bi mogli upisivati u škole i na fakultete u BG, pitanje zdravstva, radnih mesta i slično, jer jug Banata i deo Srema prirodno gravitiraju Beogradu). Razbijanje Vojvodine i infrastrukturom (do otvaranja kineskog mosta kod Zemuna, između Srema i Banata nije postojao NI JEDAN most, pa se UVEK moralo ići iz, recimo, Zemuna u Pančevo kroz centar Beograda.

Rešenje je jednostavno: Demokratizacija i decentralizacija Srbije, uvođenje srednjeg nivoa vlasti i poštovanje ljudskih prava, i čitava priča o “separatizmu” nestaje pre nego što je nastala.

Stvarnost je, na žalost drugačija.

Srbija je u proteklih desetak godina deevoluirala u fašističku državu (ovo ne napominjem kao uvredu nego, sa gorčinom, kao dijagnozu). Izvršna vlast je ovladala zakonodavnom od Narodne Skupštine do nivoa mesnih zajednica, a pod kontrolu je stavila i sudsku vlast. Sami instrumenti državne prinude su u potpunosti stavljeni u službu stranke na vlasti, a na rukovodeća mesta dovedeni lojalni (i nekompetentni) poslušnici kršeći sva pravila i uzanse vojnog i policijskog poziva, zakone pa i sam ustav. Organizovana je partijska policija koja je IZNAD državne, što čak ni Adolfu Hitleru nije uspelo (jer je od njega vojska zahtevala da se pre preuzimanja vlasti u Nemačkoj, oslobodi partijske milicije, Sturm Abteilung, što je i učinjeno u Noći Dugih Noževa). Kriminalci nisu samo alat kojim se država služi pri obavljanju prljavih poslova (u Jugoslaviji vrlo diskretno, za vreme Miloševića veoma otvoreno), nego su postali PARTNERI u vršenju vlasti. Crkva Srbije je otvoreno (uz par zanemarljivih izuzetaka) uz režim, a mediji ne postoje, nego su isključivo propagandne mašinerije u rukama ovog ili onog predstavnika krupnog kapitala.

Pohlepa i kratkovidost BG kakistokratije napravila je od Srbije aljkavi pandurski provizorijum u kome je i najluđa ideja ostvariva, od pravljenja šatorskog naselja ucenjenih i potplaćenih na glavnom trgu glavnog grada, pa i do ostvarenja nezavisnosti Vojvodine.

A, kada bi neko ZAISTA želeo da osamostali Vojvodinu, recept je jednostavan i poznat:

1.            U uslovima napetosti koje vladaju u svetu, a koje su u Evropi najočiglednije obeležene agresijom Rusije na Ukrajinu, logično je da se sve strane u Evropi spremaju za rat. I to, kako NATO, tako i svaka od zapadnih demokratija ponaosob. U uslovima ratne psihoze, zauzimanje strateških pozicija je nužnost i uobičajena praksa, a Srbija u svemu tome igra značajnu ulogu (viđena kao ruska ispostava na Balkanu). Dovoljno je, dakle, da neko ponudi saradnju Vojvodine sa NATO (gde je Dodik to već uradio sa svoje strane i za uzvrat dobio skidanje sankcija), i da dobije pažnju za planove koji bi podrazumevali “specijalni status” Vojvodine uz jasni vremenski okvir prijema u NATO, EU I UN.

2.            Nezavisna Vojvodina bi trenutno rešila nekoliko važnih stvari: Prvo, nacionalizovala bi naftnu industriju koju je Milošević oteo Vojvodini i vratila bi je u državno (vojvođansko) vlasništvo, pod originalnim imenom NAFTAGAS. (Za neupućene, van Vojvodine, osim benzinskih pumpi, NIS ne postoji). Time bi Rusija izgubila GLAVNU polugu svog uticaja u Srbiji i izvor finansiranja za svoje terorističke aktivnosti.

3.            Srbija nema ni jedan santimetar državne granice sa Hrvatskom, kao ni sa Mađarskom, čime bi se postavila strateška tampon – zona između beogradskog režima i ovih država, što bi sprečilo i eventualne pogranične incidente, kao i određenu “međudržavnu saradnju” uspostavljenu u cilju zaobilaženja sankcija stavljenih Rusiji.

4.            Preko Carigradske Patrijaršije, vratila bi se autokefalnost Karlovačke Mitropolije čime bi toksični uticaj Crkve Srbije bio u mnogome ublažen i imobilisan.

5.            Uspostavili bi se slobodni mediji na svih šest službenih jezika u Vojvodini, pri čemu bi mediji na srpskom jeziku bili moćan alat u dekonstrukciji propagandne mašinerije iz Beograda.

6.            Nezavisnost Vojvodine bi smanjila pritisak fašističkog režima iz Beograda na Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, jer bi bio uskraćen za značajne resurse kojima trenutno raspolaže zahvaljujući okupaciji Vojvodine. Pozivanje na nekakvo “istorijsko prisajedinjenje Vojvodine Srbiji 1918.” bi se najzad demaskiralo kao banalni pseudoistorijski falsifikat napravljen po istom receptu kao i Podgorička Skupština kojom je Crna Gora izgubila i državnost i dinastiju, kao i hiljade ljudi ubijenih u Božićnoj Pobuni.

7.            Nezavisnošću Vojvodine i redefinicijom Dejtonskog sporazuma, pretvaranjem Bosne i Hercegovine u građansku državu u kojoj bi srednji nivo vlasti obavljali kantoni a ne entiteti, bio bi najzad završen proces raspada Jugoslavije, gde bi svih osam federalnih jedinica zaokružile svoju državnost, i mogla bi (najzad) početi faza redefinicije odnosa na principima ravnopravnosti i saradnje, što je jedini put do trajne stabilnosti u regionu. 

Koliko ja znam, niko u Vojvodini nije učinio ni jedan od gore navedenih koraka koji bi vodili nezavisnosti. Ponoviću, trideset i pet godina sam mislio da bi nezavisnost Vojvodine bila loša za kvalitet života građana Vojvodine. Sada je kvalitet života u Vojvodini i Srbiji toliko opao da je teško zamisliti šta bi ga još moglo pogoršati.

Osim da ostane ovako kako je.

(Autonomija)