Pre 106 godina, glavnokomandujući savezničkih snaga na zapadnom frontu, maršal Ferdinand Foš je, čitajući predlog Versajskog Ugovora, izrekao čuvenu rečenicu: „Ovo nije mir. Ovo je primirje za dvadeset godina“.

Maršal Foš je bio u pravu. Tačno dvadeset godina po završetku „rata koji je trebao da završi sve ratove“, izbio je najveći rat u istoriji čovečanstva koji je odneo desetine miliona života i uništio stotine miliona sudbina. Taj rat se, ipak, nije završio nikakvim sporazumom nego bezuslovnom kapitulacijom Nemačke (u Evropi) i Japana (na Pacifiku), te okupacijom ove dve zemlje od strane sila pobednica.

Stvarajući od Američke, Britanske i Francuske okupacione zone Saveznu Republiku Nemačku, a od Sovjetske okupacione zone Demokratsku Republiku Nemačku, ostvaren je fascinantan istorijski eksperiment čiji se rezultati jasno vide i posle 35 godina od ujedinjenja dve Nemačke i stotina milijardi evra koje je Savezna Republika Nemačka između ostalog uložila u integraciju bivše Istočne Nemačke u novu, ujedinjenu Nemačku. Naime, desno populistička stranka Alternativa za Nemačku, čije se pojedine frakcije smatraju direktno političkim ekstremističkim grupacijama, a glavni slogan je zloslutni „Nemačka etničkim Nemcima“, ostvaruje barem dvostruko veći izborni uspeh upravo na teritoriji bivše Istočne Nemačke u odnosu na ostatak države.

Kako tumačiti ovaj (naizgled) paradoks? Da li je Zapadna Nemačka bila oštrija u izopštavanju bivših Nacista iz prosvete i državne uprave? Ne. Čak je Istočna Nemačka tu do poslednjeg dana svog postojanja bila mnogo rigidnija, dok je u Zapadnoj taj pritisak vremenom popuštao pod pritiskom odsustva kvalifikovanih kadrova. Da li je Maršalov plan koji je predstavljao ogromne investicije sila pobednica u Zapadnu Nemačku uticao na promenu svesti kod građana podizanjem životnog standarda i orijentacijom na demokratske društvene vrednosti? Ne. Pri ujedinjenju dve Nemačke, isto je učinjeno i sa Istočnom Nemačkom, ali, i posle 35 godina rezultati nisu zadovoljavajući. Pa, gde je onda tajna razlike koje su se tako duboko ukorenile u nekada jednu zemlju i jedan narod?

U Istočnoj Nemačkoj su na mesta u prosveti i javnoj upravi postavljani ljudi po striktno političkoj osnovi lojalnosti komunističkim idejama sovjetskog tipa. U školama se nije upoznavalo sa prošlošću na kritički i naučan način nego je Nacizam prikazivan kao isključivo zlo kapitalizma i, kao takav, za sve zločine su odgovorni sunarodnici sa druge strane Berlinskog zida. Tema nacizma je bila u tom smislu tabuizirana od prosvetnih ustanova do samih porodica. Nacisti su oni drugi.

Za razliku od tog pristupa, u Zapadnoj Nemačkoj je posle perioda denacifikacije, nastupilo sistemsko suočavanje sa prošlošću, sa užasnim nasleđem Trećeg Rajha, Holokaustom, i zlom koje je Nacizam doneo celom svetu, razorivši na kraju do temelja i samu Nemačku. Otvorenost prema radnoj snazi iz inostranstva, decentralizujući Ustav i striktno izučavanje i suočavanje sa nacističkom prošlošću, načinili su od Zapadne Nemačke moćnu ekonomsku silu u Evropi, ali i zemlju čvrste demokratske osnove i pouzdani oslonac evropskih integracija.

Vraćam se na ovaj primer iz istorije jer bi, sledeći rezultate u delovima podeljene Nemačke, bilo veoma jednostavno konstruisati rešenje koje bi bilo optimalno i za državu Bosnu i Hercegovinu i sve njene građane. Međutim, to se nije dogodilo.

Rat u BiH je imao više slojeva, ali je svim nivoima zajednička bila laž. Razbijanje BiH je bio strateški cilj na prvom mestu nacional socijalističkog Beograda predvođenog Slobodanom Miloševićem, uz sasluživanje Zagreba Franje Tuđmana zainteresovanog za zauzimanje barem nekog dela teritorije BiH stvaranjem paradržavice Herceg Bosne. Ovo udruživanje je imalo zajedničke osnove u stvaranju okruženja u kome je smišljeno poistovećena etnička pripadnost pojedinca sa obavezom podržavanja ili sprovođenja u život određenog političkog programa koji je lažno prikazivan kao „nacionalni i patriotski“. Jedina smetnja su bili Bošnjaci i oni koji nisu želeli da se nacionalno određuju u dnevnopolitičke svrhe, kao i uporno odbijanje ideje podele BiH. Rat koji je imao za posledicu neviđene žrtve u Evropi od Drugog svetskog Rata, pa čak i genocid, postao je prevelika tema da se njome ne bi bavila i Evropska Unija i Sjedinjene Države i Ujedinjene Nacije, tako da je to dovelo do stvaranja „Opšteg okvirnog sporazuma o miru u BiH“, poznatog pod imenom Dejtonski sporazum.

Zasnovan na plitkom poimanju pozitivističke filozofije svedenog u tipično američku filozofemu „Istina je ako radi (funkcioniše)“, ovaj dokument je ne samo ignorisao evropska istorijska iskustva nego čak i američka. Naime, 1865. godine, Abraham Linkoln u periodu januar – februar odbijao svake pregovore sa snagama Konfederacije do njihovog potpunog vojnog sloma i kapitulacije. Dva osnovna razloga za taj postupak bila su: pod jedan usvajanje 13. amandmana na Ustav SAD kojim se ukida ropstvo i pod dva, prihvatanjem pregovora bez kapitulacije, južne države bi zadržale svoje institucije netaknute, mogle bi posle potpisivanja mira odbiti ratifikaciju amandmana i potom obnoviti ropstvo. Rat se završio 09. aprila 1865., a amandman ratifikovan u svim državama u decembru iste godine.

U Bosni i Hercegovini, u jesen 1995. 5. korpus Armije BiH je napredovao severno i zapadno. Oslobođeni su Sanski Most, Bosanski Petrovac, Ključ, a potom i Mrkonjić Grad i Armija BiH se približila Prijedoru. Glavni razlog zašto Banje Luka nije zauzeta je bio snažan pritisak SAD i NATO da se grad ne zauzima iz nekoliko razloga. Najvažniji je bio strah od humanitarne katastrofe velikih razmera, kolaps mirovnih pregovora i strah od situacije slične Srebrenici (uz obrnutu ulogu žrtava). 12. oktobra je NATO zaustavio sve ofanzive i nametnuo prekid vatre kao uvod u pregovore u Dejtonu.

Dejtonski sporazum je pisan pod motom „mir sada, pravda kasnije“. Tu „pravdu“ je trebalo da donese Međunarodni Krivični Tribunal za bivšu Jugoslaviju.

„Mir“ koji je doneo Dejtonski sporazum je prekinuo rat. Međutim, u svom tekstu je cementirao osnovne postulate ideologija koje su i dovele do rata. Etničko je poistovećeno sa političkim, čime je žrtvovan svaki građanski karakter države Bosne i Hercegovine. Stvoren je ustavni okvir u kome svako može da uništi jedinstvo Bosne i Hercegovine a niko ne može da ga unapredi. Ukinuto je osnovno pravilo demokratije „Jedan čovek, jedan glas“. Kleronacionalizam je dobio nedodirljivo dominantnu ulogu u političkom životu. Podela BiH je praktično sprovedena uz zatvaranje očiju da je to postignuto masivnim zločinima i genocidom. Dejtonski sporazum je primirje pisano u ratu za ratne uslove. Dejtonski sporazum je potpuno neupotrebljiv u mirnodopskim uslovima.

„Pravda“ koju je trebalo da donese ICTY nikada nije došla. Suđeni su i osuđivani ratni zločini i zločinci, ali sam uzrok rata nije ni dotaknut, U Beogradu su na vlasti isti oni koji su bili na vlasti i kada je bio rat u BiH, a proevropska opcija je u permanentnom opadanju jer ne može da se nosi sa masivnom ruskom propagandom i direktnim hibridnim ratom. Republika Srpska je nastala na ideologiji Velike Srbije (ili Srpskog Sveta kako se danas naziva) kojoj nikada nije suđeno. Suočavanja sa prošlošću nema. Škole se „čiste“ od „nelojalnih“ i isključivo se bave istorijskim revizionizmom i normalizacijom fašizma. U  Hrvatskoj, članici EU, benevolentno se gleda na skupove na kojima stotine hiljada ljudi pozdravlja ustaškim pozdravom. Normalizuju se kvislinške formacije iz Drugog svetskog rata, cveta istorijski revizionizam i normalizacija fašizma.

Za to vreme, trideset godina „dejtonskog“ uređenja BiH stvorilo je nove ljude dorasle do funkcionerskih pozicija ali odgajane (dakle, neodgojene) u koordinatama iz kojih se nikakva evropska niti demokratska budućnost realno ne može ni videti, a kamoli domašiti. Večita briga nad karikaturalnim marvenim trgovcima koji preteći nekim fiktivnim „otcepljenjem“ tvrde pazar da im se ne gleda u kriminalno prljav veš i ne dira u pokradene milijarde sve jedno čega. Večito zgražanje nad ustašlukom i skrnavljenjem Partizanskog groblja u Mostaru, i večito ćutanje pred primitivizmom i divljaštvom nacističkih pijanih kreštanja uvek baš dan uoči pomena žrtvama u Srebrenici ili na nekom drugom stratištu. I večito pitanje „Kako to da u BiH nema siromašnih nacionalista, bilo koje da su nacije“?

A i šta očekivati kada je sve što se trenutno vidi, recimo, u Srbiji, odgajano na „umnostima“ lažljivog kalemara iz Velike Drenove tipa „Srbija je uvek dobijala u ratu a gubila u miru. Granice Srbije su granice srpskih grobalja“ … Pa su to Miloševićevsko Ćosićevski policioti i ostvarivali u Bosni i Hercegovini ratujući za dnevnicu, a bez oznaka. Jedino što je na kraju „Srpska“ gubila u ratu a dobila u (Dejtonskom) miru. A i granice „Srpske“ nisu iscrtale granice srpskih grobalja nego nesrpskih masovnih grobnica.

Ceo Zapadni Balkan je sistem spojenih sudova. Nepravde zapečaćene Dejtonom prelivaju se i na istok i na zapad. Da glas nekoga ko je slučajno Hrvat vredi četiri puta više od onoga ko je slučajno Bošnjak? A da glas nekoga ko bi samo da bude Bosanac ili Hercegovac ne vredi ništa?

Ukidanje Dejtonskog sporazuma, ukidanje entiteta i stvaranje normalne države sa definisanim srednjim nivoom vlasti, organizovanim po ekonomskim i kuturnim a ne etničkim granicama, omogućio bi BiH evropske integracije i izlaz iz privremenosti u kojoj su već mnoge generacije u BiH bez krivice straćile svoje živote.

Vreme je. Odavno je već vreme.

(Izlaganje sa Međunarodnog naučnog skupa “Dejtonski sporazum – 30 godina kasnije”, koji je održan 25. i 26. novembra u Tuzli)

(Autonomija, foto: N1)