Listajući današnje vesti, zapao mi je za oko naslov „Ministar za društveni dijalog: Oni koji protestuju nisu narod.“

Pročitao sam tekst i nije to rečeno baš tako, ali, u okruženju koje ne čita pažljivo ni naslove, a kamoli ono što ispod njih piše, poruka je jasna. „Narod“ ne protestuje. Narod, možda, ima zamerke, ali ne dovoljno velike da to ne može da se reši dijalogom. Naravno: društveni dijalog je moguć i poželjan sa onima koji pod dijalogom podrazumevaju monolog vlasti a slušači imaju ulogu zadovoljnih korisnika onoga što je rečeno. Njima će reči biti dovoljne. Zlatni tuš svetlucavih opštosti kombinovan sa plašenjem neizrecivim zlima koja iznutra rovare a od spolja vrebaju. Da, ako im dopustimo, više neće smeti da se kiseli kupus u podrumima stambenih zgrada, da neće moći da se peku paprike za ajvar na pokradenim saobraćajnim znakovima i, naravno, neće smeti da se peče rakija, ona domaća, u flaši zatvorenoj šapurikom dok se ne prespe u plastičnu bocu od Koka-kole zatvorenu čepom od Fante.

Narod je taj koji poslušno stoji u redovima i za to mu nije kriva vlast nego opozicija. Jedino nasilništvo u kome je spreman da učestvuje je jagmljenje oko smrznutih pilića u Lidlu (kojima je tek nedavno istekao rok upotrebe tamo negde, ali, kod nas su propisi drugačiji)… Ili oko vekni hleba koje se bacaju sa kamiona kao što smo već gledali 1993. i ostalih godina kada se „Beograd branio u Kninu“.

Ali, zar zaista u „narod“ spadaju samo oni bezubi kojima je potrebna i koji pristaju na ponižavajuću milostinju? Oni koji „moraju“ jer su „ucenjeni“ poslom, zaposlenjem, porodicom… Da li je „narod“ samo drugo ime za „stado“, „roj“, „jato“… za mekano i beskičmeno mnogo istoga što se MORA od svih zala čuvati štitom Vojske, mačem (nebrojeno puta preimenovane i nikada promenjene) UDBe, i „svetosavskim svetlom“ Crkve čiji farovi Audija, Mercedesa i Lexusa prosvetljavaju figure duboko poklonjene nad kontejnerima i lažnim prorocima?

Kosovo je predato kapitulacijom 09.06.1999. potpisanom u Kumanovu od strane izaslanika vlasti čiju kičmu su činili SPS i SRS. U istom onom Kumanovu pored koga je 24.10.1912. trubač Ahmed Ademović trubnim znacima preokrenuo tok bitke i omogućio briljantnu pobedu nad Osmanlijama i oslobađanje tih krajeva od Turaka.

A danas, trube služe samo kao muzička podloga kič patriotizmu i onesvešćivanju od „domaće“ rakije i pratnja uz valjanje u originalnom, gučanskom blatu. Pod originalnom vojnom šatrom. Sa originalnom pevaljkom na stolu uz grmljavinu zvučnika kad, eto, topova trenutno nema.

„Narod“ su, kažu, srpski naučnici, Tesla, Pupin, Milanković… A sva trojica rođeni u Austrougarskoj, i naukom se bavili na Zapadu… jer da su ostali u Srbiji, bunili bi se protiv bahatosti braće Lunjevica, bunili bi se protiv Obznane i diktatura, pa bi crkavali u zatvorima, bez suda i presude, dok ih neki pijani žandarm ne bi prebio na smrt. I ne bi bili prvi. Ni poslednji.

U Srbiji ne mora biti revolucije da bi se jela sopstvena deca. Aleksandar Karađorđević je posle glumljenog procesa streljao Apisa koji ga je doveo na vlast. Trebalo mu je zbog tajnih pregovora sa Austrijancima.

Za koliko tajnih pregovora i dogovora „narod“ ne sme da sazna? Koliko puta će ga žandarmski pendreci i kundaci sabijati natrag u kmetstvo, u šetanje opanaka, u podate i prodate obeščašćene ćerke i na krv naučene sinove? Na život u kome „više vredi šaka vlasti nego kola pameti“. Na bedu i smrad jada koji nikakve robne marke i varljivi sjaj estradnog šarenila ne mogu da prikriju.

 „Narod“. Ušuškan u smrad izgovora i infantilizma privida „sigurnosti“ kroz permanentnu ravnotežu „opasnosti“ i „ima ko o tome misli“. Ni dobar ni loš. Njiva po kojoj ore elita a žanje potomstvo.

A elita sve pohabanija a potomstvo sve malobrojnije.

I oni koji protestuju. Ne baš precizni u tome šta hoće, ali odlučni u onome šta neće. A neće da budu „narod“ o kome govore ministri danas. U Srbiji.

(Autonomija, foto: N1)