19. septembra 1991. godine, nemački planinari Helmut i Erika Simon pronašli su mumificirano telo u blizini Similaun glečera na granici između Italije i Austrije. Prvo su mislili da su u pitanju ljudski ostaci nekog relativno nedavnog događaja, ali se ispostavilo da je u pitanju osoba (nazvana Otci, ili „Ledeni čovek“) koja je na tom mestu ubijena pre 5300 godina, dakle oko 3300 godina pre Hrista. 

Otci je ubijen iz zasede, strelom koja mu je, pogodivši ga u levo rame, presekla velike krvne sudove tako da je iskrvario ne stigavši ni da izvuče strelu sa vrhom od kremena iz rane. Imao je 45 godina i oko 50 kilograma telesne težine kada je ubijen. 

Više od pet milenijuma kasnije, samo od sebe mi se postavilo pitanje: Da li bi danas, neko ko izlazi iz svog električnog automobila, smartfonom završavajući dnevne obaveze i istovremeno automatski naručujući dostavu hrane dok mu A.I. ispisuje predloge uspešnih poslovnih poteza a istovremeno preko pametnog sata nadgleda krvni pritisak i puls, da li bi taj neko mogao biti iz zasede ubijen strelom sa kamenim vrhom kao Otci? 

Mogao bi. Ni smartfon ni broadband, ni A.I. ni zdrava ishrana ni redovni pregledi kod lekara i posete zubaru ni čista pijaća voda, ništa ne bi pomoglo. Strela sa kamenim vrhom bi bila podjednako smrtonosna. 

Kukuta (lat. Conium maculatum), raste pored poljskih puteva i zapuštenih železničkih pruga i česta je na zapuštenim njivama. Dvogodišnja zeljasta biljka koja luči alkaloid koniin (0.1 gram je dovoljan da usmrti odraslog čoveka), i najmanja količina semena ili čaja od kukute je dovoljna da parališe nervni sistem i ubije. Pijenjem soka od kukute je, recimo, ubijen Sokrat 399. godine p.ne.  (jer je, po presudi, „kvario omladinu i nije poštovao Bogove“, ali to sada nije tema. A trebalo bi.) 

1904. godine je u službenu upotrebu ušao pištoljski metak 9×19 milimetara, a konstruisao ga je 1901. Georg Luger za svoj poluautomatski pištolj P-08 (u našem narodu poznat kao „Parabelum“). Tim pištoljem su kajzerovi oficiri terali nemačke vojnike u besmislene juriše preko krvavih polja Flandrije, tim metkom se na licu mesta presuđivalo kolebljivcima i dezerterima u Velikom ratu. 

Tim pištoljima i tim mecima je posle branjena (i nije odbranjena) Vajnmarska Nemačka, te pištolje su za pojasom imali SS oficiri u logorima smrti. Isti taj metak se nalazi u CZ–99, pištolju koji je obeležio krvavu deceniju Slobodana Miloševića. Tim metkom je ubijen Slavko Ćuruvija. I Ivan Stambolić. Taj metak se nalazi u trenutno najpopularnijem vojno policijskom pištolju na svetu, Glock 17. I ubija efikasno kao i pre 111 godina.

Puščani metak 7,92 x 57 mm konstruisan je 1888. godine, a 1905. je umesto zaobljenog dobio zašiljeni vrh. Sa tim metkom u cevi je nemački kaplar jurišao na Verdun i bio oslepljen bojnim otrovima. Dvadeset godina kasnije je taj isti kaplar slao milione vojnika sa istim tim metkom u cevi da pokore Evropu. Tim mecima su streljani đacui u Kragujevcu. Taj metak su posle Rata u cevima imali graničari FNRJ u svojim M-48 puškama. Tim metkom je ubijen Zoran Đinđić. Taj metak i dalje stoji u snajperima koji sa zgrada budno prate ljude u Srbiji. 

Sten Gustaf Thulin, inženjer švedske kompanije Celloplast, izumeo je 1965. godine polietilensku kesu sa ručkama za jednokratu upotrebu.  Od 1975. do 1979. godine u Kambodži, Crveni Kmeri su (iz razloga štednje municije) na poljima smrti ubijali ljude (po svom nahođenju i iz njima znanog razloga) stavljajući im na glavu te iste kese dok se ne uguše. Niko ne zna koliko su „srčanih udara“ i „neobjašnjivih aneurizmi“ izazvale te iste kese u policijama širom sveta (a i bliže), kao alati torture i zlostavljanja. 

Ustaše su ubijale ljude maljevima, Četnici ih klali kamama, alatima koji postoje još od starog Egipta. Čovečanstvo je trkom u naoružanju stiglo samo dotle da može više ljudi da se ubije u kraćem vremenu uz manje napora za ubice. I to je to.

Dakle, od kako postoje ljudi, postoji i način kako da se ubijaju između sebe. Ali, da se to ne bi događalo uvek i zauvek, ljudi su izmislili i zakone koji su bili jasni i organizacije koje će te zakone sprovoditi i princip da zakon mora važiti podjednako za sve. 

Hamurabijev zakonik (Codex Hammurabi) je jedan od najstarijih pisanih zakona u istoriji sveta i napisan oko 1754. godine p.n.e. tokom vladavine vavilonskog kralja Hamurabija u Mesopotamiji.

U njemu doslovno piše:

Zakon 229.

„Ako graditelj sagradi kuću nekom čoveku i ne učini svoj posao čvrstim, te se kuća koju je sagradio sruši i ubije vlasnika kuće – taj graditelj neka bude pogubljen.“ 

Dakle, pre 3779 godina je bilo jasno šta činiti u nekoj situaciji. Jedino što bi se to kod Hamurabija i desilo, a u Srbiji danas se ne dešava. U Srbiji danas se primenjuje pravilo iz Mein Kampfa „Ne obraćaj se narodu razlozima i činjenicama nego emocijama. Na njih će mnogo spremnije reagovati, i možeš da ga ubediš da učini bilo šta.“

Zato, nije opasnost nuklearni rat. On je, naravno, moguć, ali mnogo manje izvestan od kese na glavi u policijskoj stanici ili pucnja u leđa na stepeništu kancelarije, ili čaja od kukute (ili Novičoka, kako je danas otmeno zovu). A od toga štite zakoni koji čuvaju mir i red. 

A ako zakoni ne važe za vladare onda ne važe ni za koga. Ako nema sigurnosti i pravde za sve, onda ne sme da je ima ni za koga. 

A ako nešto još uvek nije jasno, podsetiću da su „srpski junaci Velikog rata“ koji su krvlju i kostima gradili državu od vrleti Albanije, preko Solunskog fronta i Kajmakčalana do povratka u Beograd, za zasluge  posle dobijali legitimacije koje su im davale pravo da prose pred Crkvom i državnim zgradama. A Milunka Savić radila kao čistačica. Dok su se beogradska gospoda bogatila pljačkajući i novu državu i liferujući vojsci crknuto meso. 

Ukratko: Ili ima zakona za sve ili ga nema. A ako ga nema, onda…, i strela sa kamenim vrhom može da ima svoju ulogu.

(Autonomija, foto: AI)