Oko 400 nemačkih porodica koje žive u Srbiji podnelo je zahtev za vraćanje imovine i očekuje da će, po donošenju Zakona o restituciji, dobiti natrag otete kuće, okućnice, vinograde. To su, međutim, tek mrvice dobrano debelog kolača koji je Nemcima svojevremeno oduzet, ali u udruženjima koja okupljaju građane nemačke nacionalnosti u Srbiji ukazuju da će naša zemlja, kako se primiče Evropi, morati da menja zakonsku regulativu tj. da omogući i strancima da budu vlasnici ovdašnjih njiva. U tom slučaju Nemci bi natrag mogli dobiti svih  389.250 hektara koliko im je oteto, ali, sve je još o dugom štapu.
Trenutno stvari stoje ovako – po zakonu o restituciji, koji bi do kraja godine trebalo da dobije zeleno svetlo, biće vraćena imovina srpskim državljanima nemačke nacionalnosti, ali predmet restitucije neće biti otete njive. Tačnije, ne one koje su pripadale proteranim Nemcima a koje bi eventualno potraživali njihovi naslednici, jer oni nisu državljani Srbije. Doduše, kako objašnjavaju u Ministarstvu finansija, odnosno Radnoj grupi za izradu zakona o restituciji, i stranci će imati pravo na povraćaj imovine ali oni koji se budu našli na spisku za restituciju moći će da dobiju kuće, ali ne i poljoprivredno zemljište. Po agrarnim zakonima u Srbiji stranci ne mogu biti vlasnici njiva.

Kolika je vrednost imovine oduzete od Nemaca – ne zna se precizno. Nezvanično mogu se čuti cifre od deset do 100 milijardi evra. Međutim, u ovdašnjim udruženjima Nemaca kažu da je za sve njih mnogo važniji princip pravednog vraćanja oduzete imovine, to jest da svi budu ravnopravno tretirani pred zakonom, bez obzira da li je reč o Srbinu, Nemcu ili Hrvatu.

– Kada je Direkcija za imovinu Republike Srbije skupljala zahteve za povrat imovine oko 400 porodica, od 3.901 Nemca, koliko ih ovde živi, je predalo dokumentaciju. Ali to nije velika imovina i ne predstavlja nikakav problem za Srbiju u moru zahteva. Ogromna je, međutim, imovina nekoliko stotina hiljada Nemaca koji su odavde protrani. To su hektari i hektari njiva, fabrike…- kaže za portal „Autonomija.info“ predsednik Nemačkog narodnog saveza u Srbiji, sa sedištem u Subotici Rudolf Vajs.  – Ali, pošto Srbija želi da uđe u EU, jedan od uslova je da se dozvoli strancima da imaju vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem tako da to neće biti prepreka u budućnosti kada je reč o formalno-pravnim pitanjima. Kada dođe kandidature Srbije, to će biti rešeno. S druge strane, ostaje pitanje šta sa proteranim Nemcima, a gotovo je pola miliona ljudi kojima je ovde oteta imovina. Mi kažemo da je to stvar njih samih. Kada dođe vreme za to, oni treba da predaju molbu, svako svojim imenom i prezimenom, i pokažu volju da im se vrati imovina.

Naš sagovornik ubeđen je da će Srbija usvojiti iskustva komunističkih, istočnih zemalja u procesu pridruživanja EU kada je o vraćanju imovine strancima reč.

– Svaki prvi zakon tih zemlja u procesu pristupanja bio je restriktivan prema stranim državljanima koji su izgubili imovinu u tim državama, da bi, kako su se približavali EU, menjali regulativu i prilagođavali je evropskim standardima. Tako su i davali mogućnost da strani državljani mogu imati zemljište u vlasništvu. Elem, taj formalno-pravni uslov koji se navodi kao razlog zašto ne mogu strani državljani dobiti zemlju u Srbiji će pasti u vodu prilkom približavanja EU – kaže Vajs. – A što se tiče nas, ovdašnjih Nemaca, najvažnije nam je da će državljani Srbije nemačke nacionalnosti biti tretirani kao i svi drugi, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. A to je predlog zakona o restituciji i predvideo. Ono što će dobiti naš komšija Mađar ili Srbin, dobiće i Nemac. To je najbitnije.

I kad vrati njive, Vojvodini će ostati 100.000 hektara
 
Sve dok stranci ne budu mogli da gazduju ovdašnjim njivama ( a tu mogućnost već od 2013. predviđa i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), država ne mora da brine da li će imati zemljišta za povraćaj. Naime, ima dovoljno oranica za restituciju, da vrati ono što je oteto i što naslednici traže, a da pri tom i ne mora da se odrekne svake njive već i da joj ostane više od 100.000 hektara. Ovo se, naravno, najvećim delom odnosi na Vojvodinu jer su gotovo sve državne njive ovde.
Prema podacima koje je izneo sekretar za agrar u Privrednoj komori Vojvodine Đorđe Bugarin oko 614.000 „oduzetih” hektara bilo je u nekadašnjem fondu opštenarodne imovine, a po zakonu iz 1992. godine vraćeno je više od 100.000 hektara. To znači da je ostalo oko 514.000 hektara. Ako u Vojvodini sada ima više od 330.000 hektara u državnoj svojini, to je dovoljno zemljišta da se može vratiti naturalno svima kojima je oduzeto. Jer, kako ogromna većina ili gotovo niko od podunavskih Švaba nema naše državljanstvo, kao i neki veleposednici i njihovi naslednici,  pretpostavlja se da treba vratiti manje od 200.000 hektara. Naš sagovornik navodi procene da se potražuje oko 170.000 hektara, ali je pitanje da li su svi zahtevi osnovani, u postupku će se utvrditi osnovanost potraživanja.
Kako objašnjava Bugarin pre desetak godina Vojvodina je imala 240.000 hektara u državnoj svojini, a sada se ispostavilo da ima i 100.000 više, a to se desilo iz više razloga. Naime, u postupku razgraničenja zemljišta verovatno pravna lica nisu mogla dokazati sve što je trebalo pa je, po Zakonu o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, to zemljište ostalo državno. Drugi osnov zbog čega su se povećale površine je što je po zakonu iz 1992. u velikoj meri vraćano zemljište iz društvene a ne iz državne svojine, a treći osnov je što se imovinskopravne službe preduzeća u postupku privatizacije nisu dovoljno upustile u načine sticanja zemljišta, tj. nisu dokazivale vlasnička prava, tako da sada država u Vojvodini ima više svojine nego pre deset godina.

Najviše oteto od Švaba

Najviše je oteto od podunavskih Švaba – 389.250 hektara. Od 1.193 veleposednika je oduzeto 84.000 hektara, od crkava 34.522, od nezemljoradnika 42.000 hektara, od takozvanih neprijatelja, kojima je imovina konfiskovana po presudi, 22.951 hektara… Nacionalizovano zemljište je podeljeno, a najviše, 235.910 hektara, dobile su 41.033 porodice saveznih kolonista. Bezemljašima (48.325 porodica) dodeljeno je 124.217 hektara, unutrašnjim kolonistima 28.208 hektara, agrarnim interesentima 76.996 hektara, a poljoprivredna dobra su dobila 147.129 hektara. Nakon omogućavanja prodaje njiva koje su dobili bezemljaši, unutrašnji i savezni kolonisti, kao i agrarni interesenti, ona je i počela, a kupci su najčešće bile zemljoradničke zadruge i poljoprivredna dobra koja su imala pravo preče kupovine i tako je nastalo društveno zemljište

LJubica Blitva – Trošić