Vest o tome da je Maja Gojković, aktuelna predsednica Narodne skupštine, imenovana za predsednicu upravnog odbora Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije je loša i paradigmatična.

Vest je loša zato što je neko očigledno ozbiljno pomislio da osoba koja je po ovlašćenjima „broj 2“ ili „broj 3“ u državi kao rukovodilac jedne od tri grane vlasti – treba da obavlja još neku javnu funkciju. Time je sa najvišeg mesta relativizovan zakonski princip „jedan funkcioner – jedna funkcija“, umesto da bude učvršćen izmenama Zakona koje su inicirane pre više od tri godine, a za čije donošenje su već dva puta (krajem 2014. i krajem 2016) istekli rokovi iz Vladinih akcionih planova.

Ovo imenovanje je paradigmatično, jer je njime u oblasti „duplih funkcija“ napravljen pun krug – od dolaska na vlast na krilima ukazivanja na korupciju prethodnika, proklamovane nulte tolerancije u borbi protiv korupcije, postavljanja visokih standarda u zakonima i još viših standarda u samostalnim stranačkim akcijama (na primer odluka da funkcioneri SNS-a ne mogu vršiti više javnih funkcija čak ni kada to zakon dopušta) do toga da jedina odbrana od kritike bude da su prethodnici radili to isto.

Inače, praksa političkih imenovanja kao naknade zaslužnim političarima bila je naročito raširena pre petnaestak godina, što zbog partijske kontrole čitavog javnog sektora, što zbog demagoški niskih zarada funkcionera koji su tako dobijali dodatne prihode. Ta praksa je ograničena Zakonom o rešavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija iz 2004, a dodatno, uz mnogo otpora i kompromisa, Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije koji je počeo da se primenjuje 2010. Dok su predstavnici opozicije (Konstantinović, Stamenković) otvoreno iskazali sumnju da je razlog za ovo imenovanje mesečna naknada od 50 hiljada dinara, ni Vlada, ni sama Maja Gojković, ni njene kolege u Skupštini nisu izneli nijedan drugi razuman ili nerazuman razlog zbog kojeg bi (baš) ona trebalo da se nađe u ovom telu, pa makar taj razlog ne bio zasnovan na zakonu. Mogli su na primer da kažu, kao što govore „sportski radnici“ kada izaberu političara na čelo sportskog saveza, da je to nužno da bi se obezbedilo neophodno finansiranje.

Umesto toga, predsednik Administrativnog odbora je imenovanje branio spočitavajući pripadnicima „bivšeg režima“ da su vršili nelogičnija imenovanja (kao primer je poslužio „konobar Elezović“ imenovan u razne ustanove i javna preduzeća), ali i načelnim argumentom koji isključuje svaku mogućnost preispitivanja opravdanosti ove odluke – „sva imenovanja koja vrši Vlada su politička“. Istina, jedan od poslanika vladajuće većine (dr Orlić, koji inače nije član Administativnog odbora, već je tu govorio u ime dvoje svojih kolega) je samouvereno odbio tvrdnju da je motiv predsednice Skupštine za prihvatanje te dodatne funkcije bila novčana naknada, ali nije odao izvor svojih informacija niti je objasnio šta jeste bio njen motiv.

Konačno, ova vest je, i pored svega što se dešavalo proteklih godina, začuđujuća. Naime, i pored uspavane i izbombardovane javnosti, svima je moralo biti jasno da će ona naići na negativne komentare, da će se o čitavoj stvari pričati raznim povodima, da je odluka pravno sporna, da će dovesti u veoma nezgodnu situaciju Vladu i Skupštinu za koji mesec kada se bude raspravljalo o predlogu novog Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije (u nacrtu Ministarstva pravde iz oktobra 2016. izričito se zabranjuje obavljanje druge javne funkcije, osim kada postoji obaveza da se obavlja više njih istovremeno, ili kada je reč o članstvu u skupštinama na raznim nivoima vlasti), ili kada konačno stigne na red rasprava o tome kako ispuniti preporuke iz četvrtog kruga evaluacije GRECO, za šta je rok istekao 31.12.2016. Drugim rečima, ovaj potez se čini veoma lošim i sa stanovišta političkih interesa donosilaca odluke, pa stoga iznenađuje da su odabrali upravo ovo rešenje.

Najviše negativnih komentara ova vest je dobila zbog toga što je Gojković došla na mesto koje su ranije zauzimali stručnjaci za rad Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije (AZJZNSS) – nuklearni fizičari. Argument predstavnika vlasti da poslove u upravljačkim telima mogu uspešno obavljati i stručnjaci drugog profila, uključujući i pravnike, donekle je tačan, jer je suština tih poslova kontrola rada direktora a ne bavljenje usko stručnim pitanjima. Naravno, ako je za članstvo u Odboru propisana specifična stručnost (za oblast rada konkretne agencije), a tokom rasprave na sednici Administrativnog odbora se moglo čuti da jeste, onda se te norme moraju poštovati. Sama činjenica da se predviđa da Vlada imenuje članove UO na osnovu predloga određenog kruga predlagača ukazuje na nameru da se tu nađu stručnjaci određenog profila, a ne osobe koje imaju opšte menadžerske sposobnosti.

Dok je sa stanovišta rada AZJZNSS bitno da planove i izveštaje donose stručna lica, sa stanovišta odgovorne vlasti je neophodno da njene odluke budu obrazložene. Međutim, i Vlada koja je imenovala predsednicu skupštine na ovaj položaj, i Administrativni odbor Skupštine koji se sa time saglasio nekoliko dana docnije, u najboljem slučaju su objašnjavali da je Maja Gojković kao iskusna advokatica i bivša gradonačelnica stručna za taj posao, ali nisu dali nijedan argument zbog čega bi bilo dobro da se upravo ona, od nekoliko hiljada advokata i stotina bivših gradonačelnika, nađe na tom mestu ili zbog čega nije dobro da taj posao obavlja nuklearni fizičar, kao što je to do sada bio slučaj.

Imenovanje Maje Gojković je upitno već iz formalnih razloga. Naime, Vlada prema odluci o osnivanju ove javne agencije, imenuje članove UO na predlog ovlašćenog predlagača, a zatim iz reda članova imenuje predsednika Upravnog odbora. Međutim, odlukom od 29. maja 2017. Vlada je imenovala Gojković direktno na mesto predsednice UO, a da pritom nije poznato da je prethodno imenovana za člana UO (po svoj prilici nije). Kao da je sve rađeno u velikoj žurbi, da se posao iz nekog razloga obavi pre nego što Vlada uđe u tehnički mandat kada ne može vršiti imenovanja. I ova žurba je čudna, kada se ima u vidu da je poslanička većina za novu Vladu izvesna, koji god da predlog stigne sa Andrićevog venca.

O žurbi svedoči i okolnost da se sledeći korak odigrao tek osam dana kasnije. Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije (još uvek) dopušta mogućnost da narodni poslanik, uključujući i predsednika Narodne skupštine, obavlja drugu javnu funkciju kada to odobri Agencija za borbu protiv korupcije. Uz obaveštenje o takvoj nameri, narodni poslanik Agenciji dostavlja pozitivno mišljenje Administrativnog odbora. Odbor je sednicu održao tek 8. juna 2017 (valjda nije mogao ranije), što je Maju Gojković dovelo u nezgodnu situaciju – da mora da se Agenciji za borbu protiv korupcije obrati radi obavljanja duple funkcije pre nego što je imala kompletnu dokumentaciju – prethodnu saglasnost skupštinskog odbora. Naime, rok za dostavljanje obaveštenja Agenciji je tri dana od dana imenovanja.

Na sednici ovog skupštinskog tela četvoro opozicionih poslanika (Stamenković, Jerkov, Ćirić, Konstantinović) iznelo je neke od ključnih argumenata protiv davanja saglasnosti. Ovi argumenti po svojoj snazi prevazilaze uobičajeno opoziciono osporavanje odluka Vlade. Ovi poslanici nisu sprečili donošenje štetne odluke, ali su svakako učinili neprijatnijim kolegama iz vladajuće većine da obave „partijski zadatak“ – to jest da glasaju za predlog koji se ne može braniti nijednim logičkim argumentom. Pisani izveštaj sa sednice je štur, ali je njen video snimak dostupan javnosti. Takođe se može pročitati lični izveštaj o tome narodne poslanice Branke Stamenković.

Poslanici većine na 25. sednici Odbora za administativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja (popularno „Administrativni odbor“), a pre svih predsednik Odbora Aleksandar Martinović, faktički su se ponašali kao da je obavljanje druge funkcije neko pravo poslanika, o kojem taj Odbor ništa i ne odlučuje, već eto, po Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije mora da stavi to pitanje na dnevni red, a da onda Agencija donosi konačnu odluku. Ovakvo odricanje od odgovornosti obesmislilo je postupak pred Administrativnim odborom – čemu onda bilo kakvo izjašnjavanje na tu temu i sednica na koju je utrošeno preko sat vremena? Zašto članovi ovog Odbora umesto toga nisu predložili da se obesmišljena odredba Zakona o Agenciji ukine? Jasno je da je namera zakonodavca bila potpuno drugačija – da se utvrdi da li bi obavljanje duple funkcije smetalo vršenju osnovne i da se na taj način pomogne Agenciji u donošenju odluke o tome. Da li, konkretno, narodni poslanici misle da njihova predsednica ima dovoljno vremena da se pored svog redovnog posla bavi i dodatnim i da li misle da bi prihvatanje i obavljanje te dužnosti ugrozilo ostvarivanje ustavne i zakonske uloge Narodne skupštine?

Valja se nadati da će Agencija uskratiti svoju saglasnost imajući u vidu mogući sukob interesa. Naime, Narodna skupština bira i razrešava Vladu Srbije. Kada se to ima u vidu, prihvatanje narodnog poslanika da bude imenovan, postavljen ili izabran na neku funkciju od strane te iste Vlade znači svesno stupanje u odnos zavisnosti prema Vladi, koji onemogućava nepristrasno odlučivanje narodnog poslanika o Vladi i stvara sukob interesa.

Međutim, moglo bi se tvrditi i da su svi članovi Vlade, kada su donosili odluku o imenovanju Maje Gojković, takođe bili u sukobu interesa. Naime, pošto Skupština bira i razrešava predsednika, potpredsednike i članove Vlade, oni se već nalaze u odnosu zavisnosti prema narodnim poslanicima (tim pre prema predsednici Narodne skupštine). To znači da su u sukobu interesa ako donose odluku koja utiče na interese narodnog poslanika, što je ovde očigledno slučaj. Pošto je odlučivanje u sukobu interesa zabranjeno, to otvara put da se rešenje Vlade o imenovanju oglasi ništavim („pojedinačni akt u čijem donošenju je učestvovao funkcioner koji se zbog sukoba interesa morao izuzeti, ništav je“, član 32. stav 5 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije).

Ubuduće, u sukobu interesa će biti predsednica Narodne skupštine, praktično svakodnevno – kada bude trebalo da na dnevni red uvrsti predloge koje je poslala Vlada, kada treba razmatrati izveštaje o radu Vlade i slično. Iako smo se u proteklih 27 godina navikli da zbog partijske nadkontrole institucija Narodna skupština i njeni predsednici ne vrše delotvoran nadzor nad radom izvršne vlasti, što bi po Ustavu morali da čine, ovako direktne povrede ustavnog načela podele vlasti su ipak retkost.

Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije bi trebalo ne samo da uskrati saglasnost za obavljanje druge funkcije već i da pokrene postupak za oglašavanje ništavosti akta o izboru. Iako se čini da je ta odluka jednostavna, neće biti lako doneti je. Naime, Agencijom već mesecima rukovodi vršilac dužnosti, a od devet članova Odbora (koji treba da izaberu direktora na konkursu) postoje samo dva. Ostale članove Odbora treba da izabere upravo Narodna skupština, koja u slučaju nekih kandidata to već godinama ne čini. Pitanje da li će izbor kandidata biti stavljen na dnevni red zavisi upravo od predsednice Narodne skupštine. Ovakva situacija može da u nedogled odloži odluku Agencije. Naime, ukoliko direktor uskrati saglasnost, funkcioner ima pravo žalbe Odboru, a Odbor svaku svoju odluku donosi većinom ukupnog broja propisanih članova – najmanje pet.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija

(Peščanik)