Dok je većina ljudi fokusirana na američke predsedničke izbore u novembru, pre njih se održava još jedna runda glasanje na koju vredi obratiti pažnju.

Neće imati tolike posledice kao izbori u SAD, ali regionalni izbori u tri bivše istočnonemačke pokrajine Brandenburgu, Saksoniji i Tiringiji mogu imati ozbiljne posledice na najveću i najvažniju članicu Evropske unije – njena nepopularna koaliciona vlada bi mogla dalje oslabiti, dok bi se moglo postaviti pitanje u vezi s budućom podrškom Berlina Ukrajini.

Tiringija i Saksonija izlaze na birališta već 1. septembra, a Brandenburg tri nedelje kasnije, 22. septembra. Mada postoje neke regionalne razlike između ove tri pokrajine, koje zajedno čine otprilike 10 odsto stanovništva Nemačke, trend je isti.

Krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD) raste i može da završi prva u sve tri pokrajine s očekivanjem da će u svakoj uzeti 25 do 30 odsto glasova. Ovde vredi napomenuti da posle Drugog svetskog rata ni u jednoj nemačkoj pokrajini krajnje desničarske partije nisu bile prve na izborima.

Dok su u većini zapadne Evrope krajnje desničarski populisti bili prvi na izborima i čak formirali vlade u poslednjoj deceniji, simbolika da se to desi u Nemačkoj, s obzirom na njeno nasleđe iz 20. veka, vredna je pažnje.

A AfD je i dalje prava tvrda desnica. Uoči evropskih izbora u maju, tu partija su iz porodice evropskih stranka Identitet i demokratija (ID) izbacile druge frakcije, poput Nacionalnog okupljanja Marin le Pen (Marine) i italijanske Liga, zato što je previše kontroverzna i radikalna. Potom je formirala sopstvenu grupu dalje desno pod nazivom Evropa suverenih nacija.

Tu partiju je u Saksoniji i Tiringiji Savezna kancelarija za zaštitu ustava, nemačka unutrašnja bezbednosna organizacija, klasifikovala kao „potvrđeni desničarski ekstremisti“, dok je njen lider u Tiringiji Bjorn Heke (Björn Höcke) osuđen zbog korišćenje nacističkih slogana.

Ali to nije sve. Paralelno cveta i krajnja levica. Novoosnovana otcepljena stranka iz etablirane krajnje levičarske partije Linke (Levica) partije pod nazivom Savez Sare Vagenkneht (Bundnis Sahra Wagenknecht – BSW) takođe prolazi dobro, s podrškom u anketama između 15 i 20 odsto u tri istočne pokrajine i izgleda da će u svakoj od njih završi na drugom ili trećem mestu.

U središtu te partije popularna, ali kontroverzna Sahru Vagenkneht, koja je dugo bila na važnim pozicijama na krajnjoj levici. Nekada članica Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED) tokom komunističke diktature u Istočnoj Nemačkoj, ona sada pokušava da restrukturira političku mapu zemlje.

Partija Levica je počela da posrće pošto je izašla iz nje i uspela da ubedi svog supruga Oskara Lafontena (Lafontaine), koji se u Nemačkoj smatra uticajnim na levici, da joj se pridruži.

Međutim, ono što je interesantnije su njene političke pozicije. Ona je istaknuta kritičarka imigracije i protivi se zelenoj politici. Na mnogo načina, njeni stavovi su prilično slični stavovima AfD-a.

Obe partije su evroskeptične, protiv NATO-a, kritične su prema pridošlicama u Nemačku, neguju razumevanje za Rusiju i protive se vojnoj podršci Ukrajini. A zajedno, AfD i BSW mogli bi dobiti blizu 50 odsto glasova u tri istočne pokrajine.

Ipak, postoje i olakšavajuće okolnosti. Prva je da se BSW, kao i sve druge političke partije, obavezao da neće ulaziti u savez sa AfD-om, obećanju poznatom u Nemačkoj kao „Brandmauer“.

Dakle, čak i ako AfD završi na vrhu u sve tri ili nekim od tih pokrajina, čime će prvi dobidi priliku da nominuje predsednika pokrajinskog parlamenta, verovatno neće uspeti da dobije dovoljnu podršku. S druge strane, može blokirati određene ključne odluke kao što su imenovanje sudija i promene ustava ako dobije više od trećine mesta u državnom parlamentu.

Takođe vredi podsetiti da se sve ove tri države nalaze u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Iako nisu homogeni entitet, države u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačkoj sklonije su da glasaju za populističke partije pošto se još osećaju posledice ekonomskog šoka ujedinjenja Nemačke. Mnogi tamošnji glasači i dalje gaje antizapadna i antiamerička osećanja i traže bliže odnose s Moskvom.

Dakle, iako troje izbora daju uvid u to koliko je Nemačka još uvek podeljena između svog bivšeg zapadnog i istočnog dela više od 30 godina posle ujedinjenja, oni ne odražava raspoloženje zemlje u celini budući da su AfD i BSW znatno manje popularni na nacionalnom nivou.

Međutim, ono što ne možemo zanemariti jeste potencijalni zastrašujući efekat koji će ova glasanja imati u Berlinu. Sledeći savezni izbori dolaze za dvanaest meseci. Ali može li se ionako klimava koalicija socijaldemokrata (SPD), zelenih i liberalnog FDP-a održati zajedno toliko dugo?

Druge dve partije će izgleda biti zbrisane u sve tri izborne trke i da neće preći cenzus od pet odsto. A i socijaldemokrate, koje su toliko dugo bile prava sila nemačke politike, u anketama u Saksoniji i Tiringiji trenutno imaju jednocifrenu podršku. Samo u Brandenburgu prolazi donekle dobro, s predviđanjem da će završiti na drugom mestu iza AfD-a s oko 20 odsto glasova.

Od mejnstrim partija, čini se da će Demohrišćanska unija (CDU) s desnog centra (koji je barem prema anketama imala koristi što je neko vreme u opoziciji na saveznom nivou) izgleda biti rival populističkim snagama. Mogla bi možda da uzme AfD-u pobedu u Saksoniji i da cilja da završi kao drugoplasirana u dve druge pokrajine.

Ipak, postavlja se dvostruko pitanje šta dalje. Pošto sve druge stranke izgled (i dalje) isključuju pravi politički savez s AfD-om, moraće da se napravi neka nelagodna koalicija. Nije nemoguće da će CDU i BSV morati da se povežu iako se čini da se ne slažu u većini tačaka. Ipak, koliko dugo AfD može biti isključen?

A onda se postavlja i pitanje koliki će deo programa i stavove AfD-a i BSW-a usvojiti mejnstrim stranke uoči izbora sledeće godine? To je važno za Evropu koliko i za Nemačku. Stavovi o svemu, od podrške Ukrajini do imigracije, mogu se zaoštriti – a to će odjeknuti daleko izvan Berlina.

(Radio Slobodna Evropa/foto: dpa)