Minimalna zarada će u Nemačkoj prvi put biti uvedena 1. januara 2015, što će povećati platu za 9,5% zaposlenih. Oni će od sada dobijati najmanje 8,5 evra bruto na čas, što odgovara bruto zaradi od 1.473 evra za puno radno vreme. Ostaje da se vidi da li će od toga imati koristi zaposleni i ekonomija: povećanje prihoda može da poboljša finansijsku situaciju zaposlenih i podstakne potrošnju, ali u isto vreme i da dovede do poskupljenja neke robe i usluga, pa čak i do otpuštanja. U EU minimalnu zaradu ima 22 od 28 država članica. U Srbiji minimalna zarada iznosi oko 235 evra mesečno bruto, što je slično kao u siromašnijim članicama EU, ali prema podacima sindikata oko 200.000 ljudi ne prima ni toliko.
Odluka o uvođenju minimalne zarade nije doneta lako. Kancelarka Angela Merkel plašila se negativnih posledica na zaposlenost i protivila se prekidu dosadašnjeg sistema u kojem je država utvrđivanje plata u potpunosti prepuštala poslodavcima i zaposlenima.
Ipak, budući da je broj radnih mesta sa malim zaradama povećan, Socijaldemokratsk partija koja je deo velike koalicije uspela je da progura zahtev da se u ime socijalne pravde uvede minimalna zarada.
Prema proceni Ministarstva rada Nemačke, nakon uvođenja minimalne zarade 3,7 miliona zaposlenih imaće deblji novčanik od 1. januara 2015, dok će još milion njih, koji rade u sektorima za koje je primena odložena, imati koristi od 1. januara 2017. godine. U Nemačkoj je 39 miliona osoba u radnom odnosu, a ima još tri miliona radno aktivnih, na primer u nezavisnim i liberalnim profesijama.
Ista minimalna zarada primenjivaće se na teritoriji cele zemlje, i iznosiće bruto 8,5 evra po času, odnosno 1.473 evra mesečno za puno radno vreme.
Mišljenja se razlikuju o tome kako će ovo uticati na privredu Nemačke. Može se očekivati da povećanje prihoda podstakne potrošnju, ali će biti teško proceniti uticaj, pogotovo s obzirom na to da se očekuje da će u 2015. i drugi faktori doprineti potrošnji domaćinstava, na primer smanjenje cena nafte.
Moguća poskupljenja i otpuštanja
Protivnici uvođenja minimalne zarade tvrde da može doći do otpuštanja, a privredne komore smatraju da bi i 200.000 osoba moglo ostati bez posla. Međutim, predsednik Agencije za zapošljavanje ne smatra da će biti masovnih otpuštanja.
Deo ekonomista ukazuje da će nekvalifikovana radna snaga ubuduće još teže dolaziti do posla.
Prema istraživanju ekonomskog instituta Ifo, 26% poslodavaca koji će morati da isplaćuju veće zarade nakon uvođenja minimalca planira da poveća cene, 23% će da smanji premije zaposlenima a 22% da otpusti deo radnika. Istraživanje, sprovedeno na uzorku od 6.300 preduzeća, pokazalo je i da deo poslodavaca planira da smanji radno vreme i investicije.
U nekim sektorima se može očekivati da povećanje minimalnih zarada dovede do poskupljenja, a kao posebni primeri navode se taksi i frizerske usluge.
U reportaži AFP-a navodi se primer lanca od 45 pekara na istoku Nemačke u kojem će više od 300 zaposlenih dobiti veće zarade nakon ove mere. Vlasnik smatra da je to dobro za imidž profesije i da će za taj težak zanat biti isplaćena naknada koju zaposleni zaslužuju.
Međutim, on dodaje i da će za njegovu porodičnu firmu to značiti i povećanje troškova za 10%, i da će zato cene morati da porastu. On ne isključuje ni otpuštanja u budućnosti, mada kaže da za sada ne planira da smanji broj zaposlenih.
Iako je minimalac u Nemačkoj osmišljen kao mera širokog obuhvata, uvedeni su određeni izuzeci.
Ova plata tako neće biti garantovana nekvalifikovanim osobama mlađim od 18. godina, da se ne bi podsticali mladi da počinju da rade umesto da idu na studije ili uče zanate, kao i pripravnicima na obuci i stažistima ukoliko je staž deo stručnog ili univerzitetskog obrazovanja i ako je staž kraći od tri meseca.
Poslodavci će ukoliko zaposle one koji su bili bez posla duže od godinu dana moći u prvih šest meseci da im isplaćuju manje od minimalca, što je dopušteno da bi se podstakao njihov poratak na tržište rada.
Sezonskim radnicima u poljoprivredi moći će da se od minimalne zarade odbije iznos za smeštaj i prateće troškove, dok će dostavljači novina u 2015. imati garantovanu platu za 25% nižu od minimalne, a u 2017. će dobijati najmanje 8,5 evra po času, iako će tada minimalna zarada već biti viša od tog iznosa.
Srbija kao najsiromašnije članice EU
Nemačka se uvođenjem minimalne zarade pridružila većinskom „klubu“ od 21 članice.
Iznosi minimalnih zarada u EU su daleko od ujednačenih i idu od 158 evra u Bugarskoj do 1.874 u Luksemburgu, što je ralzika od 12 puta. Portal informacija o EU Tut l Erop (Toute l’Europe – Cela Evropa) podelio je članice u tri grupe po visini minimalca.
Najmanje novca, između 157 i 372 evra, dobija se u Bugarskoj, Rumuniji, Ltrvaniji, Letoniji, Češkoj Estoniji, Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj i Hrvatskoj.
Raspon miniomalca između 566 i 784 evra je u Portugaliji, Grčkoj, Malti, Španiji i Sloveniji, dok su najviši minimalci između 1.264 i 1.874 u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Irskoj, Holandiji, Belgiji i Luksemburgu. To znači da će minimalac u Nemačkoj biti među najvišima u EU.
Ostale zemlje uvele su granske minimalne zarade, ili predviđaju postizanje dogovora u razgovoru socijalnih partnera.
U Srbiji je predviđeni minimalac za 2015. godinu 121 dinar po času, odnosno 6 više nego u 2014. Za puno radno vreme bruto minimalna zarada iznosi oko 28.000 u zavisnosti od broja radnih dana, što je 235 evra po deviznom kursu od 29. decembra. Srbija je po tome u rangu najsiromašnijih članica EU.
Međutim, prema navodima sindikata, i dalje veliki broj poslodavaca ne isplaćuje ni minimalac i tvrdi da to ne može da učini. Tako prema proceni Saveza samostalnih sindikata Srbije od oktobra 2014. oko 400.000 ljudi radi za minimalac, ali svaki drugi ne prima ni taj iznos.
Od sadašnjih članica EU, minimalac je prva uvela Holandija 1969. godine, odmah zatim Francuska 1970. Prema podacima francuskog statističkog zavoda slede Luksemburg 1973. godine, Portugalija i Malta 1974. godine, Belgija 1975. godine, Španija 1980, Mađarska 1988. godine, Bugarska, Poljska i Rumunija 1990. godine, Estonija, Grčka, Letonija, Litvanija, Češka i Slovačka 1995, Hrvatska od 1998. s tim što je zakon menjan 2008. Među poslednjima su Velika Britanija 1999. i Irska 2000.
(AFP / S.V., EurActiv)