„Pogrešno je shvatanje da se ključ stabilnosti na Zapadnom Balkanu nalazi u Beogradu. U stvari, ne postoji način da se zaobiđe prijem Kosova u Savet Evrope“, piše „Frankfurter algemajne cajtung“.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope u sredu je velikom većinom glasala za prijem Kosova – 131 za, 29 protiv, 11 uzdržanih. Tim povodom list Frankfurter algemajne cajtung objavljuje dva teksta njihovog novinara Mihaela Martensa iz kojih prenosimo najvažnije delove:

„Članstvo Kosova u Savetu Evrope bio bi najveći spoljnopolitički uspeh bivše srpske pokrajine od proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije u februaru 2008“, piše autor i navodi da je „ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u sredu govorio o sramnom danu, a u Beogradu se i inače tim povodom mnogo pričalo o sramoti i skandalima.“

„Većina je bila jasna, kao i poruka. Naravno, glasanje u Strazburu nije bilo poslednja reč – ministri spoljnih poslova zemalja članica Saveta Evrope sastaće se sredinom maja kako bi doneli odluku o zahtevu Kosova za članstvo u Savetu Evrope.“

„Ipak“, kako se navodi „preporuka je jasna. Vlada u Prištini je dokazala da može i želi da ispuni uslove koje donosi članstvo u najstarijem evropskom klubu demokratija. Savet Evrope je tu spremnost nagradio.“

Autor ujedno ističe da „bez pritiska Saveta Evrope“ ne bi bio rešen sukob oko vlasništva nad zemljištem manastira Visoki Dečani koji je pod zaštitom Uneska, a koji je rešen „u korist pravoslavnih monaha“.

„Posebno važno za srpsku manjinu“

„Postoji i legitimno očekivanje da će članstvo Kosova u Savetu Evrope doprineti stabilizaciji Zapadnog Balkana“, piše dalje nemački list i navodi da su „prednosti očigledne“:

„Svi građani najnovije evropske države imali bi pristup Evropskom sudu za ljudska prava, gde bi mogli da tuže sopstvenu vladu. To je posebno važno za srpsku manjinu na Kosovu kada je u pitanju zaštita njihovih prava. Dobar je znak da kosovska vlada hoće da se potčini nadležnosti Suda u Strazburu. Mnogi sukobi poslednjih godina, posebno na latentno nemirnom severu zemlje, mogli su da budu izbegnuti ili bar blagovremeno smireni da je ova mogućnost postojala ranije.“

U drugom tekstu isti autor navodi i da bi Kosovo, kao članica Saveta Evrope, moglo da postane deo Evropske radiodifuzne unije, koja organizuje takmičenje za pesmu Evrovizije. „Neki kosovski Albanci već sanjaju da bi njihovu zemlju tamo mogla da predstavlja Dua Lipa. Roditelji te svetski poznate pevačice svojevremeno su izbegli u Veliku Britaniju, bežeći od srpske represije na Kosovu.“

Autor potom piše da je „predsednik Srbije Aleksandar Vučić shvatio da Kosovo trenutno ima podršku“, te da zbog toga „na sve načine pokušava da utiče na evropske države da makar odlože glasanje koje treba da bude u maju“.

U tom kontekstu autor navodi da „nije slučajno“ što je Vučić otputovao u Pariz „da naruči francuske borbene avione vredne nekoliko milijardi evra“. „Takođe se može pretpostaviti da njegov lojalni saveznik Viktor Orban pokušava da utiče na Italiju – na to ukazuju izjave nekih italijanskih parlamentaraca u Savetu Evrope. Navodno čak i u Berlinu ima ljudi koji nasedaju na Vučića koji se predstavlja kao jedini koji može da garantuje stabilnost na Balkanu.“

„Providni trikovi“ Beograda

Autor ocenjuje da treba „namerno skrenuti pogled da se ne bi primetilo koliko politika Beograda ima suprotan efekat stabilnosti“. Jer, najnoviji trik Beograda, kako piše, prilično je providan: „Srbija pokušava da dobije većinu za stav da Priština prvo mora da pristane na formiranje Zajednice srpskih opština, pre nego što bude primljena u Savet Evrope. Istovremeno, međutim, sistematski blokira formiranje ZSO – nedavno i najavom bojkota novih izbora u četiri opštine na severu Kosova. Drugim rečima: Srbija hoće da se Kosovu nametne preduslov i istovremeno radi na tome da onemogući da se to ostvari.“

Ali, kako se navodi, izvestilac Saveta Evrope za Kosovo, bivša grčka ministarka spoljnih poslova Dora Bakojanis, „prozrela je taj trik“, piše autor i objašnjava da se ona zalaže za suprotno – „da se nakon pristupanja Kosova savetu Evrope, formiranje Zajednice srpskih opštine pogura pod nadzorom Saveta Evrope i njegovog Suda za ljudska prava“.

Autor konstatuje da „izgleda da se neke vlade još uvek kolebaju da li da odobre zahtev Kosova za članstvo u Savetu Evrope“ i to ovako komentariše: „Čini se da se u nekim zapadnim prestonicama to zasniva na starom, pogrešnom shvatanju koje je jednom već izazvalo probleme: stav da je Srbija, kao relativno najveća od malih država na Zapadnom Balkanu, ključni faktor stabilnosti u regionu koji se po svaku cenu mora umiriti.“

Autor podseća i kada je to bilo: „Zapadni lideri su dugo verovali da je Beograd bio ključ regionalne stabilnosti 1990-ih, tokom vladavine srpskog autokrate Slobodana Miloševića. Rezultat je dobro poznat: više od sto hiljada mrtvih, genocid u Srebrenici i drugi masakri, a na kraju i intervencija NATO.“

„Da li istu grešku treba napraviti i danas, kada Srbiju vodi bivši Miloševićev ministar propagande Vučić“, pita se autor. I odgovara: „Bila bi nesreća za region ako bi posle trideset godina ponovo postao žrtva istih grešaka.“

(Deutsche Welle/foto: Savet Evrope)