U Vojvodini, trenutno, prema podacima pokrajinske filijale Nacionalne službe za zapošljavanje, ima 199.232 nezaposlene osobe, od kojih je 42.878 onih koji imaju između 50 i 60 godina. Među njima ima i 19.312 žena. Ova kategorija stanovništva, kada u toj dobi ostane bez posla, veoma teško ponovo do njega dolazi, jer se često događa da ih poslodavci diskriminišu jer smatraju da je bolje da zaposle mlađu radnu snagu. Dakle, u Vojvodini jedan osrednji grad pedesetogodišnjaka nema posao, i jako su male šanse da ga ponovo nađu pošto poslodavci imaju predrasude da su mlađi radnici u isto vreme i bolji.

Dve godine bez ikakvih primanja

Jedan od takvih primera je i pedesetčetvorogodišnji M. T. iz Kikinde koji je posle 33 godine radnog staža ostao bez posla. U tom trenutku nije imao pravo na starosnu penziju jer nije imao dovoljno niti godina niti radnog staža. Pola godine je primao nadoknadu od države nakon gubitka posla, koja sama po sebi nije velika, a zatim se sa suprugom preselio u Novi Sad, gde je našao posao kod privatnika. Novi gazda, međutim, nije želeo da ga prijavi i, kada je on to zatražio, ovaj ga je automatski otpustio. Pored toga, nije mu isplatio ni sve ono što je zaradio i jednostavno ga ostavio na ulici.

M. T. je, dakle, za razliku od mnogih, rizikovao i preselio se u Novi Sad svestan da neće u svom rodnom mestu naći nikakav posao, na žalost taj rizik mu se nije isplatio. Nakon novog gubitka posla obijao je razne pragove ne bi li našao neki posao, pa čak i nešto daleko ispod njegove stručne spreme. I pored mnogih obećanja, na kraju nije pronašao ništa. Zbog toga je odlučio da napiše projekat tadašnjem Pokrajinskom sekretarijatu za rad i zapošljavanje, iako nikada nešto slično nije radio, u želji da pokuša da napravi svoju firmu i tako sam sebe da zaposli.

Sekretarijat je taj njegov projekat prihvatio, ali je tada, već teško narušenog zdravlja od stresa, dobio infarkt koji je jedva preživeo, pa samim tim nije mogao ni da sprovede svoj projekat u delo. Nakon toga, kao teško oboleo čovek, koji ni zdrav nije mogao da pronađe posao, više nikome nije trebao. Tek sada poslodavci nisu želeli da ga zaposle, a u PIO fondu su smatrali da nije dovoljno bolestan da bi išao u penziju. Ostao je bolestan, bez ikakvih primanja, i bez gotovo ikakve šanse da pronađe posao. Da nije imao familiju da mu pomogne, najverovatnije bi ostao bukvalno na ulici, i pitanje je da li bi uopšte dočekao penziju koju je uspeo da dobije tek dve godine nakon što je potpuno ostao bez primanja.

Karakteristično za naše društvo

Pokrajinski sekretar za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova Miroslav Vasin kaže da je loš položaj na tržištu rada osoba starijih od 50 godina pojava karakteristična za naše društvo.

– To ponekad odstupa od prakse u nekim drugim društvima gde se ljudi tog godišta smatraju veoma poželjnim radnicima jer poseduju sposobnost i znanje, a još uvek su fizički i zdravstveno sposobni i u kondiciji da obavljaju vrlo složene poslove. Za razliku od tih rezavijenih društava, kod na se uvrežilo shvatanje da su to ljudi čije je vreme prošlo, i oni vrlo teško pronalaze posao – kaže Vasin.

On dodaje da sve to dovodi do toga da su osobe iz ove starosne grupe među najugroženijim kategorijama stanovništva kada je reč o zapošljavanju, pored već poznate činjenice da su tu Romi, žene, osobe sa invaliditetom…

Veoma težak problem

– Taj problem je evidentan i vrlo težak. Svi ga prepoznaju, ali je vrlo teško naći rešenje za njega – kaže pokrajinski sekretar.

On dodaje i da je taj Sekretarijat u poslednjih nekoliko godina pokušavao na više načina da ovaj problem reši.

– Raspisali smo konkurs za samozapošljavanje osoba iznad 50 godina pod znatno povoljnijim uslovima i on uopšte nije prošao sjajno. Zatim je tu i subvencija koju odobrava naš sekretarijat. Dakle kad neko zapošljava osobu stariju od 50 godina dobija subvenciju od 150.000 dinara dok je za mlađe ta subvencija 130.000 dinara – kaže Vasin.

Prema njegovim rečima Sekretarijat je pokušavao i da edukativno deluje prema poslodavcima i da im objasni da je to najkvalitetnija radna snaga.

– Hteli smo da im pokažemo su to recimo majstori ili zanatlije sa iskustvom i ljudi koji imaju znatne prednosti u odnosu na druge i mogu otvoreno da kažem da u tome nismo uspevali – kaže Vasin.

On ipak kaže da bi trebalo i kroz medije i dalje objašnjavati poslodavcima da se radi o ljudima koji su naoružani velikim znanjem da su i dalje fizički spremni. Vasin dodaje i da ne zna šta bi se u ovom trenutku moglo više raditi da se situacija popravi osim da se možda povećaju subvencije za zapošljavanje te kategorije ljudi.

– Ako neko čoveka od 50 godina smatra starijim onda je to stvarno smešno, posebno ako se uzme u obzir da se u Evropi se stalno produžava radni vek – kaže Vasin.

Većina završi na birou

Vasin kaže i da najveći broj onih koji ostanu bez posla završi na birou.

– U drugim starosnim kategorijama brojevi i procenti se smanjuju ili povećaaju dok se kod starijih od 50 godina uglavnom ne menjanju i veliki broj njih, da tako kažem, zauvek ostane na birou dok ne ispune uslov za penziju. To se dešava zato što ih ne prihvataju poslodavci ali i zbog toga što su izgubili veru da posao mogu naći – ukazuje Vasin.

On kaže i da je situacija kod nas veoma „interesantna“, jer se broj onih koji nemaju posao i broj onih koji potraže socijalnu pomoć ne poklapa.

– Mnogo je više onih koji nemaju posao. Verovatno imaju neke druge prihode. Možda neka siva ekonomija, nasledstvo ili nešto slično. To je jedino objašnjenje jer je logično da, ako neko nema nikakav prihod, zatraži socijalnu pomoć – kaže Vasin, dodajući i da je Vojvodina karakteristična po tome da ljudi imaju prihode od poljoprivrede koji se nigde ne evidenitaraju.

Kritična grupa

Direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje AP Vojvodine Vladimir Srdić kaže da postoji tendencija kod poslodavaca da mahom zapošljavaju mlađe ljude.

– Na žalost ako se tu i zabeleži neka diskirminacija starijih osoba od strane poslodavaca, to nije u nadležnosti Nacionalne službe. Time se bave neke druge državne instititucije – kaže on.

Srdić navodi da Nacionalna služba ipak ovu kategoriju ljudi prepoznaje kao kritičnu grupu kod zapošlajavanja i da u tom smislu sprovodi niz mera kako bi se situacija popravila.

– Recimo, pun radni staž za muškarce je 40 godina, i ako neko ko ima 38 godina radnog staža plus neki mesec ili neku nedelju, u slučaju da ostane bez posla kroz formu tehnološkog viška, ima pravo na novčanu nadoknadu do sticanja punog radnog staža – ukazuje Srdić.

On dodaje da u NSZ kreiraju mere koje bi trebalo da stimulišu poslodavce i da ima određenih rezultata ali ne u meri koliko bi to bilo poželjno.

– Dakle, ono što je do nas mi pokušavamo da uradimo što bolje možemo, a šta se dešava između poslodavca i onog ko traži posao, kada se otvori javni poziv, možemo samo da nagađamo, osim u slučaju kada nas neko ko je u tome učestovao lično obavesti – kaže Srdić.

„Kome ja trebam?“

Vladimir Srdić kaže i da je zabrinjavajuće da ponekad ljudi, koji u starijem dobu ostanu bez posla gube motivaciju.

– Oni već imaju predubeđenje da oni ne trebaju nikome i njihova motivacija za nalaženje posla je mnogo manja od drugih kategorija osoba na evidenciji NSZ – kaže Srdić.

Prema njegovim rečima, oni retko dolaze i na savetovanje u NSZ.

– Retko se odlučuju na prekvalifikaciju želeli bi da nađu posao u istoj sturuci i na istom nivou. Najveći broj njih ima taj stav: „Kome ja trebam?“ – kaže Srdić.

I Miroslav Vasin takođe se slaže da je to veliki problem.

– Oni jednostavno upadnu u neku vrstu depresije i veoma se teško odlučuju da aktivno traže posao. Mi pokušavamo da razogovaramo sa tim ljudima i da ih ohrabrimo da idu na razgovore i da uporno pokušavaju – kaže Vasin.

Branislav Despotović (Autonomija)

Tekst „Nema posla za ‘starce'“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.