Često se u čuvenoj britanskoj seriji „Ubistva u Midsameru“ stvar zakuva oko urbanističkog pitanja. Recimo, neki investitor hoće da gradi u imaginarnom engleskom „vilidžu“ zgradu ili hipermarket, i zbog toga nastaje velika frtutma.

Jedan deo seljana se pobuni, drugi je za, lokalni političari zauzmu svoje busije i sve se završi (ili počne) a čime drugim do – ubistvom. Nekada strada investitor, a nekada bogami i poneki bundžija. I onda inspektor Barnabi (srpski: Brnabić) mora da ustane od porodičnog ručka i uz pomoć šerlokholmsovskog uma otkrije motiv i ubicu. Motiv može biti novac, odnosno očekivana zarada, a može biti i nešto drugo: recimo, neko je strasno procenio da će taj objekat napraviti estetsko-funkcionalnu štetu selu ili će narušiti njegovu tradiciju.

Motiv žestoke rasprave o urbanističkim temama nije samo plod imaginacije nego je iznikao iz stvarnog života u, kako se to veli, zemljama razvijene demokratije. Tamo ljudi, verovali ili ne, zaista vole da se pitaju o tome kako će njihovo okruženje i njihov život u tom „saraundu“ – izgledati. Recimo, kada se preseljavaju u neki kvart, provere kakve su u njemu škole i vrtići, i ko tu živi. Proveravaju i koju štampu u kvartu većinom čitaju: ako recimo ljudi optiraju tabloide, onda taj kraj automatski postaje manje privlačan. Nisu engleski tabloidi „spaseni“, ali sigurno bi se cena nekretnina dramatično srozala kada bi se otkrilo da su ljudi naprasno naučili BHSC i počeli da čitaju „Informer“, „Srpski telegraf“ ili „Alo“.

Elem, ponekad se učini da mi kao društvo imamo neki od neuroloških poremećaja percepcije koje je opisivao Oliver Saks u svojim knjigama (pročitati „Čovek koji je ženu zamenio šeširom“). Često od šume ne vidimo drveće i ne padne nam na pamet od čega je ona sazdana. A nekad ne vidimo ni šumu ni drveće, a kao kod Saksa – od hidranata pomislimo da su deca i mazimo ih u prolazu.

Tako će recimo „naš čovek“ sa pivom u ruci ispred lokalne prodavnice žučno raspravljati o globalnoj politici i razvijati razne pivske teorije zavere, a neće ni primetiti da pored njega niče džinovska građevina koja će prilično zagorčati život njemu i njegovoj deci. Antiurbanističke građevine koje ne prati odgovarajuća infrastruktura i koje predstavljaju divlju gradnju čak i ako imaju sve potrebne dozvole – doživljavaju se kao da su posledica nekakve više sile. Kao da je, skladno teoriji haosa, lepet krila na dalekom istoku, prouzrokovao izgradnju gradova „na vodi“ u Srbiji. Tako su svojevremeno, devedesetih, građani gledali i na onu hiperinflaciju: kao da je u pitanju prirodni fenomen izazvan neravnotežom među planetama, a ne posledica ordinarne pljačke i ludačkog štancanja bezvrednog novca.

U Novom Sadu se, prema raznim izveštajima, nelegalno zarađen novac ulaže u građevinske poduhvate (ne treba zaboraviti činjenicu da je upravo u Novom Sadu stolovao Darko Šarić). Jednog trenutka je izgradnja pomalo stala, a poslednjih godina je opet procvetala. Pojedini delovi grada izgledaju kao da se u njima upravo održava koncert Red Hot Čili Pepersa i da je cela Srbija nagrnula da ih vidi. Tako je teško pronaći parking-mesto. Kanalizacija se oseća na sve strane. Pobune građana ili nema ili je sporadična i često maša metu.

Ne samo u Novom Sadu, u celoj zemlji je malo organizacija koje se bave urbanističkim pitanjima, odnosno pitanjima svakodnevnog života. Pričaćemo o problemu Kosova, o „strukturnim reformama“, o nabavci „migova“, o zlim neprijateljima srpstva, o uticaju Rusije, ali ćemo ćutati o stvarima koji nam se dešavaju tu, pred nosom. Čak ćemo i u rođenoj kući o tome pričati šapatom.

„Galens“, firma koja se dovodi u vezu sa Miloradom Dodikom, već dugo u Novom Sadu gradi ne zgrade nego kvartove, a kako kažu poznavaoci prilika – niko ne zna čiji novac obrću. Grad se uništava, urbanistički planovi se prilagođavaju njihovom biznisu, a građani ćute. Ćute i mediji, a oni novinari koji bi da se bave ovim problemom teško dolaze do podataka, a još teže do nekog ko bi hrabro i stručno pričao o ovom problemu. Izuzetno su retki i političari koji ovu temu otvaraju – izgleda su se mnogi „ušemili“ ili misle da ne treba „čačkati mečku“. Kao i građani, i oni radije pribegavaju gorućim „nacionalnim pitanjima“.

A u ovakvim stvarima se krije naš stvarni život. Zbog toga što smo ucenjeni ili korumpirani, ili nedovoljno hrabri, ili medijski spinovani da se bavimo ovakvim pitanjima – krije se i naš ključni problem. Ako pratimo trag novca, kao što to radi Barnabi, možda će nam neke stvari biti jasnije. Bolje ćemo razumeti političke procese i zašto se neki politički brakovi sklapaju i rasklapaju. I zašto neki mogućnost da budu u lokalnoj vlasti plaćaju tako što sa levog krila, kao onomad Džajić, Vučiću šalju dobre centaršuteve.

(Danas)