Nedim Sejdinović je dobro poznato novinarsko ime, ali i intelektualac koji duboko promišlja i intenzivno oseća društvene probleme i spreman je o njima otvoreno i direktno da razgovara. Svojim stavom i jasnim izražavanjem u teškim vremenima za novinarstvo i medije generalno, Nedim Sejdinović podseća i kakav bi novinar trebalo da bude i koje vrline krase građanina. Ipak, o Nedimu su se možda najjasnije izjasnili u komisiji za dodelu nagrade “Biljana Kovačević Vučo” koji su za njega rekli da je izuzetno doprineo unapređenju i zaštiti ljudskih prava tako što se značajno angažovao na promociji kulture tolerancije i građanskih vrednosti u Vojvodini i Srbiji u poslednje dve decenije. Sejdinović je jedna od najzaslužnijih osoba za uspešnu inicijativu da ulice u centru Novog Sada i u centru Pančeva ponesu ime Srđana Aleksića, mladića koji je u ratu u BiH žrtvovao život kako bi odbranio svoga komšiju Bošnjaka Alena Glavovića. Sejdinović je i glavni operativac koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodina i predsednik Izvršnog odbora Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Sejdinović je tokom prošle godine izdao i knjigu novinskih eseja „Zatvorski sindrom“, u kojoj se obračunava sa nagomilanim nacionalističkim predrasudama u Srbiji, kao i zbirku priča „San svakog upaljača“, u kojoj se na ironično-komičan način takođe bavi sa stereotipima naše svakidašnjice. Autor je i knjige priča „Hodočašće viška“. Svojim celokupnim angažmanom u poslednje dve decenije, Sejdinović je sebe uvrstio u vodeće građanske intelektualce u Vojvodini i šire.

Sa Nedimom smo razgovarali o medijima, manjinama, zakonima i mnogo čemu drugome i kao što smo očekivali uvek smo dobili jasne i nedvosmislene odgovore za koje verujemo da će umnogome pojasniti stanje u medijima u Srbiji.

MN: Da li smatrate da je stanje u domaćim medijima gore nego što je bilo pre 5 ili 10 godina?

– Nažalost, stanje u medijima, kada govorimo o profesionalnim standardima, danas je unekoliko gore nego pre pet ili deset godina. Ponovo na sceni imamo govor mržnje i pozive na linč. Atmosfera s vremena na vreme podseti na devedesete godine, period kada su većina naših medija i veliki broj novinara doživeli profesionalni i etički sunovrat. U poslednje vreme, veoma opasnu i indikativnu eskalaciju kršenja etičkih i profesionalnih normi, drastičnu političku instrumentalizaciju medija, imali smo u periodu kada je dominantna i „traumatična“ tema u javnosti bio Predlog deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne Pokrajine Vojvodine. Tada je bilo primera i direktne, ogoljene cenzure, kao što je to bio slučaj u novosadskom listu „Dnevnik“, kada su iz preloma, od strane političkog komesara, izbačeni prilozi redovnih kolumnista koji su se kritički odnosili prema besmislenom i propalom mitingu „Stop razbijanju Srbije“, koji je održan u Novom Sadu 12. aprila ove godine, a u organizaciji stranaka koji čine vladajuću koaliciju u Srbiji.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine monitorovalo je izveštavanje šest dnevnih listova i tri nedeljnika (o decentralizaciji, regionalizaciji i položaju AP Vojvodine) upravo u aprilu 2013. godine i rezultati do kojih smo došli nisu nikako ohrabrujući. Ne samo da smo beležili neuravnoteženo izveštavanje, ne samo što je u pitanju politička instrumentalizacija medija, već je bilo primera, kako rekoh, i eklatantnog govora mržnje i poziva na linč, stvaranja uzavrele političke atmosfere po ugledu na devedesete.

Politička instrumentalizacija medija je konstanta na ovim prostorima, a koliko god vlast strastveno želela da kontroliše medije, toliko se i sami mediji i novinari nude da budu saradnici vlasti, kroz cenzuru i autocenzuru. Mediji i novinari su nažalost u lancu korupcije, a to je pokazao i Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije pokojne Verice Barać, objavljen u septembru 2011. godine. Situacija se ne menja i nova vlast samo preuzima dizgine kontrole nad medijima.

U ovom trenutku, situacija izgleda prilično beznadežna, jer prema istraživanju NDNV-a među vojvođanskim novinarima, većina njih je izgubila iluziju da je moguće profesionalno obavljanje novinarskog posla u ovakvim okolnostima. Mnogi od njih bi najradije napustili novinarski posao, jer on ne nudi skoro nikakvu satisfakciju, niti profesionalnu, niti etičku, niti finansijsku, niti novinari imaju ugled u društvu.

MN: Koji su najveći problemi medija u obavljanju važne društvene funkcije kao što je informisanje?

– Postoji čitav niz problema, a jedan od njih je svakako i velika ekonomska kriza kojoj se u Srbiji ne nazire kraj. Mediji su bili prvi na udaru, a situacija se samo pogoršava iz dana u dan. Da bi opstali, veliki broj medija pravi aranžmane sa predstavnicima vlasti ili drugim ekonomskim moćnicima. Neki od njih i nemaju pravo da se nazivaju medijima jer predstavljaju mafijaško-reketaške projekte.

Sa druge strane, nepovoljna zakonska regulativa, nepoštovanje postojećih zakona, nesprovođenje Medijske strategije, i ukupni pravni haos u kojem mediji funkcionišu značajano je doprineo teškoj situaciji.

Novi mediji i internet ugrozili su tradicionalne medijske platforme, jer se naši vlasnici, urednici i novinari u velikom broju slučajeva nisu snašli u novom tehnološkom okruženju. Ne treba zaboraviti da mi živimo u vremenu kada su i najveći svetski medijski projekti u dubokoj krizi.

Činjenica je i da građani u Srbiji ne prepoznaju kvalitetan medijski sadržaj i da su skloniji senzacionalističkom, pogromaškom, neprofesionalnom novinarstvu, što dodatno ugrožava one medije koji koliko-toliko obavljaju onu društvenu funkciju koji bi po definiciji trebalo da imaju.

Tu je naravno i tradicija slugeranjskog novinarstva, koju nikako ne treba smetnuti s uma.

MN: Koje probleme smatrate najvećim kada je upitanju informisanje nacionalnih manjina?

– Mediji na jezicima nacionalnih manjina pate od istih problema kao i većinski, s tim što je njima situacija još nepovoljnija jer imaju suženo tržište i znatno manji opseg delovanja. Nacionalni saveti kao osnivači medija pokazali su se kao dobro rešenje za opstanak, ali ne i za slobodu medija na manjinskim jezicima. I ovi mediji su skloni jakoj političkoj instumentalizaciji, a to je pokazalo istraživanje o izveštavanju manjinskih medija u predizbornoj utakmici 2012. godine. To istraživanje, koje je sprovelo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku OEBS-a, konstatovalo je krajnju neuravnoteženost u izveštavanju i nepoštovanje profesionalnih standarda.

Podsetiću vas na pismo koje je grupa nezavisnih mađarskih intelektualaca uputila tadašnjem ministru kulture Predragu Markoviću 2011. godine u periodu donošenja Medijske strategije. Oni su reagovali na političke smene u pojedinim medijima na mađarskom jeziku i konstatovali da „događaji na medijskoj sceni, na jezicima nacionalnih manjina, ukazuju na to da nacionalni saveti drže monopol nad manjinskim medijima i da oni u velikom broju slučajeva predstavljaju tek glasilo manjinskih političkih partija ili elita”.

MN: Da li verujete da će novim zakonom situacija biti bolja i u kom segmentu bi novi zakon mogao da unapredi informisanje manjinskih zajednica u Srbiji?

– Teško je reći šta novi zakon donosi pošto naše udruženje još ne zna kako će on na kraju izgledati. Mislim na Zakon o javnom informisanju i medijima. Podsećam da je raspuštena stručna radna grupa i da se zakon sada „delje“ u nekim uskim, tajnim krugovima. Ono što smo saznali jeste da će odredbe zakona koje se tiču manjinskih zajednica biti značajno sužene i da će biti ostavljeno novom Zakonu o nacionalnim savetima da definiše oblast informisanja. Ne mislim da je to srećno rešenje, pogotovo s obzirom na to da medijska i novinarska udruženja nisu uključena u izradu ovog, potonjeg zakona.

Naše udruženje je insistiralo da se pored prava u zakonu definišu i obaveze osnivača (nacionalnih saveta), kako bi se obezbedila nezavisna uređivačka politika odnosno medijske slobode. Odnosno, kako bi se izbeglo da ti mediji budu puko „glasilo manjinskih političkih partija ili elita“. Ova naše zalaganje naišlo je na oštro protivljenje pojedinih manjinskih elita.

Jako je dobro što će u novom Zakonu o javnom informisanju (to će, prema našim informacijama, ostati) biti definisan javni interes i što je kao javni interes prepoznato i informisanje na jezicima nacionalnih manjina, ali i interkulturalnost. S obzirom da će država, po slovu Medijske strategije, finansirati javni interes u medijima, to znači da će biti stvorena mogućnost razvoja medijske scene na manjinskim jezicima. Naravno, uvek postoji problem oko implementacije zakona u Srbiji, ali tu bi organizacije civilnog društva, ali i institucije koje se bave zaštitom manjinskih prava, trebalo da imaju proaktivnu ulogu.

Međutim, plašim se da, na kraju dugogodišnje balade o medijskim reformama, novi zakoni neće doneti značajne promene na medijskoj sceni, a pogotovo da neće garantovati povlačenje države iz medijske sfere, jer se politički moćnici teško odriču direktnog uticaja na uređivačku politiku. Možda će dogovor većinskih i manjinskih političkih elita dovesti do toga da imamo dodatnu unifikaciju manjinskih informativnih scena pod okriljima nacionalnih saveta, a to nikako nije dobro rešenje.

Treba uvek reći da mediji u javnom vlasništvu nisu za vlast značajni samo kao propagandno sredstvo, već i kao mesto gde mogu da se zaposle partijski kadrovi. Mislim da prava nacionalnih manjina ne treba poistovećivati sa pravom na zapošljavanje u javnom sektoru.

MN: U kojoj meri je ekonomska kriza uticala na medije u Srbiji i na koji način?

– Ekonomska kriza je samo pogoršala loš položaj medija u Srbiji i dodatno piojačala njihovu zavisnost od vlasti i političkih i ekonomskih moćnika. Trenutno u Srbiji ne postoje, ili ja bar za njih ne znam, nezavisni mediji kada je reč o tradicionalnim platformama. Sloboda se donekle preselila na internet, mada smo svedoci da i tu dolazi do ozbiljnog prestrojavanja i da donedavno nezavisni i kritični mediji postaju glasnogovornici vlasti. Ozbiljan informativni sadržaj košta, a građani kod nas nisu njegovi kupci. Ako žele da postoje, mediji moraju da traže finansijera, koji ima svoje zahteve. Nažalost, neki mediji u tome nemaju meru i spremni su da gaze sve oko sebe, i sami sebe, da bi opstali. Sve to, na kraju, nanosi ozbiljnu štetu našem društvu, građanima, a i samim novinarima, koji nose frustracije jer su izgubili pravo da profesionalno obavljaju svoj posao.

Čini se da je za ovakvo stanje u najvećoj meri upravo odgovorna država, koja je svojim nečinjenjem ili činjenjem, dovela medije na ivicu ponora, slabe medije sklone svim vrstama kompromisa, medije koje je lako uceniti, novinare koji su taoci ne samo moćnika nego i vlasnika i urednika medija. U pitanju je, po mom mišljenju, strategija organizovanog haosa, jer neregularno tržište upravo omogućava instrumentalizaciju medija i njihovu kontrolu.

MN: Koliko su mediji nacionalnih manjina u Srbiji profesionalni i odgovorni?

– Već sam u jednom o prethodnih pitanja rekao da manjinski mediji pate od problema koji imaju i većinski. Ponekad, u manjinskim zajednicama ne postoji dovoljno jaka kritička javnost da bar ukazuje na instrumentalizaciju medija. To je proizvod i getoizacije koja se po raznim osnovama sprovodi u našem društvu, odnosno nedostatku komunikacije među nacionalnim zajednicama. Zbog toga, između ostalog, naše udruženje insistira na interkulturalnosti, koja ima ogroman značaj, pogotovo u Vojvodini.

Postoje neki krugovi koji su osobito kritični prema kvalitetu informisanja na jezicima nacionalnih manjina i oni veoma često imaju dobru podlogu za tu kritiku. Ali, nikako ne smemo manjinske medije posmatrati odvojeno, jer oni jesu deo ukupnog medijskog prostora u Srbiji, koji je, kako sam prethodno govorio, u katastrofalnoj situaciji. Manjinski mediji bi međutim trebalo da otvaraju nove horizonte slobode i budu primer većini, a to nije nemoguće. Setimo se kakav je ugled imao nekada „Mađar so“, koji je po proceni medijskih stručnjaka svojevremeno bio najbolji dnevni list koji je izlazio na našim prostorima. To se dešavalo kada su urednici i novinari imali nezavisan položaj. A tada su i građani rado čitali ovaj list i kupovali ga.

Jasno je da mediji na jezicima nacionalnih manjina jesu ne samo informativno, već i kulturno i nacionalno dobro. Ali to što su kulturno i nacionalno dobro ne znači da njime treba da upravljaju politički komesari i osobe bez integriteta, i da sloboda medija i novinara bude ugrožena. Ne želim da pravim istorijske paralele, ali uvek kada se o medijima govorilo kao o, pre svega, kulturnom i nacionalnom blagu, sloboda izražavanja je bila drastično ugrožavana. Šta recimo znači „informisanje u mađarskom duhu“, to je čisti nonsens, koji je pritom veoma opasan.

MN: Da li finansiranje medija nacionalnih manjina treba u celini da obezbeđuje država ili smatrate da je moguće pronaći i drugi model finansiranja?

– Država treba da bude garant opstanka medija na jezicima nacionalnih manjina, a idealno bi bilo da država kroz finansiranje javnog interesa posebnu pažnju obrati, odnosno značajna sredstva odvoji za informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Ona bi se morala obavezati da će to biti tako.

Čitava priča o izlasku države iz medija jeste priča o tome da država izdvaja ogromne pare za informisanje, a da građani imaju malo šta od toga. Zato što se finansiraju radna mesta (veoma često „nepostojeća“ radna mesta za partijske poslušnike) a ne medijski sadržaji. To se mora promeniti i to može doprineti kvalitetnijem i boljem informisanju uopšte, pa i na jezicima nacionalnih manjina. Mi smo svedoci da pojedini mali mediji na jezicima manjina, koji imaju kritički otklon od manjinskih elita, gube bilo kakvu šansu za opstanak. Isto se odnosi i na male medije na većinskom jeziku. A pritom su veoma često kvalitetniji od „državnih“. Sa druge strane, u nekim medijima imamo drastičan višak zaposlenih, a manjak novinara.

Mediji čiji su osnivači nacionalni saveti će se, po svemu sudeći, finansirati kao i do sada, ali oni moraju da funkcionišu po pravilima javnih servisa, jer oni jesu neka vrsta manjinskih medijskih servisa. Dakle, potrebno je zakonski obezbediti nezavisnu uređivačku politiku, slobodu izražavanja i demokratsko upravljanje ovim medijima.

Mnogi mediji u Srbiji se plaše projektnog finansiranja, jer jednostavno ne znaju šta to znači. Ceo zapad funkcioniše na temelju projekata. Potrebna je edukacija, potrebno je izaći iz učmalosti, potrebna je aktivna pozicija. Svi bi želeli da zadrže poziciju državnog službenika iz vremena „procvata socijalističkog samoupravljanja“. Ali, to neće ići ako zaista želimo da budemo deo EU. I to nije ni u čijem interesu osim uskim interesnim grupama.

MN: RTV je ugrožen ukidanjem pretplate. Kako vidite budućnost redakcija na manjinskim jezicima u RTV-u?

– Još nismo sigurni na koji način će se finansirati javni servisi u Srbiji, mada se neki scenariji naslućuju. U javnosti je bilo dosta kontroverzi, a „izleti“ pojedinih političara da će pretplata biti ukinuta, doveli su do još nižeg nivoa naplate pretplate nego što je to bilo do tada. I javne servise, pre svega Javni servis Vojvodine, doveli u još katastrofalniji položaj. U pitanju je jeftina demagogija kojom se želelo ulagivati građanima, koji bi morali da budu svesni da će oni javne servise plaćati svakako, ovako ili onako. No, nisam siguran da su svesni toga. U ovoj zemlji bi trebalo edukovati građane o najelementarnijim principima funkcionisanja jedne države.

Svedoci smo da vlasti u Beogradu na najdrastičniji način diskriminišu RTV nauštrb RTS-a. Dok RTS dobija značajna sredstva na mesečnom nivou (2,4 milijarde dinara godišnje) iz državnog budžeta, RTV ne dobija ni dinara. RTV je diskriminisan i načinom funkcionisanja sadašnje pretplate, jer je pravilo da dobija manje sredstava nego što je zakonski određeno (70 odsto od prikupljene pretplate na teritoriji Vojvodine). To jeste u potpunosti neprihvatljivo, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da RTV emituje program na deset jezika, dok RTS uopšte ne mari za nacionalne manjine, kao da su hiljadama kilometara daleko i kao da nemaju pravo da se informišu putem servisa koji i oni plaćaju.

Setimo se da je bilo pokušaja da se RTV uguši i ugasi. Nadam se da cilj sadašnje republičke vlasti, ogrezle u centralizmu i nacionalizmu, nije da se RTV ubije kroz njegovo finansijsko iscrpljivanje. Ovo što trenutno gledamo jeste veliki udar na prava nacionalnih zajednica i morao bi se tu zauzeti veoma delatan stav i od predstavnika manjinskih elita, koji bi uključivao informisanje predstavnika EU i matičnih zemalja o ovom skandaloznom udaru na RTV i prava nacionalnih zajednica.

Mislim da generalno manjinski mediji i medijski sadržaji u Vojvodini imaju veliku šansu u procesu evropskih integracija, a pogotovo javni servisi. Postoji velike mogućnosti regionalne saradnje, prekograničnih projekata. Vojvođanski mediji moraju iskoristiti veliku šansu za razvoj koji imaju upravo zahvaljujući nacionalnim zajednicama, pogotovo onima čije su matične zemlje već u EU. Ulaganje u nacionalne zajednice, u njihova prava, u manjinske medije, može da se posmatra i kao investicija. Ali, to je teško objasniti našim ne baš obrazovanim političarima.

MN: Da li nacionalni saveti garantuju profesionalno i nezavisno novinarstvo među nacionalnim manjinama ili je potreban neki dodatni mehanizam zaštite objektivnog i nezavisnog novinarstva?

– Jedan od mehanizama se nalazio u jednoj verziji Nacrt zakona, ali je izgleda izbačen. On je predviđao da se upravni odbor medija kojom su osnivači nacionalni saveti (bilo da se uspostavi princip direktnog ili indirektnog upravljanja) treba da budu tripartitni: nacionalni saveti da biraju 1/3 upravnih odbora, a da su 2/3 nezavisne, odnosno predstavnici civilnog društva i predstavnici redakcije (zaposlenih). To je jedan od mehanizama, ali bi za ove medije trebalo da važe i druge odredbe koje garantuju nezavisnost uređivačke politike javnih servisa.

MN: Kako će se vaše udruženje uključiti u zaštitu prava na informisanje pripadnika nacionalnih manjina u Vojvodini?

– Mi se, od osnivanja, 1990. godine, zalažemo za poboljšanje informisanja pripadnika nacionalnih manjina u Vojvodini, a u našem udruženju su mnogobrojni novinari koji rade u manjinskim redakcijama. Ponosni smo što su informisanje i, uopšte, položaj manjina u Vojvodini mnogo bolji nego u ostatku zemlje, ali to nije dovoljno. Treba još mnogo toga uraditi. Mi se sa druge strane borimo protiv političke instumentalizacije medija, protiv cenzure i autocenzure, a taj naš principijelni stav važi za sve medije. Takođe, mi smatramo da državu u što većoj meri treba odvojiti od medija, ali to ne znači da država ne treba da izdvaja sredstva za medijske sadržaje, odnosno za javni interes u oblasti informisanja.

Kada bi država nastavila da izdvaja ista sredstava, kao i do sada, za medije, a kada bi ta sredstva bila transparentno, projektno, kroz nezavisne komisije, dodeljivana (bez obzira na mogućnost devijacija) građani naše zemlje, uključujući i pripadnike manjina, imali bi mnogo bolje informisanje nego sada. A i samim novinarima bi bilo mnogo bolje jer bi u većoj meri mogli da rade profesionalno svoj posao.

(Minority News, bilten Centra za istraživanje migracija, juli 2013.)