Ležao, elem, Mujo na samrtničkoj postelji iako je bio jošte mlad za umiranje, reklo bi se u sredovečnim godinama.

Žena u njega, Fata, drži ga za ruku, a tu su i komšije i prijatelji koji su došli da ga isprate na onaj svet i da se prisete zajedničkog, prilično dinamičnog seoskog života.

Otkucavaju Mujini poslednji minuti, a ovi oko njega vešto kriju tugu i pričaju o tome kako su kao mladci londrali po selu i okolini, i pili, kako su hodili po svadbama i raznim drugim veseljima, gde su takođe pili, pa se s vremena na vreme pobili sa drugima seljanima, pa to opet poškropili gajbama popijenog piva… Nisu vodili otužan i dosadan život kao zapadnjaci – teše samrtnika – koji nemaju ni minut slobodnog vremena da se razonode, obloču i dobro potuku.

Alkohol je sastavni deo života balkanskih plemena i o njemu se sa simpatijom priča čak i ako nekom dođe glave. Društvenim mrežama našim zuji snimak predsednika kako na RTS-u, u razgovoru sa decom, reklamira rakiju.

Kada je Muji lekar saopštio da mu je jetra otišla u q…, on je zaista pomislio da se jetra smanjila (čuo je da se to može desiti), ušla u mokraćne kanale i završila u ćuni. Ali to nije bilo – to. Dijagnoza je bila: ciroza, i stvari su počele brzo da se odvijaju. Od dijagnoze do samrtne postelje nije prošlo ni nekoliko meseci.

Gleda Mujo Fatu, ne bi se reklo sa ljubavlju. Celog života mu je čangrizala, pravila probleme, život sa njom bio je pakao. Znao je dobro da joj se oduvek sviđao njegov iskonski neprijatelj Haso, sa kojim se posvađao još u osnovnoj školi – ovaj ga je naime tako jako zveknuo po cevanici dok su igrali fudbal da i danas, na samrtničkoj postelji, oseća taj bol.

Decenijama su jedan drugog ogovarali, međusobno si smeštali zvrčke… Moglo bi se, čak, reći da je Mujo Fatu i oženio da napakosti Hasi, kome se ona takođe sviđala. Fata je pošla za većim imetkom, a Mujo je godinama, posle, govorio kako je zapravo napakostio sam sebi.

Mujo odjednom progovori, i to čistim glasom, tek pomalo podrhtavajući. Reče da će pred svima iskazati svoju poslednju želju, i da moli Fatu da mu obeća da će je ispuniti. Zatražio je od nje da se, posle njegove smrti, uda za Hasu, koji je celog života ostao neženja. Fata se razneži i svečano obeća da će tako i biti. Mujo je umro zadovoljan, sa osmehom na licu, siguran da je napokon dohakao Hasi, makar i post-mortem…

Setimo se sada, na trenutak, svih onih silnih teorija zavera protivu srpskog naroda koje slušamo već decenijama. Praktično svi žele da unište srpstvo, a razloga je mnogo.

Recimo, ljubomorni su jer Srbi, kao pravovernici, jedini imaju link, i to onaj bežični, sa Bogom. Srbi su mlađi brat Rusa, pa pošto zapadnjaci ne mogu ništa Rusiji, onda bes s vremena na vreme iskale nad malcem. Na teritoriji Srbije – uključujući i Kosovo sa zvezdicom – nalaze se tone čudotvorne rude koje se srpski neprijatelji pokušavaju dokopati… Ni u jednoj teoriji zavere, međutim, ne stoji to da je Srbima neko podmetnuo hektolitre rakije i šlepere pive, pa da – umesto na osnovu valjanih informacija – najvažnije životne odluke donose pod njihovim dejstvom.

Svaka kuća koja istražuje javno mnjenje na ovim prostorima morala bi faktor rakije da uzme u obzir – makar prilikom ponderisanja. Svaka politička analiza koja zaobilazi alkoholizam pokazaće se netačnom. Na dan izbora ljudi glasaju nakon što su prethodno popili nekoliko čašica, od kojih su im se obrazi zarumeneli, a pamet sišla u pete. Ako niste euforični zahvaljujući alkoholu, kako biste mogli da čitate Informer ili gledate Pink? Pijancu ne smeta zasran wc u omiljenoj kafani.

Osim podmetnutog alkoholizma, još jedna teorija zavera, pored mora onih besmislenih – deluje logično. Šta bi, naime, uradio neki ingeniozni neprijatelj srpstva, da postoji? Prvo bi – uz pomoć Stratedžika – prepoznao ljubav između građana Srbije i radikala. Skontao bi da toj ljubavi donekle smeta lik Vojislava Šešelja.

Neprijatelj bi potom formirao Srpsku naprednu stranku i na njeno čelo doveo Aleksandra Vučića, stvorivši tako neuporedivo veće čudovište. Da postoji veliki srpski neprijatelj, on bi onda venčao srpski narod sa Srpskom naprednom strankom, i potom pustio da stvari teku prirodnim tokom.

Kao što se Haso neće živ i zdrav izvući iz Fatinog zagrljaja, tako se ni Srbija od naprednjaka neće otrgnuti bez velike muke. Naprednjaci su ovu zemlju formatirali onako kako bi to učinio njen najveći neprijatelj – stvorili su državu u kojoj su svi odreda postali potpuno ogoljeni i karikaturalni, u kojoj vladaju nasilje, mržnja, nepotizam, bahatost, koja podseća na javni toalet koji godinama nije čišćen, kao recimo onaj na rumskoj autobuskoj stanici.

Možda je i odista u pitanju zavera, ko zna, a možda su u pitanju i prirodni procesi. Možda smo sve to skupa nekako i zaslužili.

(Danas)