Mnogi se analitičari, sada već evo godinama, trude da vladavinu Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke smeste u nekakve okvire političkih teorija i praksi, i uvreženih termina i definicija. Svi su pomalo šokirani bar prividnom iracionalnošću i nedvosmislenom beskrupuloznošću društvene i političke scene, i njenih kreatora, koja katkad podseća na najezdu skakavaca koja iza sebe ostavlja garež i neplodnu prazninu. Zbunjeni su čak i oni koji su, manje-više, anticipirali mnogo od onoga što će se desiti kada dvojac Toma-Vučić dođe na vlast, a pogotovo oni koji su zavaljeni u svoje dubokomoralne fotelje njihovu pobedu tretirali kao uobičajenu političku smenu u višestranačkom sistemu.

Naši su javni radnici poznati po nekreativnom, papagajskom ponavljanju trenutno popularnih termina ili definicija, nezavisno od toga da li imaju nekakvo utemeljenje ili pak samo dobro zvuče u kafanskim razgovorima. Jedan od termina koji se vrti već neko vreme, a koji možda i ima nekakvog smisla jeste – cezarizam.

Fakat je da Vučićeva vladavina ima sličnosti sa modernim replikama sistema vlasti Gaja Julija Cezara, poznatog manipulatora i diktatora koji je vladao kombinujući podrške nižih slojeva i piramide korumpiranih. Savremeni cezarizam podrazumeva, kažu teorije, uzurpaciju i instrumentalizaciju demokratskih institucija, koje samo formalno postoje, ispražnjene od smisla. Vlada se uz pomoć egzaltirane mase, a protivnici su intelektualci i viši slojevi, zbog čega se ovaj sistem poredi i sa ohlokratijom (vladavina rulje). Piramida korumpirane vlasti se samo delimično regrutuje iz najnižih slojeva. Nacionalizam može biti značajna odlika ovog sistema, ali isključivo tempirani nacionalizam koji se upotrebljava kao platforma za učvršćivanje datih odnosa u društvu.

MANIPULACIJE MALOG BONAPARTE

Teoretičari kažu da je cezarizam kratkotrajni oblik vladavine i da se, ako potraje, neizostavno pretvara u ogoljenu diktaturu. Tokom cezarističke vladavine mediji imaju važnu ulogu, a protivnici se uništavaju njihovom zloupotrebom, ali i drugim, surovim metodama. Karakteristična za cezarizam je i tzv. lažna opozicija koja služi za fingiranje postojanja javnosti, odnosno slobode mišljenja i izražavanja. Kao podvrstu cezarizma, bonapartizam podrazumeva vladara koji je spreman da neprestano proverava svoju popularnost kod građana, organizovanjem izbora ili referenduma.

Sličnosti su očigledne, ali u svemu tome se kriju i neke zamke. Svakako da Vučić nije jedini vladar – ima ih ne samo u savremenom svetu već i tu, u okruženju – koji se služi ovim metodama. Sve nesrećne zemlje liče jedna na drugu, a ponekad izgleda da neko prodaje franšize za efikasno uspostavljanje totalitarne vlasti, a čemu nekim čudom (?) pogoduje digitalno okruženje. Sa druge strane, svaki lider, u paketu sa ljudima koji ga okružuju, daje svoj lični doprinos političkim teorijama i praksama, a pogotovo vladar sa tako osebujnom ličnošću kakvu imaju i Vučić i njegovi najbliži saradnici. Oni bi svakako mogli da budu interesantni i za razna druga, multidisciplinarna istraživanja. Ne treba zaboraviti ni doprinos „duboke vlasti“, onih stotina i hiljada koji politiku sprovode u svakodnevni život.

Totalitarne vlade žive od unutrašnjih tenzija, društvene dinamike i straha od neprijatelja. Ako toga nema, mora se uspostaviti stalna, veštačka produkcija. Da bi učvrstili vlast – kao vid odmazde, ali i kao oblik definisanja i uništenja neprijatelja u vidu spektakla – naprednjačka vlast je razorila Demokratsku stranku, koja je – kakva god da je bila – bila jedina organizaciona struktura koja je mogla da bude nekakva brana političkom cunamiju. Rasturajući ovu stranku, naprednjaci su imali glasnu ili prećutnu podršku raznih političkih i nepolitičkih struktura, od kojih su neke prosto uživale u ovom „spektaklu“, ne shvatajući da će i same uskoro doći na red. Kao da su se naprednjaci i sami začudili kako su brzo i jednostavno dobili bitku. Koliko god se i dan-danas u javnosti „žuti“ prezentuju kao sveopšte zlo, jasno je da je bilo potrebno pronaći i nove neprijatelje.

I tako su se na vetrometini i na udaru našli novinari, nezavisni intelektualci, građanski aktivisti… Da li se vlast zaista plaši njih? Da li odista želi da ih potpuno marginalizuje ili čak i uništi ili ih pak pomalo gaji kao neprijatelje koje će aranžirati po potrebi? Da li uopšte i postoji jedinstvena strategija ili, kako to biva u zakulisnim političkim igrama, leva ruka ne zna šta radi desna, odnosno niži slojevi vlasti ne prepoznaju šta veliki desižnmejkeri zapravo smeraju?

Piramida korupcije u Srbiji sastoji se od impozantnog broja partijskih aktivista. Ali i tako velika, svakako nije dovoljna da bi se vlast lagodno osvajala i dugo držala u čvrstim rukama. Za ciljni „plebs“, koji funkcioniše po modelu navijača/vernika potrebno je konstantno organizovati derbije, velike borbe koje se počesto pretvaraju i u svojevrsne verske rituale. Potrebno je osmišljavati spektakle, da se publika ne bi popišmanila i otišla na neke druge stadione i pronašla neke druge omiljene klubove. I nije dovoljna samo borba na velikim scenama, nego su važne i utakmice u nižim ligama, na lokalu. Nema tu nikakve racionalnosti niti etike, ne navija se za klub jer igra najbolji fudbal, već se uživa u prevarama, lomljenju kostiju, a najprljaviji igrači su uglavnom predmet ponosa… Važno je pobediti, a još je važnije poniziti protivnika. Kreatori takve politike nemaju problem sa onom drugom stranom, već sa onima koji sede u publici, željni hleba, krvi i igara.

PERMANENTNA PROIZVODNJA NEPRIJATELJA

Sigurno da bih voleo da kažem da je udruženje koje vodim (Nezavisno društvo novinara Vojvodine) – nekakav važan igrač koji predstavlja opasnost za Vučićev režim. To naravno nije tako. Niti mi niti drugi novinari i malobrojni mediji i medijske organizacije, koji se nalaze na udaru vlasti. Nisu to, bar ne u ovom trenutku, ni građanski aktivisti i nezavisni intelektualci. Svi smo mi samo nevoljno dovedeni na teren gde igramo utakmicu protiv stostruko jačeg protivnika, i to po njegovim pravilima, uz njegove sudije, delegate i publiku. Bio stadion veliki ili mali, olimpijski ili obična ledina, na njemu važe pravila seoske lige, a iz gledališta na nas padaju kamenice, pretnje i uvrede.

A kako ova alegorija izgleda u praksi? Kako izgleda kada jedna organizacija i ljudi koji je čine budu konstantno, dugo već vremena, na meti uvreda, pretnji, jezivih pretnji smrću? Bilo da se organizacija zove Nezavisno društvo novinara Vojvodine ili je u pitanju neki drugi „neprijatelj društva“. Postoji jasan obrazac. Prvo vas prozove i izvređa neko od predstavnika vlasti, spremno dočekujući bilo kakav razlog za to. Potom se nađete na stranicama tabloida i drugih režimskih medija. A onda uslede serije, neverovatne serije, desetine i stotine pretnji i uvreda. Pristižu uglavnom preko društvenih mreža. Onaj koji je na meti, dok ga drži entuzijazam, redovno arhivira pretnje smrću i dostavlja nadležnom tužilaštvu i policiji. Nijedna od tih prijava međutim nema ne samo sudski epilog nego ne zasluži ni elementarnu pažnju, iako je veliki broj pretnji stigao sa profila koji po svemu sudeći nisu lažni. Čudan je to osećaj kada „kliknete“ na profil nekoga ko vas je zasuo jezivim rečima, pa ga vidite kako, nasmejan, na nosećoj slici miluje svoju recimo trogodišnju kćerku, predstavljajući se kao brižan roditelj.

Da li su ove pretnje deo utakmice koja se kreira sa vrha ili pak posledica „entuzijazma“ pravovernih pojedinaca? Da li posle ovih uvreda i pretnji, nikada sankcionisanih, navijači mirno krenu na počinak, jer su ispraznili svoju frustraciju i bes, a pritom je njihov klub ponovo i ponovo pobedio? Da li je u pitanju kampanja zastrašivanja ili kolateralna šteta u ostvarenju „viših ciljeva“? Da li su, na kraju, ta pitanju uopšte bitna ili je ključan taj osećaj da vam život ovisi o nečijoj dobroj volji ili vašoj srećnoj zvezdi? Da li ova pitanja, pa i ceo ovaj tekst, zapravo ukazuju na stokholmski sindrom, jer pokušavate da razumete i skoro da se saosećate sa vašim zlostavljačima? Možda je deo igre da psi budu vezani, a možda i nije, možda će neki besan izaći iz virtuelnog sveta i zakucati na vaša stvarna vrata? Možda će ga policija posle toga i uhvatiti, a Vučić sazvati vanrednu konferenciju za novinare?

A da li leva ruka odista zna šta radi desna, da li postoji jasan plan i precizna koordinacija? Veoma teško. Oni „dole“ mogu lako da se zaigraju i samostalno preduzmu razne vrste inicijativa, koje možda oni „gore“ i ne bi, iz pragmatičnih raloga, podržali. Skoro da mi se čini da je Vučić bio iskren, ali ne i nevin i naivan, kada je rekao da neki koji ga štite ne bi trebalo to da rade.

A nimalo beznačajno nije posmatrati šta se dešava na nižim nivoima vlasti. Ako na državnom nivou i postoje razlike (mada u to nisam siguran) između Vučićeve i politike desnih ekstremista – na nižim nivoima vlasti one se apsolutno gube. Mogu nas pojedini građanski „opozicionari“ u suprotno ubeđivati koliko god žele, pronalazeći opravdanje za svoju koruptivnu saradnju sa režimom.

„Dole“, među onima koji kreiraju stvarni, svakodnevni život nalaze se, uglavnom, isti oni ljudi koji su tokom devedesetih odlazili na vikend-ratovanja u Bosnu ili Hrvatsku. Mislim, taj tip ljudi. Kada bi državnu vlast osvojile ultranacionalističke, otvoreno proruske ili antievropske stranke, struktura na nižim nivoima ne bi se promenila ni personalno, a pogotovo ne svetonazorno.

A vikend-ratnici su znali šta da rade sa neprijateljima, čak i ako je naredba odozgo bila drugačija.

(Preuzeto iz Betona)

Foto: Dragan Gojić