Dragi prijatelji,

Pozdravljam vas u ime domaćina, Nezavisnog društva novinara Vojvodine i Medija centra Vojvodine, i želim da iskažem bezmerno zadovoljstvo što smo u prilici danas da ugostimo sve vas i, naravno, našeg dragog laureata Predraga Koraksića Koraksa.

Prošle godine nagradu je Novi optimizam dodelio takođe u Novom Sadu, u Fabrici Studentskog kulturnog centra. Nažalost, ova institucija je u međuvremenu postala jedna od onih u kojima se ovakvi događaji više ne mogu održavati. Sve manje i manje je javnih prostora u ovoj zemlji u kojima se slobodni i prema stvarnosti kritički orijentisani ljudi mogu okupiti, razmenjivati i iskazivati svoje mišljenje. U Novom Sadu je, od poznatih debatnih prostora, preostao samo ovaj naš, a i njega prete da uzmu i da ga osveštaju strahom i banalnošću. Toliko o slobodi izražavanja…

Mnogo toga je rečeno o Koraksu i njegovim radovima proteklih godina, a i ovih dana, od onih koji znaju da misle i da tumače i koji znaju da govore i imaju hrabosti da kažu. Veoma je teško stoga smisliti nešto novo, dati drugačiji ugao… Ipak, pokušaću u dve-tri rečenice da dam minijaturni doprinos.

Naime, imao sam sreće da posetim jednu sjajnu izložbu u Berlinu, o Nemačkoj 20-ih i 30-ih godina prošloga stoleća, iskazanu kroz plakate, naslovne stranice i političke karikature. Karikature su mi, uglavnom, ostale u najboljem sećanju. Sa jedne strane, bile su one dehumanizujuće, one koje su bili sastavni deo prednacističke i nacističke propagande, a koje su imale upotrebnu vrednost, da se pojedinim ljudima oduzme ljudskost, pre svega Jevrejima, ali i političkim protivnicima, da se i kroz ovu formu pripremi teren za fizički obračun sa njima. Te karikature bile su naravno vulgarne, bez duha, surove, neinventivne, jedne te iste stereotipe su reprodukovali po stotinu puta. Sa druge su bile one rekao bih prave političke karikature, koje ne samo da su bile pune duha, tragično duhovite, već su prepoznavale i tumačile svoje vreme u najmanju ruku isto tako dobro, duboko i slojevito kao i najveći nemački mislioci, kritičari nacizma, tog doba. Prepoznavale su i iscrtavale zlo koje se dešava i koje će se tek desiti.

Iako u Korkasovim karikaturama, oštroj kritici, razarajućoj duhovitosti i sarkazmu izloženi – oštrijoj i preciznijoj često i od one “rečite” kritičke nastrojene javnosti – decenijama proleću raznorazni ljubitelji zarđalih i zlatnih kašika, i mnogi drugi akteri naše političke i društvene stvarnosti – u njima nikome nije oduzeta ljudskost. Čak bih rekao da su mnogi od Koraksovih junaka u njegovim karikaturama simpatičniji, ljudskiji i stvarniji nego u stvarnom životu. A ipak su ti njegovi crteži oštri kao skalpel. Ne samo u smislu kritike, već i zbog urezivanja u pamćenje. Siguran sam naime da ovde među nama nema nikoga ko bar sto njegovih karikatura ne zna napamet.

Ukoliko na ovim prostorima istorijska nauka i dalje bude samo verni pratilac i zaštitnik političkih somnabulnih projekata, u nekim budućim vremenima i životima, kojima mi možda nećemo ni prisustovati, Koraksove karikature će govoriti mnogo više o nama nego istorijski udžbenici. Govoriće da smo bili mnogo gori nego što nas istorija prikazuje, ali će svejedno, i tada kao i sada, te karikature nuditi nadu i katarzu.

Mnogo je banalnosti na našim prostorima, ne samo sa one strane “modre rijeke”, nego i među nama. Postali smo robovi praznih i olinjalih fraza koje počesto ne znače ništa i koje ponavljamo kao da smo ih mi netom izmislili. Koraks je primer kako je moguće biti dosledan, čvrst, dugovečan, visokofrekventan, a nikada ne biti banalan, biti uvek drugačiji. Stoga je čast biti danas sa njim ovde!

(Govor na dodeli nagrade “Dobar primer Novog optimizma” u Novom Sadu, 11. decembra 2017.)