Knjiga novinskih eseja „Zatvorski sindrom“ i zbirka priča „San svakog upaljača“ dvije su nove knjige novosadskog književnika Nedima Sejdinovića. Knjiga „Zatvorski sindrom“ predstavlja izbor Sejdinovićevih novinskih eseja (od 2003. do 2011. godine) i u njima su po piščevim riječima prikazani društveni problemi koji su ostali otvoreni svih ovih godina, a samo su se akteri mijenjali. Dio priča zbirke „San svakog upaljača“ objavljivan je u nedjeljnicima „Nezavisni ” i „Bulevar” iz Novog Sada. Autor je u predgovoru naveo da je riječ o pričama koje su nastajale od sredine devedesetih godina prošlog vijeka do polovine protekle decenije 21. vijeka. Obje knjige objavila je novosadska „Cenzura“.

Nedim Sejdinović je rođen 1972. godine u Tuzli, a novinarstvom se bavi od 1992. godine, od kada živi u Novom Sadu. Sejdinović je predsjednik Izvršnog odbora Nezavisnog društva novinara Vojvodine i urednik portala Autonomija. Prije ovih knjiga, objavio je zbirku priča „Hodočašće viška” (1998).

Eseji iz knjige „Zatvorski sindrom“ su prilično angažovani. Koliko je uopšte moguće danas pisati, misliti i stvarati izvan uticaja dnevnih događanja i politike?

– Nama su, odavno već, oduzeli pravo na privatnost, politika je deo naših života. Naš život je postao javan. Svi smo učesnici u igri koju nismo hteli, i čija pravila ili ne poznajemo ili su nam pak odbojna. Najgore od svega što možemo da učinimo jeste da se pravimo ludi i da to ne prihvatimo kao činjenicu. Da stojimo po strani i dopuštamo da se lopta odbija od nas kao od stative. Ne želim nikoga da povredim, ali ja ne razumem ljude koji književnost i umetnost doživljavaju kao autonomnu delatnost koja nije zavisna od vremena u kojem nastaje, pogotovo ako je ono ovakvo kakvo naše jeste. Takvi su mi odmah sumnjivi. Počesto su zapravo oportunisti, potmuli promoteri retrogradnih ideologija, koji na prvoj krivini pokažu svoje pravo lice. Ne znam da li me oni više nerviraju ili oni koji javno zastupaju mržnju i šire banalne stereotipe.

Ko su kradljivci naše privatnosti?

– Ne pristajem na manihejsku podelu na zle i efemerne političare i dobre književnike-umetnike-naučnike, zagledane u večnost. To je po meni glupost. Naše iskustvo pokazuje da su umetnici i naučnici, akademici takozvani i drugi, naneli ponekad i više zla susednim narodima i građanima vlastite zemlje od političara. Njihova je pozicija čak i nemoralnija, jer se kriju iza večnosti, iza autonomnosti umetnosti, iza slobode intelektualca da iskaže svoj stav. I niko od njih nije snosio bilo kakvu, bar moralnu odgovornost. Zbog toga oni i danas propagiraju one iste ideje koje su devedesetih ubile više od 100.000 ljudi na našim prostorima i unesrećili milione. Oni su takođe kradljivci privatnosti, čak veća prepreka napretku Srbije i celog regiona nego, po definiciji, katastrofalni i neobrazovani političari.

Zanimljivo je shvatanje pojma krivice na ovim prostorima. Za sopstvene promašaje je uvijek kriv neko drugi, a postoji konstantno odsustvo samokritike i sagledavanja događaja iz realnog ugla. Kako gledate na ovaj vječito prisutan fenomen?

– Uvek se setim stiha iz Kavafijeve pesme „Iščekivanje varvara“ – „Bez varvara sada što će biti s nama“. Mi neprestano proizvodimo varvare i neprijatelje koji ugrožavaju naše kraljevstvo, samo da ne bismo sami sebe pogledali u ogledalu. Pogledajte našu istoriju: mi smo uvek na vetrometini velikih nečastivih sila, žrtve zle sudbine. Znate ono: nismo imali ništa a onda su došli okupatori i uzeli nam sve. To je način na koji poimamo stvarnost, to je naš komunikativni kod, mentalitetska odrednica. Nema tu ni logike ni etike. Spremni smo da branimo vlastitu prazninu do smrti.
Ako ikada budemo sumirali naše živote, ključno pitanje će biti da li smo uopšte živeli. Lako je pronaći krivca, svako oko nas je osumnjičen. Ali, gde smo tu mi, kolika je naša krivica za to što nismo ili jedva da jesmo živi…

Manje-više skoro sve vladajuće stranke, odnosno partije, dolaskom na vlast postavljaju svoje kadrove na najvažnije funkcije države. Koliko se nekompetentnost nekih funkcionera, njihova nedoraslost poslu koga bi trebalo da vrši, može dovesti u vezu sa sve očitijim sunovratom društva pogotova ekonomije na ex Yu prostoru?

– To je sindrom tranzicionih društava, a tranzicija ništa drugo nije nego period nepravde u prelasku iz jednog sistema u drugi. S tim što je vrlo upitno da li ovo što mi preživljavamo danas može da se nazove tranzicija. Govorim pre svega o Srbiji, jer se ne usuđujem da govorim o drugima. Tranzicija bi podrazumevala da mi od nečega idemo ka nečemu. A mi, sigurno je, pojma nemamo kuda idemo i šta je to što želimo da postanemo. Istovremeno, ne možemo da se složimo ni odakle smo krenuli. Dakle, mi se krećemo od ničega ka ničemu. U takvom jednom miljeu, pljačkaškom periodu, isplivavaju na površinu i postaju ugledni oni koji služe ili bi trebalo da služe najduže kazne. I to je „zatvorski sindrom“. Stvaraju se frontovi, klanovi, klubovi, organizacije koje imaju mafijašku strukturu i način poslovanja. Sve funkcioniše po sistemu prijatelj-neprijatelj. Ponekad, kao u mafijaškim filmovima, neprijatelj postaje prijatelj kada se interesi spoje, i obrnuto. Nikakvih tu principa nema, niti ideje. Na funkcije oni postavljaju kompetentne ljude za ostvarenje potrebnog cilja, kompetentne za politikantstvo i bespogovornu lojalnost. I to treba znati, naučiti. Mislim da ne postoji šansa da se to uskoro promeni.

Jeste li razmišljali o nekoj čarobnoj formuli, formuli spasa za izlaz iz toga „vrzinog kola“?

– Nema nažalost čarobne formule, jer velike sisteme nemoguće je jednostavno izmeniti bez obzira koliko su truli. Svojevremeno je jedan političar koji je bio viđen za direktora Radio televizije Srbije predlagao da se svi zaposleni u ovoj kući otpuste i da se ona izgradi ispočetka, od temelja. Verovatno zbog te ideje nije ni postao direktor, a veliko je pitanje i da li bi ta metoda, da je sprovedena, izlučila valjani rezultat. I ja ponekad u očaju pomišljam da bi trebalo otpustiti celokupnu državnu administraciju i sve javne službe, raspisati konkurse i početi otpočetka. Ali, ko bi sprovodio te konkurse? To je pitanje. I ono što je važnije: to podrazumeva da mi imamo negde u rezervi hiljade stručnjaka, a to nije tako. Mi nemamo kapaciteta da se promenimo, bar ne brzo. Pred nama je dug period natezanja, lutanja, vrludanja, i jedino što nas može utešiti jeste prisustvo Evrope, koja će nas valjda i dalje pridržavati za ruku dok ne odrastemo.

Manipulativna moć kvaziistorije je, kako sugerišete, izuzetno velika. Koliki su tragovi kvazistorije na našim prostorima?

– U knjizi se pozivam na istraživanje tima profesorke Dubravke Stojanović. Ono je sprovedeno pod imenom „Novosti iz prošlosti“, a imalo je za cilj da propita i analizira šta zapravo građani Srbije znaju iz istorije, domaće i globalne, i kakvi su efekti (zlo)upotrebe ove nauke u političke svrhe. Rezultat nije iznenađujuć, ali me je ipak uplašio. Narod koji se toliko diči svojom slavnom prošlošću zapravo ništa o njoj ne zna. A pogotovo ne zna ništa o svetskoj istoriji, niti ga ona nešto i zanima. Svet se deli na Srbiju i ostatak sveta, a ostatak sveta je mnogo manji. Istovremeno, kada odete na sajam knjiga, vi vidite da se neprestano „štancuju“ beskrajni tomovi kvaziistorijske literature, čiji je cilj da pokaže kako su Srbi uvek bili na pravoj strani istorije, kako su oni dobri momci, a ovi drugi, tu oko nas – zli. U pitanju su neverovatni, čak komični, obrti i izvrtanja, uživanje u pobedama i još veća, takoreći katarzična sreća u učvršćivanju pozicije žrtve. Možda je ovo preterano, ali verujte da nije daleko od istine: kada bi neko napisao da je Draža Mihailović igrao svojevremeno za „Barselonu“ i da je bio bolji fudbaler nego što je Lajonel Mesi danas, i pritom podastro falsifikovane dokaze za tu tvrdnju, vrlo brzo bi to postalo uvrežena istina. Šalu na stranu, kvaziistorija nastaje kao hobi i biznis. Ono što je najvažnije, ona je sredstvo za beskrajnu manipulaciju i nezasitu vlast.

Čini mi se da na dosta diskretan način pominjete da su i danas na važnim funkcijama pojedine osobe koje su svojevremeno podržavale politiku nekog od članova čuvene trojke: Milošević, Tuđman, Izetbegović. Zar kod ljudi proces promjene stava i mišljenja nije posve prirodan čin? Mora li to, po vašem mišljenju, uvijek biti previše loše?

– Ne, naprotiv. Ja se zaista obradujem kada vidim da je neko promenio mišljenje, da je napustio politiku smrti i mržnje, da je doveo u pitanje stereotipe koji je čine. Nažalost, to se ne dešava često. A i ako se desi, to nije suštinska promena, već više lukrativna šminka, koja se razmaže već na prvom javnom nastupu. Čak je češći transfer u suprotnom pravcu, kada vidite nekoga ko se devedesetih borio se protiv mržnje i užasa, a sada postao glasnogovornih nacionalističkih politika. Pomišljate takođe, da li je promenio mišljenje ili se odlučio za to da do kraja života ima novca za lekare i lekove. Ono na šta ja tačno aludiram jesu ljudi iz senke, oni anonimni koji su izgradili tokom devedesetih stotine vila u elitnim delovima Beograda. Ko su ti ljudi? Kako se zovu? Čime se bave? Ako saznamo odgovore na ta pitanja, možda ću i pomisliti da imamo neke šanse.

Kakav je to zatvorski lili logorski sindrom iz naslova vaše knjige?

– Ne volim da sudim drugima ako prethodno ne presudim sebi. Tako je i ovaj naslov plod moje duboke frustracije. Kada sam posle traumatičnih devedesetih krenuo da putujem tim velikim svetom, posećujući rodbinu, šetajući ulicama Berlina ili Bristola, bio sam ushićen svime što sam video, a pre svega izrazima lica ljudi oko mene. I koliko god da sam uživao, jedan deo mene kao da je tražio da se što pre vratim ovde, u ovu tugu i neizvesnost. I zaista, shvatio sam da mnogi od onih koji su ostali zapravno na perverzan način uživaju u bedastoći našoj, u toj skučenosti i zatvorenosti, u nemogućnosti izbora. U toj haotičnosti, ovde je sve zapravo izvesno i predvidljivo, i mi se često ponašamo kao oni koji su pušteni iz zatvora, a žele da se što pre vrate u njega. Da, u pitanju je i logorski sindrom, jer smo se pomirili sa sudbinom, i svi smo u redu za streljanje, zaplašeni i prepuni surevnjivosti i sitnih sujeta da bismo išta mogli uraditi. Kada bismo se pobunili, pobedili bismo. Ali, to niko ne želi. Kao da mislimo, ako nam je oduzet život, ne smemo dozvoliti da nam uzmu i smrt.

Zašto je potreban elitizam u književnosti?

– Ne mislim ja da kod nas postoji elitizam u književnosti i umetnosti, pre će to biti kvazielitizam. Neko reče da imamo oko dve hiljade pisaca i nešto manje čitalaca domaće proze. Time je sve rečeno.

Junaci Vaših priča su neobični ljudi, čudaci. Zašto?

– Živimo u bizarnim vremenima i postali smo bizarni ljudi. Ono što nama predstavlja normalan obrazac ponašanja, civilizovanom svetu deluje veoma egzotično, nekad privlačno, a nekad i odbojno. Pošto se ja u jednom eseju zalažem da neprestano menjamo perspektive, i da posmatramo sebe iz ugla drugih, druge iz ugla trećih, taj metod sam pokušao da upotrebim u svojim pričama i primetio te, kako vi kažete, neobične ljude kojima i sam pripadam.
Moje priče su slika travestije u kojoj živimo. Naše komedije su tragične, a tragedije – komične. Ne potcenjujući tragedije koju smo preživeli, pogotovo ne njene žrtve, mi smo sve učinili da one postanu besmislene, čak komične. Čini mi se da će se nekada, neke sledeće generacije smejati našim tragedijama. Sa druge strane, naše komedije su do te mere tragične i opasne, neljudske, da me prosto uhvati jeza kada čujem viceve koje se pričaju. U knjizi eseja citiram beogradskog filozofa Stojanovića, koji tvrdi da su vicevi u službi dehumanizacije i mogu da budu zapravo priprema za istrebljenje. Prvo su počeli da se pričaju vicevi o Muji i Hasi, pa su oni nadrljali. Mnogi od nas sliku drugih grade preko viceva. Kada biste ih pitali šta misli o nekoj drugoj naciji, on bi oslikao lika iz vica. A to je veliki rezervoar potencijalnog zla.

Moje priče pokušavaju tu vrstu tragedije i komedije da ismeju na jednom metanivou, ali teško da ja mogu da procenim da li sam u tome uspeo.  Znate, mi živimo u jako teškom vremenu, naše su se metafore istrošile, naša su čula otupela. Ja ću sebe ostaviti u zabludi da moje priče možda mogu da trgnu bar na tren taj mali, mali broj čitalaca, da se zapitaju čemu se mi zapravo smejemo, i zbog čega plačemo.

Zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika

Za Srbiju kažete da je „zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika“. Možete li to pojasniti?

– To je uvodni, prozni esej „Balkan diplomatik“, u kojem kroz stvarni razgovor sa taksistom pokušavam da ukažem na ključne probleme današnje Srbije, one koji je izdvajaju od ostalih zemalja regiona. Mada pomalo podsmešljivo prepričavam i komentarišem stavove taksiste, ja odista nemam ništa protiv njega i svih tih zbunjenih ljudi koji su iskapili priču o velikoj zaveri protiv Srba, kako bi lakše podneli stvarnost. Oni nisu ključni problem u Srbiji, već tzv. intelektualna elita. U Srbiji se desila jeziva i skoro sveopšta izdaja intelektualaca i onih koji su takav status iz nepoznatog razloga imali. I upravo je u tome caka, to je to što Srbiju čini drugačijom. U eseju pokušavam da poentiram i kažem da bi taksisti i akademici mogli i da promene mesta a da to niko ne bi primetio. U Srbiji se, naime, nacionalnim korifejima i vrhunskim intelektualcima smatraju ljudi čije je celokupno delo sazdano od banalnosti, mržnje, nemorala i blasfemije. I što je najgore, te intelektualce dele i vlast i opozicija, i to od početka višestranačkog sistema. Kada se za „intelektualni svetonazor“ nametne Dobrica Ćosić, i kada njegovi nastupi, intervjui ili knjige postanu „zvezde vodilje“, onda nije čudno kada običan građanin pomisli da je svet oko njega savršeno jednostavan, da je o njemu moguće sve znati a istovremeno ne pročitati niti jednu ozbiljnu knjigu. Onda nije čudno to što sve teorije zavere ovoga sveta cvetaju u Srbiji i što se na njima zarađuju debele pare… Međutim, stvari nisu do kraja crno-bele. Nisu tu nevini ni intelektualci tzv. druge Srbije. Mnogi su se od njih utišali jer su sitno korumpirani od vlasti, pa dobro razmisle pre nego što kažu nešto što nije u skladu sa dominantnom politikom. Ili su pak potpisali kapitulaciju: vele da su umorni. Oni nemaju pravo da budu umorni. Jednostavno, nemaju!

Pali smo na mnogim ispitima

U esejima i pričama često pišete o bolnim devedesetim. Kako Vam danas izgleda decenija poslije devedesetih, u koju su se itekako polagale nade?

– Nekako je ispalo da smo kraj devedesetih dočekali sa 5. oktobrom, odnosno padom Miloševićevog režima. Da, bilo je to vreme velike nade, ona se mogla videti i na licima ljudi. Sada, sa ove tačke gledišta, skoro da je opšte mesto da je peti oktobar bio pseudoistorijski događaj, odnosno lažni, proizvedeni događaj, forma bez suštine. On je omogućio da poraženi pobede, a pobednici izgube, odnosno da se posle te „pobede“ nikada više ne oporave. U međuvremenu mnoge smo godine izgubili, na mnogim ispitima pali. Uspeli smo možda da upišemo drugu godinu, ali smo preneli isuviše mnogo nepoloženih ispita iz prve.

Vujica Ognjenović (Intervju je objavljen u podgoričkom dnevniku „Vijesti“)