Pre dva meseca predstavili smo istraživanje o finansiranju medija iz lokalnih budžeta u Srbiji, koju je za potrebe medijskih i novinarskih asocijacija, okupljenih u Medijsku koaliciju, izradila Balkanska istraživačka mreža BIRN. Istraživanje je potvrdilo i dokumentovalo naše ranije uvide u medijsku scenu na lokalnom nivou, odnosno pokazalo da su mediji u državnom/opštinskom vlasništvu apsolutno privilegovani kada se radi o finansiranju iz državnih fondova. Ta neravnopravnost je dovedena praktično do apsurda, do nemogućnosti privatnih medija da funkcionišu i prebrode ekonomsku krizu koja ne prolazi. Lokalni mediji koji funkcionišu kao javna preduzeća ne samo da predstavljaju nelojalnu konkurenciju nego svojim povlašćenim položajem ugrožavaju medijske slobode.

Ukazao bih ovde na nekoliko bitnih stvari koje se tiču položaja regionalnih i lokalnih medija u Srbiji. Neke od njih utiču na položaj lokalnih i regionalnih medija a nisu predmet medijskih politika, niti mogu da bude predmet medijske strategije. Ali mi, ljudi iz medija, trebalo bi da ih imamo u vidu.

Kao prvo, podsetio bih da je položaj lokalnih i regionalnih medija test za demokratiju, pa i ljudska prava u jednom društvu, bar u onoj meri u kojoj je recimo stanje u železnici pokazatelj stanja u privredi jedne države.

Mi imamo, pre svega, problem sa centralizovanom državom koja sprečava razvoj javnosti na lokalu i po regionima. Ne radi se tu samo o novcu, već i o mnogo čemu drugome. Dugoročno je javnost obrazovana i vaspitana da se interesuje skoro isključivo za velike, nacionalne teme koje su po pravilu predmet manipulacije političkih elita. Ono što znači svakodnevni život, ono što bi trebalo da bude predmet mikro-javnog mnjenja, a u čemu bi uloga lokalnih medija imala ključnu ulogu, postaje nebitno. Navešću kao primer to što je recimo bilo veoma vidljivo u protekloj predizbornoj kampanji: građani ne znaju šta su nadležnosti lokalnih samouprava, u izveštavanju o radu lokalne samouprave novinari ne mogu lako da pronađu relevantne, nezavisne stručnjake koji bi kritički komentarisali njen rad, a počesto ni sami novinari koji prate lokalnu samoupravu o tome malo znaju. Sve se svodi na servisne informacije koje su praktično „nulte informacije”. Njime se ne iscrpljuje uloga medija u lokalnoj zajednici, nego tek počinje. Odnosno, tako bi trebalo da bude.

Recimo još nešto: digla se velika gužva oko „slučaja Lasla Šaša”, novinara koji je trebalo da zbog krivičnog dela uvrede završi u zatvoru, ali u onom trenutku kada je taj slučaj postao predmet interesovanja nacionalnih medija. Istovremeno se u Novom Sadu, danas, u kućnom zatvoru, zbog klevete, nalazi aktivista Zoran Petakov zbog uvrede Irineja Bulovića, episkopa bačkog. Nažalost, retko ko to i zna, a kamoli da to prouzrokuje ozbiljnu reakciju organizacija i državnog vrha, pogotovo s obzirom na činjenicu da je došlo do apsolutne zastare i da nema niti jednog pravnog razloga da Petakov bude u zatvoru. Kada se nešto ne pojavi u nacionalnim medijima, to ne postoji čak ni u lokalnim medijima, bar ne u dovoljnoj meri.

Dok su mediji i organizacije u Beogradu i Novom Sadu koliko-toliko stekli „antitela”, odnosno razradili mehanizam u zaštiti elementarnih prava novinara, prava na život i bezbednost, bar kroz javni pritisak i vidljivost, dotle se na lokalu takvi slučajevi jednostavno ne vide. Ako su i predmet nacionalnih medija trenutno, novinari na kraju ostanu sami. A to je upravo zbog toga što ne postoji javno mnjenje na lokalu. Povratno, novinarima je, svesno ili nesvesno, poslata poruka da „ne talasaju“, odnosno da pristanu na uslove koje određena sredina kroz svojevresno nasilje moćnih nameće.

Istraživanje koje je radilo NDNV među svojim članstvom, ali i sa drugim vojvođanskim novinarima, ukazuje na veoma opasnu tendenciju: većina novinara „sanja” da prestane da bude novinar, da, recimo, zaposlenje pronađe u nekom javnom preduzeću ili uspešnoj firmi. Oni koji rade u medijskim javnim preduzećima kao novinari, dakle u medijima u državnom vlasništvu, najčešće svoj posao i doživljavaju kao posao državnog službenika i veoma lako, u nepostojanju alternative, odustaju od poštovanja profesionalnih standarda. Sa druge strane, političke stranke posle izbora javna medijska preduzeća dele kao politički plen po principu partokratije. Devastirana novinarska profesija se skoro svakodnevno dodatno urušava.

Novinari u lokalnim sredinama se nalaze u dvostruko teškom položaju: sa jedne strane su izloženi svakodnevnim pritiscima od strane lokalnih moćnika ako profesionalno izveštavaju, a sa druge u velikom broju slučajeva nemaju podršku svojih urednika i vlasnika kada dođe do „krizne situacije“. Veliki broj vlasnika, direktora i urednika lokalnih medija ne štite novinare od moćnika, nego obrnuto – predstavljaju kišobran koji moćnike štite od poteza „nelojalnih“ novinara. Naravno, nije situacija mnogo bolja ni u velikim, nacionalnim medijima, ali su novinari na lokalu izloženi direktnom pritisku, bez zaštite i počesto bez alternative. U opštem moralnom rasulu, profesija je potpuno degradirana, a na lokalu je to veoma vidljivo. Lokalni mediji i novinari, za razliku od centralnih, ne poseduju ni takvu „veštinu” da prikriju svoju propagandno-manipulativnu ulogu, kao što to neki beogradski mediji uspešno rade. Mediji su u lancu korupcije (to se valjda zna, i to ne samo iz prošlogodišnjeg izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije), a i mnogi novinari su korumpirani, doduše na nižem nivou, nezavisno ili zavisno od medija u kojem rade.

Kada govorimo o novim tehnologijama, odnosno upotrebi novih medija u manjim sredinama, treba reći da lokalni mediji, bilo štampani, bilo elektronski, internet nisu prepoznali kao šansu. Nisu uspeli da svoje potencijale iskoriste za nove medijske platforme, već se čak počesto – mislim ovde na štampane medije – žale da je upravo njihova internet prezentacija – njihova velika konkurencija. To ni u kom slučaju ne bi smelo tako da bude, naprotiv.

Godinama već pričamo o problemu velikog broja medija u Srbiji, broju koji je u potpunom neskladu sa mogućnostima medijskog tržišta. Treba međutim uvek imati na umu da je prekobrojnost direktni produkt državne politike koja je vođena tokom devedesetih godina. Tada je došlo do inflacije medija ne samo zbog legislativnog haosa već i zbog želje da se stvori medijska buka koja će utuliti one ne toliko brojne nezavisne medije koje su tada postojali u Srbiji. Posle dvehiljadite, ta inflacija, kao i mnogo šta drugo, jeste legitimisana i legalizovana. Medijska scena će još dugo bolovati zbog činjenice da se u medijskoj sferi nije desilo – neću namerno da kažem lustracija – kritičko sagledavanje prošlosti i uloge medija i novinara u njima. Tako dolazimo i u situaciju da se oni koji su bili simbol represije nad medijima i novinarima predstavljaju kao tradicionalni prijatelji medijskih sloboda.

Kada govorimo o medijima na jezicima nacionalnih manjina, to je posebno bolna tema, koja bi zasluživala zasebnu konferenciju ovog tipa. Treba reći da Medijska koalicija nije zadovoljna rešenjima u Medijskoj strategiji, koja nije definisala odgovornosti izdavača, odnosno nacionalnih saveta, već samo njihova prava. Posebno je vidljiv tegoban položaj onih medija na jezicima nacionalnih manjina koji nisu u državnom vlasništvu (nacionalni saveti jesu državni organi!), a koji su višestruko diskriminisani. O svemu tome treba razgovarati.

Kada smo već kod diskriminacije, spomenuo bih i položaj Radio-televizoje Vojvodine, odnosno Javnog servisa Vojvodine. Ova televizija, sa teškim nasleđem u proteklom periodu, doživljava profesionalni uspon, koji mi u svakom slučaju pozdravljamo. Ali, isto tako ukazujemo da država apsolutno ništa nije učinila da se ovoj televiziji obezbede elementarni uslovi za rad. Za to krivicu upravo snosi republička vlada (kada smo već spomenuli centralizam). RTV radi, posle NATO intervencije, u potpuno bezuslovnim prostorijama, iznajmljenim od „ruskih gazda”. Pitanje neadekvatnih prostorija je aktuelno evo već 13 godina. Takođe, finansiranje javnih servisa bolna je tema, a posebno finansiranje Javnog servisa Vojvodine. U svakom slučaju, potrebno je sistemski rešiti finansiranje javnih servisa u Srbiji, a slučaj RTV-a ukazuje na političku licemernost zahteva za regionalne javne servise. Država jednom od postojeća dva javna servisa, mislim na RTV, nije obezbedila osnovne uslove za rad, a hoće da ih ima još najmanje šest.

Na kraju, ukratko o rešenju ovih problema, na način koji je to predvidela Medijska koalicija, i više puta javno saopštavala. Ta rešenja naravno nisu čarobni štapić, ali su preduslov normalizacije medijske scene i stvaranja medijskog tržišta. Naravno, potrebno je povlačenje države iz vlasništva medija; naravno, potrebno je projektno finansiranje medijskih sadržaja; naravno da to finansiranje mora da bude transparentno uz poštovanje jasno definisanog javnog interesa; naravno da je potrebno uspostavljanje obaveze lokalnih samouprava da odvajaju deo budžeta, po zakonu, za informisanje; naravno, potrebno je otklanjanje loših rešenja iz Medijske strategije i njeno ubrzano sprovođenje po Akcionom planu… Međutim, mi trenutno imamo situaciju kada je potrebno gašenje požara, jer prisustvujemo ukidanju mnogobrojnih medija u Srbiji i Vojvodini. Nažalost, to nije posledica pravila medijskog tržišta, jer ono zapravo i ne postoji. Neko drugi odlučuje koji medij će opstati, a koji ne. A to je vlast.

Mi smo zapravo začuđeni činjenicom da veliki broj medija ipak opstaje. Odgovor na pitanje kako mediji, i pored užasnih ekonomskih problema, opstaju jeste i odgovor na pitanje otkud toliko medija u Srbiji. To, ponavljam, nema veze sa tržištem nego sa činjenicom da medijsko tržište ne postoji i da mnogi mediji ne obavljaju svoju funkciju već predstavljaju propagandno sredstvo.

Dok se čeka na sistemsko rešenje, potrebno je da mediji pomognu sebi koliko god je to moguće u ovom trenutku. Kao prvo, kroz umrežavanje na raznim nivoima i u raznim formama, kroz korišćenje novih medija, kroz konstantnu edukaciju, kao i kroz saradnju sa organizacijama civilnog društva…

A na kraju, ko preživi, taj će izveštavati!

(Autor je predsednik IO Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Govor na sesiji “Održivost lokalnih i regionalnih medija” u okviru konferencije „Petnaest godina razvoja nezavisnih medija u Srbiji“, koju je organizovao IREX/USAID u Beogradu 1. i 2. novembra 2012. godine)